Kako su mnogi priželjkivali, a neki s nestrpljenjem očekivali – studenti su izneli zahtev za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. I pre nego što je iznet ovaj zahtev bila je jasna „potreba da se stvari od interesa za celo društvo javno izgovore“ koja je i „veća od potrebe da se zaštiti lažno jedinstvo studenata u blokadi“, kako je to napisao Stevan Filipović. Međutim, to istovremeno i povećava odgovornost onih koji su kao Filipović uzeli za pravo da stanu u odbranu jedinstva pokreta kome ne pripadaju a od kojeg puno očekuju, a ono što je u seriji svojih javnih nastupa izgovarao i pisao ovaj profesor FDU-a, čini se, ne ide u prilog odbrani jedinstva već upravo suprotno.
Istina je da javnih kritika spram poteza studenata poslednjih meseci nije bilo puno, ali nismo videli ni dovoljno kritika spram opozicionih stranaka ili sindikata i civilnog sektora. Verovatno smo, sa pravom, bili zadivljeni društvenim pokretom i buntom koji se razvio i promenama u društvu koje je to proizvelo. Ulozi su porasli, a čini se i da je vremena sve manje, pa je tako sve jasnija i potreba da se promisle dalji koraci. I to zaista ne treba samo studenti da rade. Moglo bi se reći i da borba i teče sporije nego što bismo želeli baš zato što studenti osluškuju i reaguju na kritike koje ipak dobijaju na koje pokušavaju da odgovore u svojim diskusijama i formulisanju i usaglašavanju stavova.
Studenti možda nisu morali da se ekspresno ograde od uhapšenih aktivista i aktivistikinja u Novom Sadu pred protest 15. marta. Možda nisu morali ni tako dugo nakon hapšenja tih ljudi da ostanu nemi na činjenicu da su saborci i saborkinje, bez obzira na neka politička razilaženja, u zatvoru. Da je više snage usmereno na oslobađanje tih ljudi, studentski pokret je zajedno sa građanima mogao da pokaže da neće trpeti represiju i da neće odustati ni od jednog čoveka. Da je to urađeno možda ne bismo videli bahato ponašanje vlasti ispred novosadskog DIF-a, nova uletanja automobilima među ljude koji odaju počast žrtvama, napad na nišku dekantu itd. Ipak, poslednji dani i nedelje pokazuju da i na ovim frontovima dolazi do pomaka te da su studenti čuli kritike i pokušali da iznađu adekvatne odgovore.
Kritike koje iznosi Filipović u svom poslednjem tekstu „Prvi maj, zborovi i Crveni Kmeri“, objavljenom na Peščaniku, zapravo nisu kritike već deluju kao optužbe i to ne na „jedinstven“ studentski pokret već na pojedine delove pokreta koje on naziva „ćelije ekstremista“ koje prepoznaje na Filozofskom, Filološkom i Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu.
Time što izdvaja određene grupe studenata i optužuje ih za rušenje pokreta Filipović upravo sam radi na slabljenju jedinstva koje toliko želi da odbrani. Optužujući manjinu da su „ekstremisti“ on ujedno poručuje ostalim studentima da nisu dovoljno sposobni da se odupru „bušenju crvenih kmera“ i autonomno procene i donesu odluke šta je najbolje za njih kao studentski pokret.
Nije nikakva tajna da među studentima postoje različiti politički i ideološki stavovi i to je uvek bilo tako. Jasno je i da se u trenucima društvenih sukoba te različitosti zaoštravaju te da fakulteti postaju mesta ozbiljnih i dugih diskusija tokom kojih se ne oštri samo stav određene grupe studenata već često i većeg dela društva, naročito u situaciji šire društvene pobune kakvu imamo u Srbiji. Da li neko utiče na stavove studenata odnosno njihovih plenuma? Da, naravno! Studenti ne žive svako u svom staklenom zvonu, već se njihova mišljenja, stavovi i zahtevi stvaraju u komunikaciji sa spoljnim svetom, a u njemu su i njihovi profesor, mediji, političke organizacije, razna udruženja i aktivističke grupe – svi sasvim sposobni i spremni da i sami doprinesu borbi pa i tako što će svoja mišljenja iznositi studentima.
Ipak, Filipović iznova i iznova kao problem unutar studentskog pokreta ističe onaj deo studenata koji, prema njegovom mišljenju, stoje na levim ideološkim pozicijama i iz njih pokušavaju da proguraju leve politike unutar pokreta. Kao glavne krivce on optužuje pojedince i organizacije s levice koje nemaju ni izbila jak uticaj kakav im pridaje Filipović. Zapravo svako ko prati politička dešavanja u Srbiji se sa pravom može zapitati da li je moguće da jedna Partija radikalne levice ima veće uticaj na studentski pokret i društvena dešavanja od recimo jedne Stranke slobode i pravde ili ProGlasa kao skupa viđenih intelektualaca i intelektualki ili samih profesora i profesorki na fakultetima?
Odbrana jedinstva studentskog pokreta tako postaje samo zavesa iza koje se krije strah od levih politika i ideja koje u ovom slučaju predstavljaju očigledan problem Filipoviću koji kao jedino moguće rešenje društvene krize vidi upravo ono koje on smatra ispravnim. Studenti su pak pokazali da su kadri da uprkos razlikama među njima održe svoje jedinstvo i to upravo uzimajući u obzir sve različitosti.
Kritičarima koji strahuju od „bauka komunizma“ u studentskim redovima mora da bude jasno da se progresivne vrednosti i ideje već nalaze u samim temeljima ovog velikog i značajnog pokreta bez da je iko to svesno i planirao. Ideje jednakosti i solidarnosti su utkane u sve leve teorije i politike, prepoznavanje nejednakosti i zagovaranje socijalne pravde do kojih je doveo studentski pokret su probudili empatiju u društvu i stvorili svest o mogućnosti društvene promene – to je inherentno leva ideja i politika, kao što su i principi direktne demokratije.
Predstavljanje ovih ideja i politika kao ekstremističkih znači upravo narušavanje jedinstva pokreta i odustajanje od onih temeljnih načela pokreta zbog kojih su studenti u blokadi i dobili najširu moguću društvenu podršku.
