Od sredine oktobra kada je Poreska uprava najavila oporezivanje prihoda iz inostranstva u javnosti se vodi diskusija o ovom problemu. Iz vlasti se često mogu čuti priče o tome kako ti ljudi dobro zarađuju i da je red i da plate porez. Sami frilenseri organizovani u Inicijativi radnika na interneru su izneli svoje priče koje ne govore o lagodnom životu već o teškom, nesigurnom i slabo plaćenom poslu preko interneta.
Poreska uprava je pre dve nedelje najavila da će krenuti sa ubiranjem poreza od radnica i radnika koji ostvaruju prihode preko interneta što je izazvalo veliku zabrinutost među frilenserima koji su kako bi se izborili za svoja prava ubrzo krenuli u osnivanje esnafskog udruženja. Iako postoje oni ljudi koji radom preko interneta ostvaruju dobre prihode, velika većina ljudi koji rade online time zapravo samo krpe rupe zbog manjka mogućnosti zaposlenja u zemlji.
U svedočanstvima koja iznose ljudi okupljeni u Inicijativi radnika na internetu može se videti da ovaj novi vid obavljanja poslova nije tako profitabilan kako ga vlast predstavlja, a angažmani su često vrlo nesigurni dok oni koji rade na ovaj način nemaju nikakva zakonom garantovana radna prava.
Ko su radnici i radnice na internetu?
Među onima koji rade na internetu ima dosta studenata i studentkinja koji tako dopunjuju porodične budžete i doprinose u finansiranju sve skupljeg školovanja.
Moj prvobitni cilj je bilo neko prezasićenje od toga da stalno zavisim od roditeljske dobre volje da odreše kesu za bilo šta van ‘osnovnih potreba’ (kirija, računi, menza, prevoz, koji su sve zajedno retko prelazili 200 evra mesečno) i želeo sam da imam više para u džepu, malo više izlazim, kupim bolju odeću, nabudžim kompjuter, kaže Nikola, student koji radi preko interneta.
Prihode radom preko interneta ostvaruje i dosta mladih ljudi koji su završili fakultete i suočili se sa nezapošlenošću.
Povezani članci:
Po struci sam ekonomista u turizmu, ali nažalost nemam dan jedan u struci jer kad god sam tražila posao, niko nije hteo ni na praksu, a kamoli na razgovor da me zove, uvek sa izgovorom da imaju previše ljudi, kaže Snežana.
Žene koje rade preko interneta su svakako najopterećenije. Iako bi u nekim situacijama fleksibilno radno vreme odgovaralo majkama, često se dešava da je zbog razlike u vremenskim zonama rad sa klijentima teško uklopiti u redovne obaveze dok u nekim situacijama ni poslodavci nemaju sluha za potrebe žena koje rade na internetu iz svojih domova:
Radila sam sa stomakom do zuba, radila sam sa jos svežom ranom i koncima dok još nisam mogla da sednem kako treba. Dojila sam dete i uspavljivala ga jednom rukom, dok sam drugom držala miša i crtala. Naravno da su svi iz firme osetili kako ja više ’nisam dovoljno prisutna’ s obzirom na to da sam jako malo spavala, a zbog situacije sa virusom nismo imali nikakvu pomoć, tako da sam ubrzo ’smenjena’ sa mesta menadžera i to mesto je zauzeo muškarac, svedoči Marina.
Na internetu često rade i oni ljudi koji su nakon dugodišnjeg staža ostali bez posla, ili kojima poslodavci nisu isplaćivali zarade. Kako kažu iz Inicijative radnika na interneru: „dok čekamo, mi moramo da jedemo, idemo kod lekara i preživimo kako znamo i umemo“.
Guram 38 godina. Po zanimanju sam diplomirani bibliotekar informatičar. Nakon diplomiranja dugo sam tražila posao. Konačno sam počela da radim 2013. u Institutu za strategijska istraživanja pri Ministarstvu odbrane. Tamo sam radila dve godine. Radila sam po ugovoru koji je istekao u novembru 2015. Ispratili su me uz čvrsta obećanja da će me angažovati ponovo, što se nije desilo, naravno. Prijavljivala sam se na razne budalaštine, išla bogu iza tregera na razgovore, ali nije vredelo, kaže Ivana.
Za mnoge koji su nekako dočekali penzije brzo se ispostavilo da one nisu ni izbliza dovoljne za preživljavanje. O tome govori Slavica, koja takođe radi preko interneta:
Penzija mi je jako mala, ispod proseka, oko 23.000. Od toga, 8600 mi ide na kredit za stan. Od druge polovine plaćam račune i lekove, tako da mi za normalan skroman život ne preostaje ništa. Da bih preživela ostatak meseca i dopunila penziju bavim se onlajn poslom. Ne zarađujem mnogo, ali meni je dovoljno da preživim. Da mi je penzija normalnija, verovatno se ne bih ni bavila ovim poslom. Ali to je razlog zbog kog moram.
Radnici preko interneta nisu zakonski prepoznati što stvara niz problema
Jedna od radnica preko interneta kaže da je, kako ne bi izgubila posao, morala da nastavi sa radom četiri meseca nakon rođenja deteta. Njeno dete sada ima petnaest meseci ali ne može da ide u vrtić pošto roditelji nisu „zaposleni“.
Strepnja je uvek prisutna: da li ću biti isplaćen za posao, kada, koliko, da li ću dobiti pozitivan ili negativan fidbek, koliko će se posao vremenski razvući, da li ću uspeti posle završenog projekta da nađem novog klijenta i mnogo drugih pitanja. Otvoreno ću reći da mi se život pre i posle početka rada na internetu bitno ne razlikuje. Nemam velike prihode, jer se dešavalo da po par meseci nemam apsolutno ni dinar prihoda pošto ne mogu da nađem klijenta, a to mi se desilo u periodu od marta do maja ove godine, kada je počela kriza sa koronavirusom, kaže Nenad.
Jedan od problema ovih ljudi je i to što zakonski nisu prepoznati kao radnici pa tako ne mogu ni da ostvare prava koja se tiču odmora i slobodnih dana:
Nažalost, najviše novca se uvek zaradi za praznike (jer niko od zapadnjaka neće da radi tad), te mnogi od nas Novu godinu čekaju pred monitorom, a letuju van sezone ukoliko poslodavac uopšte to odobri, rekao je Pavle.
Šta rade i koliko zarađuju radnici na internetu?
Predajem engleski deci na internetu – nekada imam deset, a nekada nemam nijedan čas po ceo dan. Plaćena sam po broju časova, svako odsustvo se novčano kažnjava. Primorana sam da prihvatim minimalnu cenu časa jer nemam izbora, kaže Sandra.
Inače, držanje časova engleskog jezika strancima preko interneta je jedna od češćih načina na koji radnici na internetu iz Srbije ostvaruju prihode. O njihovom teškom položaju i pokušajima organizovanja smo već pisali na Mašini.
Sa platama koje muž i ja zarađujemo radeći preko interneta izdržavamo sebe i pomažemo našim roditeljima koji su udavljeni kreditima, ili bez posla, a još uvek mladi za penziju. Inače, naš ukupan prihod retko pređe 1000 dolara. Nismo na birou i ne overavamo zdravstvene knjižice kao nezaposlena lica nego plaćamo preglede po potrebi, objašnjava Milica.
Radnici na internetu tvrde da ne zanemaruju svoje obaveze prema državi, međutim nikad nisu dobili jasne upute šta bi tačno trebali da rade po pitanju plaćanja poreza.
Još kada sam dobio prvu platu iz inostranstva, raspitivao se oko poreza i tri puta mi je rečeno da ne treba da ga plaćam, tako da sam to ostavio tako do oktobra 2020. kada je stiglo upozorenje. Iako imam neku ušteđevinu, ne bih imao da platim poreze ni petinu i ne bih voleo da od roditelja tražim ili pozajmljujem od nekoga, kaže Nikola.
Sličnu priču ima i Petar:
Ono što je bitno navesti jeste da sam za oba posla išao u Poresku upravu i raspitivao se za poreze, gde su me ljudi gledali belo… Dakle, bio sam voljan platiti porez, ali to se promenilo kad je izbila ova buka jer prosto nemam te pare koje bi oni od mene tražili.
Iz inicijative radnika na internetu kažu da država kod njih neće naći „skupe stanove, automobile i letovanja na Karibima“ koje može oporezivati.
Od nas se traži da vratimo lekove za roditelje, hranu za bebe, čarape, kapute, studentske indekse, školarine, obrok sa stola, troškove lečenja naših najbližih i sve ono što bi životni standard dostojan jednog poštenog građanina trebalo da podrazumeva uvek i svuda, zaključuju iz ove Inicijative.
M.M.
Zbog zaštite identiteta intervjuisanih imena su izmišljena. Stvarna imena su poznata redakciji.
