Maj 1943. Najdramatičnija godina Drugog svetskog rata. Sile Osovine gube posede u Severnoj Africi i predaju se Saveznicima, dok na Istočnom frontu Sovjeti još uvek ne planiraju kontraofanzivu. Odlučili su da dočekaju neprijateljski napad pripremajući odbrambene položaje, kako bi iscrpeli nemačke trupe pre nego što krenu u sopstvenu ofanzivu. Priprema odbrane i utvrđenja počela je krajem aprila i trajala je do nemačkog napada početkom jula.
Kritično je i na Balkanu. Uz ogromne teškoće, hrabrost i odlučnost, jugoslovenski partizani i partizanke predvođeni vrhovnim komandantom Josipom Brozom Titom su se izvukli iz zamke koju su im pripremili Italijani i Nemci u bici na Neretvi. Pored toga, ubedljivo su potukli četnike Dragoljuba Draže Mihailovića. Tako je operacija Weiß (Belo), poznata i kao Četvrta neprijateljska ofanziva, doživela neuspeh. Divizije oko Vrhovnog štaba su stvorile novu slobodnu teritoriju u Sandžaku i Crnoj Gori, a Tito je bio uveren da neprijatelj ne sprema novu ofanzivu. Međutim, stvarnost ga je demantovala.
Peta ofanziva protiv „Titove komunističke države“
Već 3. aprila 1943. godine, general Aleksandar Ler (Alexander Löhr) – poznat i kao „čovek koji je bombardovao Beograd“ – dobio je naređenje da pokrene novu operaciju, ovoga puta nazvanu „Schwarz“ (Crno). Ta operacija je bila uperena protiv četnika: „Nakon uništenja Titove komunističke države postavlja se pitanje uništenja organizacije i strukture nacionalnog ‘srpstva’ pod vođstvom Draže Mihailovića, kako bismo u slučaju savezničkog iskrcavanja na Balkanu imali čista područja u zaleđu“. Nemački diktator Adolf Hitler se prevario u ovoj proceni, jer su Britanci nemačkim špijunskim službama podmetnuli lažne planove o invaziji. Zato je operacija preinačena u novu ofanzivu protiv Titovih partizana, sa ciljem da se oni u potpunosti unište. Komanda je bila poverena generalu Rudolfu Litersu (Lüters), koji je raspolagao sa oko 127.000 vojnika.
U Petoj neprijateljskoj ofanzivi, Nemci su angažovali najbolje divizije sposobne za ratovanje na planinskom terenu. Sa Istočnog fronta je premeštena elitna 1. brdska divizija, a takođe su dovedene zloglasna 7. SS dobrovoljačka brdska divizija „Prinz Eugen“, 118. lovačka divizija i delovi 369. pešadijske i 104. lovačke divizije. Italijani su na raspolaganju imali tri divizije („Taurinense“, „Ferrara“ i „Venezia“), a učestvovale su i bugarske i ustaško-domobranske jedinice. Pored toga, neprijatelj je imao osam pukova artiljerije, nekoliko bataljona tenkova i oko 160 borbenih i izviđačkih aviona. Prilično marginalnu ulogu u ovoj operaciji imali su četnici, pošto su prethodno doživeli težak poraz na Neretvi. Njih su Nemci razoružavali, što je razljutilo Italijane. Prema nemačkim podacima, razoružana su 3.764 četnika, jer se većina njih sklonila u deo italijanske okupacione zone koji Nemci nisu dirali. Četnici se nisu borili protiv Nemaca – u jednom izveštaju nemačke 1. brdske divizije navedeno je da je „od strane četnika razoružanje primljeno bez i najmanjeg otpora“. Kada su Italijani i Nemci izgladili odnose, već razoružani četnici su im kao fizički radnici pomagali u prenošenju municije i vojnog tereta.
Nasuprot neprijatelju stajala je Operativna grupa NOVJ koja je u svom sastavu imala četiri divizije i jednu grupu brigada, ukupno oko 18.000 boraca. Od tih grupa partizanskih boraca i borkinja treba izdvojiti Prvu proletersku diviziju (u čijem sastavu su bile Prva proleterska, Treća proleterska sandžačka i Treća krajiška brigada), Drugu proletersku diviziju (koju su činile Druga dalmatinska, Četvrta proleterska crnogorska i Sedma krajiška brigada), Treću udarnu diviziju (sa Prvom dalmatinskom, Petom proleterskom crnogorskom i Desetom hercegovačkom brigadom) i Sedmu banijsku diviziju (sa Sedmom, Osmom i Šesnaestom banijskom brigadom, kao i Trećom dalmatinskom brigadom). Sa njima se nalazilo i više od 3.500 ranjenih i bolesnih partizana i partizanki. Glavnina je bila u Centralnoj bolnici, a manji deo u divizijskim i brigadnim bolnicama.
Tito je inicijalno planirao da borci krenu prema Kosovu i južnoj Srbiji, što je i izložio 8. maja komandantima divizija. Prva i Druga proleterska divizija su bile određene da pokrenu ofanzivu na istok. Ipak, Tito je morao da razmišlja i o ranjenicima koji su usporavali napredak vojske i tako omogućavali nadmoćnom neprijatelju da ih stigne i dokrajči. Ujutro 15. maja, na frontu Bijelo Polje – Mojkovac – Kolašin počele su prve borbe između jedinica Operativne grupe NOVJ i udruženih nemačko-italijanskih snaga. Obruč oko partizana se stezao. Pošto nije imao dobro organizovanu obaveštajnu službu, Tito je za početak neprijateljske ofanzive saznao tek 18. maja.
Prva etapa bitke
Plan o proboju na istok se izjalovio zbog neprijateljskog napada, te se Tito usmerio ka zapadu. Posle prvih nekoliko dana borbe sa nacifašističkim snagama, bilo je jasno da su partizani morali da se vrate nazad u Bosnu. Kasnije se ispostavilo da je to pametan potez, jer se tako izbegavala otvorena bitka, a i postojala je mogućnost da Operativna grupa sa ranjenicima brzo izađe iz obruča. Partizanske snage su 18. maja u rejonu Bioča potukle jedan italijanski puk. To je zaprepastilo Nemce, jer su se bojali da će partizani brzo probiti obruč.
Prema Titovom naređenju, glavnina Prve proleterske divizije trebalo je da se hitno prebaci od Bijelog Polja prema Foči i pojača front Drinske operativne grupe. Druga proleterska divizija trebalo je od Kolašina i Mojkovca da se povuče dublje na planinu Sinjajevinu i na skraćenom frontu pređe u odbranu, dok je Sedma krajiška brigada upućena sa Sinjajevine na sektor Gacka da bi pojačala odbranu Treće divizije. Vrhovni komandant je javio Prvom bosanskom korpusu da uputi Petu diviziju u istočnu Bosnu, kako bi Operativnoj grupi olakšala proboj obruča. Međutim, neprijateljske snage su potiskivale te divizije, stoga nije bilo mogućnosti da se neke od akcija uspešno sprovedu.
Preko radio-stanice „Slobodna Jugoslavija“, Tito je 21. maja uputio poziv svim jedinicama NOVJ da krenu u napad i tako doprinesu smanjenju pritiska na glavninu partizanskih snaga: „Protiv naše Narodnooslobodilačke vojske u Crnoj Gori, Hercegovini i Sandžaku opet je započela još veća ofanziva nego zimus nemačkih, italijanskih i ustaških jedinica… U vezi s ovim naređujem svim jedinicama narodne vojske Jugoslavije i partizanskim odredima da odmah preduzmu usiljene ofanzivne operacije na najvažnije transportne objekte i garnizone. To se naročito odnosi na naše jedinice u Slavoniji gde se nalazi najvažnija železnička pruga. Naređujem: forsirano rušiti mostove, puteve, železničke pruge, uništavati neprijateljsku živu silu. Naše jedinice narodne vojske vode u Crnoj Gori, Hercegovini i Sandžaku herojsku borbu. Pomognite ovu borbu svim snagama, ispunite vaš dug pred narodom“.
Dok su jedinice Druge proleterske, Treće udarne i Sedme banijske divizije pružale žestok otpor nemačkim i italijanskim trupama, Vrhovni štab se evakuisao iz Đurđevića Tare i prebacio u šumu kod Crnog Jezera, u podnožje Durmitora. Tamo se zadržao do 28. maja. U međuvremenu je stigla britanska vojna misija na čelu sa kapetanom Vilijamom F. Stjuartom (William F. Stewart) i Vilijamom Dikinom (William Deakin). Pored njih dvojice, misija je imala još četiri člana.
Pošto partizanske akcije nisu bile uspešne u sektoru Foče, Vrhovni štab je doneo odluku da se izvrši proboj preko reke Sutjeske, gde su bile slabije nemačke jedinice. Taj poduhvat nije bio jednostavan, jer su ranjenici usporavali kretanje jedinica, te se moralo razmišljati i o njihovom prebacivanju. Može se reći da se, kao na Neretvi, i ovde vodila svojevrsna „bitka za ranjenike“.
U kakvim su uslovima vođene borbe svedoči u svom dnevniku istoričar Vladimir Dedijer: „Nemci nadiru u više talasa. Sve njihovo ljudstvo odlično je uhranjeno, maršuju vrlo lako po ovim našim planinama, a avijacija im stalno baca municiju, hranu, čim se jedna jedinica zamori, druga je smenjuje, tako da napad ne prestaje ni danju ni noću. Sem toga, Nemci su pokupili na desetine hiljada konja zajedno s konjovodcima iz veoma udaljenih krajeva, pokupili su sve što su stigli, i sav taj narod gone pred sobom, da im služi kao samardžija, kao komora. Na taj način Nemci su postigli da i oni budu pokretljivi kao i mi, da ne moraju da zavise samo od komunikacija, već mogu da se kreću po svima brdima i čukama. Nama mnogo smeta iscrpenost naših boraca. Ima jedinica koje već mesecima krvare, iz jedne bitke ulaze u drugu. U poslednje vreme hrana je vrlo slaba; meso na vodi bez soli, i ništa više. Evo, gledam po sebi. Ne krećem se u poslednje vreme mnogo, parče mršavog mesa nam je jedina hrana, hleb vrlo retko vidimo, pa sam toliko iznemogao da jedva idem. A kako li je našim borcima, s marša u borbu, iz borbe u novi marš, pa tako nedeljama“.
„Preko vode do slobode“
„Toga dana, tj. 28. maja donijeta je odluka o proboju preko Vučeva, Sutjeske i Zelengore i izdato naređenje za pregrupisavanje naših jedinica. Vrhovni komandant me upoznao sa tim odlukama, kao i s odlukom da istim pravcem proboja treba da krene i čitava Centralna bolnica. Te noći u Vrhovnom štabu nije bilo govora ni o kakvoj drugoj varijanti rješenja ranjeničkog problema. Izgledi na uspješan proboj bili su, barem tog trenutka, dosta sigurni, a ta sigurnost u meni zasnivala se ne toliko na procjeni realne situacije koliko na sasvim opštoj vjeri u uspjeh, koja nas je pratila tokom čitavog rata“, piše lekar Gojko Nikoliš u knjizi „Korijen, stablo, pavetina“.
Prva proleterska je zauzela Vučevo, odolevajući napadima nemačke 118. divizije. Za to vreme se Vrhovni štab probijao do Mratinja u dolini Pive, a gonila ih je 7. SS divizija „Prinz Eugen“. Pritisnut okolnostima, Tito je naložio jedinicama da zakopaju teško oružje i da se komore što više rasterete nepotrebnih stvari. Pored toga, partizani i partizanke su se borili i sa glađu, pa su jeli konje, „srijemušu i travu“. Koliko ih je mučila glad pokazuje i činjenica da su neki borci čak pekli svoje kožne opanke i jeli ih.
Vrhovni štab je zasedao 3. juna i razmatrao situaciju na bojnom polju. Odlučeno je da se partizanske snage podele u dve grupe, kako bi se dejstvom na odvojenim pravcima i jedinice i ranjenici brže probili iz obruča. Prvu grupu je obrazovalo deset brigada Prve i Druge proleterske divizije koje su već prešle Pivu, a Drugu grupu šest brigada Treće udarne i Sedme banijske divizije, koje su se nalazile istočno od Pive. Zadatak Prve grupe bio je da se probija preko Sutjeske na severozapad, dok je Druga grupa sa Centralnom bolnicom trebalo da ide preko Tare nazad u Sandžak. Po svemu sudeći, ovo je bio jedini izlaz iz veoma teške situacije u kojoj su se nalazile partizanske jedinice.
Tokom tih junskih dana, partizani i partizanke su pokazali izuzetnu požrtvovanost i hrabrost u borbi protiv nemačkih divizija. Ubijajući Nemce, uzimali su njihovo oružje ili uniformu, neretko i hranu. Na taj način su preživljavali teške trenutke tokom bitke. Najteže borbe vođene su na Barama, gde su borci Druge dalmatinske brigade danima odbijali napade 118. nemačke divizije. Poruka koju su poslali Titu bila je: „Nemci nadiru sve jačim snagama i sve upornije. Mi smo izgubili dve trećine svoga ljudstva, ali računajte na nas kao da smo u punom sastavu“.
Pošto su Nemci presekli pravac za Zelengoru preko Donjih i Gornjih Bara, Tito je 8. juna doneo odluku da se Druga proleterska divizija sa Vrhovnim štabom orijentiše za probijanje u pravcu kojim je prošla Prva proleterska divizija. Uzani koridor od Tjentišta preko Milinklada za Zelengoru, kojim su se probijale jedinice Prve grupe divizija sa Vrhovnim štabom, bio je pod neprijateljskom vatrom. Pritom, Tito je sam bio izložen opasnosti od pogibije.
Dana 9. juna na Milinkladama, nemačka avijacija je bombardovala položaje partizanskih jedinica. Vrhovni komandant je tada ranjen u levu ruku, a od sigurne smrti spasio ga je nemački ovčar Luks, koji je tom prilikom stradao. Tada su poginuli i kapetan Vilijam Stjuart, jedan od Titovih ličnih pratilaca Đuro Vujović Španac i još nekoliko boraca koji su štitili vrhovnog komandanta. Od ranjenog Tita komandu nad partizanskim jedinicama privremeno je preuzeo Aleksandar Ranković. Valja napomenuti da je Tito bio jedini saveznički komandant u Drugom svetskom ratu koji je ranjen na bojnom polju.
General Rudolf Liters bio je ubeđen da će uništiti partizane: „Pouzdano je utvrđeno da se među okruženima nalazi i Tito. Ovo je poslednja faza borbe, došao je čas potpunog uništenja Titove vojske“. Svojim jedinicama naredio je da budu nemilosrdne prema civilima i zarobljenicima i da niko ne sme ostati živ. Međutim, Liters je bio u zabludi, jer se situacija stalno menjala i iznenađenja su bila moguća.
Naime, na Balinovcu je 10. juna izvršen proboj nemačkog obruča, a za to su bili zaslužni Prva proleterska divizija i njen komandant Konstantin Koča Popović. Ipak, novinaru Aleksandru Nenadoviću je kasnije rekao da je za taj poduhvat najzaslužniji Danilo Lekić Španac: „Ako sam za odluku o proboju Prve proleterske divizije odgovoran, ili zaslužan, uglavnom ja, za njeno sprovođenje, hoću reći za uspeh te operacije, odlučujuća je bila sposobnost i hrabrost Danila Lekića. Ko zna kako bismo prošli da nije bilo njegove smelosti i upornosti“. Iako je general Aleksandar Ler javio Berlinu da je izvršen „lokalni proboj“, to je zapravo bio „glavni proboj“, jer su tim putem krenule sve jedinice Prve i Druge proleterske i Sedme banijske divizije sa Vrhovnim štabom. Tito je zamerio Popoviću što je proboj izvršio bez znanja i odobrenja Vrhovnog štaba i odlučio je da ga smeni.
Nakon ranjavanja, Tito je napustio Ozren i krenuo na Zelengoru. Kraj bitke se još nije nazirao, ali su se partizani uporno i hrabro borili kako bi se izvukli iz pakla Sutjeske. To su pokazali i primeri Druge proleterske i Četvrte proleterske crnogorske brigade. Druga proleterska branila je svoj položaj na Maloj i Velikoj Košuti, dok se u delu Ljubinog groba nalazila Četvrta proleterska crnogorska brigada. U jednoj četi Druge proleterske preživelo je samo devet boraca. S druge strane, Četvrta proleterska je izgubila 27 boraca i svog komandanta Vasilija Đurovića. Poruka koju je Vrhovnom štabu poslala Druga četa Trećeg bataljona Četvrte proleterske crnogorske brigade i danas ledi krv u žilama:
„Dogod budete čuli na Ljubinom grobu pucanje naših pušaka, Nijemci neće proći. A kad toga ne bude, znajte da na njemu nema više živih proletera“.
Treća udarna divizija ostala je zapažena po žrtvovanju za ranjenike Centralne bolnice u bici na Sutjesci. Na nju su se u dolini Sutjeske obrušile nemačke 7. SS, 118. lovačka, 1. brdska divizija i italijanska divizija „Ferrara“. Dana 13. juna počeo je odlučujući prodor ove grupe. Tada je u jurišu nadomak zidina spaljenog sela Krekova poginuo legendarni komandant Treće udarne divizije Sava Kovačević. Taj događaj opisao je Vilijam Dikin u knjizi „Bojovna planina“:
„Iznenada se iz bunkera digla jedna prilika. Bio je to nemački komandant. Uputio se sam s pištoljem u ruci prema Kovačeviću, kao na nekom simboličnom dvoboju. Oba čoveka su opalila u istom trenutku i obojica su pali mrtvi. Najbliži partizanski oficir brzo je pokrio telo svoga komandanta granama da bi prikrio njegovu smrt od svojih ljudi, i jedinice su jurnule dalje“. Uz velike gubitke, Treća divizija se probila u dolini Sutjeske i uskoro priključila ostalim jedinicama na Zelengori.
Dana 12. juna zauzeto je selo Rataj, čime je još više proširena pukotina u nemačkom obruču. Posle novog proboja, napravljen je koridor spasa prema Jahorini. Dva dana kasnije, 14. juna, sve brigade Prve, Druge i Sedme divizije probile su se sa Vrhovnim štabom i delom ranjenika pravcem Zelengore. Nakon mesec dana teških borbi, bitka na Sutjesci završena je 15. juna. General Liters je u poruci Berlinu na neki način odao priznanje partizanima:
„Tok borbi je pokazao da su komunističke snage pod Titovom komandom odlično organizovane, vešto vođene i da raspolažu moralom koji izaziva čuđenje“.
Nasleđe i značaj bitke
Bitka na Sutjesci bila je najteža i najslavnija bitka na jugoslovenskom ratištu. U njoj je Operativna grupa NOVJ sa Centralnom bolnicom pretrpela velike gubitke. Poginulo je oko 7.500 partizanskih boraca, što je činilo više od jedne trećine celokupnog sastava te grupacije. Među njima je bilo i oko 3.000 članova Partije i SKOJ-a. Uz to, Nemci su počinili teške ratne zločine, ubijajući mahom nepokretne ranjenike. Pored toga, stradao je i veliki broj civila. Na posleratnom suđenju u Beogradu, za ratne zločine tokom bitke optuženi su generali Aleksandar Ler, Fric Najdhold (Fritz Neidholdt) i Jozef Kibler (Josef Kübler), kao i tadašnji SS štandartenfirer August Šmithuber (Schmidhuber). Oni su osuđeni na smrt i pogubljeni 1947. godine.
Na Sutjesci su poginuli i mnogi istaknuti pojedinci. Učitelj i potpredsednik Izvršnog odbora AVNOJ-a Nurija Pozderac umro je od zadobijenih rana na Vučevu. Prilikom proboja obruča nastradao je književnik i član Izvršnog odbora AVNOJ-a Veselin Masleša. Posle proboja obruča, četnici su u okolini Foče zarobili i zaklali dr Simu Miloševića, profesora beogradskog univerziteta i člana Izvršnog odbora AVNOJ-a. Istu sudbinu doživeo je i mladi pesnik Ivan Goran Kovačić, autor potresne poeme „Jama“. Ranama zadobijenim na Milinkladama podlegla je i lekarka Olga Popović-Dedijer, supruga Vladimira Dedijera – njene poslednje reči su bile:
„Čuvaj Milicu. Lepo je vaspitavaj. Neka bude lekar u vojsci. Kad dođeš kući, kaži joj da se ugleda na svoju Mamu…“.
Bitka na Sutjesci je u socijalističkoj Jugoslaviji bila simbol požrtvovanosti, hrabrosti i nepokolebljive vere u pobedu nad nadmoćnijim neprijateljem. O njenom značaju govori i činjenica da je velikom vajaru Miodragu Živkoviću poverena izgradnja monumentalnog spomenika u Dolini heroja na Tjentištu 1971. godine. Pored toga, 1973. godine o Savi Kovačeviću snimljena je i pesma „Komandant Sava“ u izvođenju Nene Ivošević.
Ove godine je i pola veka od prikazivanja filma „Sutjeska“ u režiji Stipe Delića (asistirao je Veljku Bulajiću prilikom snimanja „Bitke na Neretvi“). Ulogu Josipa Broza Tita tumačio je slavni velški glumac Ričard Barton (Richard Burton), a Savu Kovačevića igrao je Ljuba Tadić. Muziku za film je komponovao slavni grčki kompozitor Mikis Teodorakis (Theodorakis). Film nije imao veliku materijalnu podršku u jugoslovenskim republikama (sa izuzetkom Bosne i Hercegovine), što je izazvalo burnu reakciju samog Tita. „Sutjeska“ je snimljena u vreme velike krize u Jugoslaviji koju su obeležili hrvatski nacionalistički „maspok“ 1971. godine i tzv. „liberalizacija“ u Srbiji 1972. godine. U filmu nema Koče Popovića, koji je podneo ostavku iste 1972. godine i povukao se iz političkog života. Pored njega, nema ni Aleksandra Rankovića koji se nakon Brionskog plenuma 1966. godine takođe povukao iz politike.
Ovaj tekst završavamo rečima istoričara Srđana Miloševića: „Borba jugoslovenskih naroda za oslobođenje i izgradnju pravednijeg društva posle pobede u ratu može se podeliti na period do i posle Sutjeske. To je bitka koja svojim epskim tokom i ishodom objašnjava i ono što joj je prethodilo i ono što će posle nje uslediti. Sutjeska je bila prelomni trenutak kada svaki učesnik tog događanja postaje heroj i kada se svi individualni napori idealno stiču u nepokolebljivoj odlučnosti ne samo da se preživi, nego da se ide dalje, u konačnu pobedu, koja je posle Sutjeske morala izgledati još privlačnija, makar u onoj meri u kojoj je bilo jasno da, osim borbe, drugog izlaza u odnosu sa takvim neprijateljem – nema. To je, ukratko, događaj za koji je već u trenutku dešavanja jasno da je istorijski“.
