Vanredno stanje sa sobom je donelo ne samo izolaciju, veću ekonomsku nesigurnost i ugroženo psiho-fizičko zdravlje, već i porast nasilja prema ženama. Prisilni ostanak u svoja četiri zida sa nasilnikom dvadesetčetiri časa dnevno, mnogim ženama je život dodatno ugrozio.
Od decembra meseca 2019. godine, u svetu se ukupno 2 343 272 osoba razbolelo od koronavirusa, a 136 320 ljudi je izgubilo život. Prema podacima Ujedinjenih nacija, u toku poslednjih 12 meseci 243 000 000 žena i devojčica starosti od 15 do 49 godina preživelo je seksualno ili fizičko nasilje od strane intimnog partnera, a 2017. godine zabeleženo je 87 000 slučajeva femicida.1
Iako nam subjektivni osećaj sugeriše da je, s uvođenjem policijskog časa usled pandemije COVID-19, svet oko nas stao, te da nam je obavljanje svakodnevnih obaveza i zadataka gotovo onemogućeno, za neke među nama, svakodnevni život u izolaciji ne samo da se ubrzao već je postao snažnija pretnja od smrtonosnog virusa.
Nasilje prema ženama je fenomen koji poznaju sve epohe, svi prostori i svi oblici uređenja društvenih zajednica. Takođe, jedna od bitnih karakteristika ovog fenomena je da je kroz istoriju, u manjoj ili većoj meri, bio ignorisan, a u određenim slučajevima, i u savremenom društvu, na njega se gledalo kao na legitiman način rešavanja partnerskih nesuglasica. Iako deklarativno postoji društveni konsenzus da je nasilje prema ženama i devojčicama nedopustivo, što podržava i krivično-pravni sistem koji ga kažnjava nizom zakona, na prvom mestu, Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici i Porodičnim zakonom, činjenica je da se ono često ignoriše i relativizuje opravdavanjem nasilnika i/ili prebacivanjem odgovornosti na žrtvu.
Bez obzira na to da li je reč o nepoznatom sredovečnom muškarcu koji vest o porodičnom nasilju komentariše pitanjem „kako to ručak nije bitan‟ ili o poznatom aktivisti za ljudska prava koji svoja razmišljanja o femicidu zaključuje stavom da su žene „same birale‟ svoje nasilnike, odgovornost za nasilje se u većini slučajeva prepisuje preživeloj (ili u potonjem slučaju ubijenoj), a ne onome koji nasilje vrši. Imajući to u vidu, nije neobjašnjivo zašto se nasilje prema ženama i devojčicama drastično spušta na listi prioritetnih problema kada se društvo nađe u krizi, bez obzira na to da li je reč o oružanim sukobima, ekonomskim recesijama ili situaciji globalne pandemije.
Nasilje i krize
Iako se u situacijama društvenih kriza nasilje prema ženama rapidno povećava, što potvrđuju brojna istraživanja, odgovor društva, bilo da je izražen u vidu društvene osude ili krivično-pravne sankcije, često nije adekvatan ili blagovremen. Kada je reč o kriznim situacijama poput oružanih sukoba, Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1325 2000. godine upravo je i usvojena s ciljem da se skrene pažnja i kazni rastuće nasilje prema ženama i devojčicama u konfliktnim i postkonfliktnim periodima. Posebno su ranjive žene i devojčice izbeglice i migrantkinje, što potvrđuju i međunarodni i domaći izveštaji.
S druge strane, nasilje prema ženama je čest pratilac ekonomskih kriza, te je u toku globalnih recesija zabeležen nagli porast nasilja u Grčkoj, Kanadi, Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Američkim Državama2. Situacije krize javnog zdravlja, poput pandemija, nisu izuzetak. Kao i oružane sukobe, njih karakterišu vanredno stanje, haos i nestabilnosti vlasti, što žene i devojčice čini posebno ranjivima. Epidemija ebole u Zapadnoj Africi 2014. godine je ovo potvrdila.U zemljama pogođenim ebolom poput Sijera Leonea, zabeležen je porast tinejdžerskih trudnoća od 65%, za koje se veruje da su bile posledica silovanja i prinudne prostitucije, kao i povećanje broja dečjih brakova.3
Međutim, pandemija COVID-19 nije ograničena „samo‟ na zemlje Trećeg sveta. Naprotiv, pokazalo se da su najranjivije upravo one zemlje s reputacijom kolevki demokratije i civilizacijskog napretka − Sjedinjene Američke Države, Španija, Italija, Francuska, Nemačka i Ujedinjeno Kraljevstvo zauzimaju prvih šest mesta po broju obolelih od koronavirusa. I upravo je u njima zabeležen nagli porast nasilja prema ženama od početka pandemije.
U provinciji Hubej u Kini, u toku februara, policija je zabeležila trostruki porast prijavljenih slučajeva u odnosu na isti mesec prethodne godine: s 47 na 162 prijavljena slučaja. Penzionisani policajac i aktivista Van Fej (Wan Fei), smatra da je 90% nasilja direktno povezano s pandemijom COVID-19. U toku prve nedelje od proglašenjaizolacije, u Francuskoj je zabeležen porast prijava nasilja od preko 30%, kao i dva slučaja femicida. Slična situacija je zabeležena i u Argentini, gde se u prve dve nedelje izolacije nasilje prema ženama uvećalo za 25%, što je potvrdio povećan broj poziva SOS telefonima, a šest žena je ubijeno od strane svojih partnera od početka uvođenja mera izolacije.
SOS linije za pomoć ženama žrtvama porodičnog nasilja su zabeležile povećan broj poziva i u Singapuru, i na Kipru, za 33%, odnosno, 30%. U Ujedinjenom Kraljevstvu, broj poziva se uvećao za 25% a u Kataloniji za 20%. Identična situacija je zabeležana i u Brazilu, gde je nasilje prema ženama gotovo udvostručeno, što potvrđuje sutkinja Adriana Melo (Adriana Mello), specijalizovana za nasilje u porodici. Važno je napomenuti da ovi brojevi nikako ne ukazuju na ukupno nasilje, već isključivo na ono koje je prijavljeno i/ili procesuirano, a prema istraživanjima koja su nam dostupna, taj broj iznosi 40% ukupnog nasilja. Nažalost, iako je nasilje u porastu, neke zemlje, poput Kazahstana, odlučile su da odlože suđenja za dela nasilja u porodici, dok je većina drugih zemlja nastavila da procesuira ova dela uz pomoć savremenih tehnologija.
Nasilje u izolaciji
Biti u izolaciji je teško za svakoga, a pogotovo je teško za žene koje su u izolaciji sa svojim nasilnicima. Nervoza zbog nemogućnosti da se izađe napolje i vodi život kao i obično, strah od mogućeg gubitka posla, otežan kontakt s prijateljima i poznanicima, samo su neki od izgovora nasilnika za nasilje i kontrolišuće ponašanje u izolaciji.
Izolacija za one koje nasilje trpe znači ne samo da fizički ne mogu da odu i sklone se od nasilnika nego i da ostaju bez resursa koji im mogu pomoći. Na prvom mestu, mere socijalne izolacije su otežale uspostavljanje kontakta s prijateljima i članovima porodice kojima se žene mogu obatiti za pomoć i zaštitu. Takođe, restriktivne ekonomske mere dovele su do većeg broja otkaza i neplaćenih odsustava, što je žene učinilo ekonomski ranjivijim, te podložnijim ekonomskom nasilju.
Mere ograničenja kretanja, kao i kraće radno vreme i/ili privremeno zatvaranje nevladinih organizacija koje pružaju servise podrške ženama, mnoge žene onemogućilo je da im se obrate. Ovo potvrđuje i inicijalno smanjenje poziva SOS telefonima i skloništima za žene žrtve nasilja u Italiji i Francuskoj, zemljama u kojima je drastično povećano nasilje. Mnoge žene koje žive u nasilju nemaju svoje lične telefone i računare preko kojih bi mogle da zatraže pomoć, ili im je onemogućeno da ih koriste van nadzora nasilnika u izolaciji. Nemogućnost da se potraži pomoć specijalizovanih servisa povećava i tzv. digitalni jaz, jer mnoge žene i devojčice koje žive u ruralnim područijima nemaju pristup internetu.
S druge strane, one žene i devojčice koje imaju pristup internetu i pametnim telefonima i računarima takođe su izložene većoj količini digitalnog nasilja u toku pandemije COVID-19. Pre pandemije, jedna od deset žena u Evropskoj uniji imala je iskustvo digitalnog nasilja, dok je u prvih nekoliko nedelja pandemije i mera socijalne izolacije zabeležen porast i ove vrste nasilja nad ženama i devojčicama. Izveštaj Europola potvrđuje povećanje digitalnog nasilja, a posebno se ističe porast onlajn aktivnosti koje su usmerene na zlostavljanje i seksualnu eksploataciju dece.
Potražnja za pedofilskim sadržajem porasla je, kao i broj predatora koji koriste situaciju manjeg nadzora roditelja i veće aktivnosti dece na internetu kao posledica socijalne izolacije.4 Korišćenje pornografskog materijala na internetu takođe je u porastu, što potvrđuje i rast poseta od 20% do 40% popularnom pornografskom sajtu, poznatom po činjenici da se na njemu može naći velika količina osvetničke pornografije, ali i snimaka silovanja, pa i silovanja maloletnih i trafikovanih devojčica, koje uporno odbija da ukloni.
Situacija u Srbiji
Situacija u Srbiji ne razlikuje se mnogo od one u svetu. Autonomni ženski centar je nakon mesec dana od proglašenja pandemije izdao saopštenje, u kome je istakao trostruko povećanje broja poziva upućenih SOS telefonu. Nakon inicijalnog smanjenja broja poziva u trenutku proglašenja vanrednog stanja, žene su počele da se obraćaju ovoj organizaciji prvenstveno jer im nadležne institucije nisu bile dostupne ili su im davale nedovoljne ili oprečne informacije.
Za mesec dana, AŽC je pružio ukupno 430 usluga, iako je SOS telefon bio dostupan korisnicama samo u prepodnevnoj smeni. Iako je broj prijava fizičkog nasilja bio najmanji, uočen je i svakodnevni porast ovih prijava. Ovo, međutim, ne znači da žene ne trpe fizičko nasilje tokom policijskog časa, već da zbog mera izolacije nisu u mogućnosti da ga prijave. One koje su prijavile nasilje nadležnim institucijama smatraju da nisu dobile adekvatnu zaštitu, jer su nasilnici dobili samo usmeno upozorenje.
Nasuprot dokazima da je nasilje prema ženama u porastu, broj institucionalno procesuiranih slučajeva nasilja opada, što potvrđuju podaci Republičkog javnog tužilašta. AŽC navodi da je u toku marta meseca za 30% opao broj produženih hitnih mera u odnosu na prethodni mesec, dok se broj razmatranih novoprijavljenih slučaja nasilja u porodici na sastancima Grupa za koordinaciju i saradnju prepolovio, iako je vanredno stanje proglašeno u drugoj polovini meseca.
Iako zvanična statistika praćenja nasilja prema ženama ne postoji, poslednjeg dana marta desio se i jedan femicid u Nišu. Nasilnik koji ga je počinio već je bio odslužio zatvorsku kaznu zbog ubistva prve supruge. U prvih mesec dana vanrednog stanja, mediji su preneli vesti o procesuiranju nasilja u porodici u Nišu, koje je počinio sveštenik koji je već hapšen zbog istog dela, psihološkom i fizičkom nasilju u Brusu i u Boru, fizičkom nasilju na ulicama Novog Pazara, fizičkom i ekonomskom nasilju (uništavanju imovine) u Beogradu, dok su u Sremskoj Mitrovici procesuirana dva slučaja porodičnog nasilja.
Maska 19 i drugi primeri dobre prakse
Kao i u slučaju pandemije COVID-19, broj žrtava nasilja nad ženama raste iz dana u dan. Ipak, neke zemlje, za razliku od Srbije, nalaze manje ili više uspešne načine da se nasilju suprostave. U Južnoj Africi, Australiji, Francuskoj, Kanadi i Ujedinjenom Kraljevstvu vlade su relocirale novčana sredstva ka organizacijama koje pružaju pomoć i podršku ženama koje trpe nasilje. U Kanadi je odlučeno da skloništa i sigurne kuće nastave sa radom i tokom izolacije, dok je u Francuskoj i na Karibima ženama koje napuste nasilnike omogućen alternativni smeštaj, poput hotelskog.
Na Kanarskim Ostrvima i u Francuskoj žene mogu da u apotekama zatraže „Masku 19‟, nakon čega će apotekar/ka pozvati policiju, dok je u Ujedinjenom Kraljevstvu policija obučila poštare/ke i dostavljače/ce da prepoznaju znakove nasilja.
Digitalna tehnologija takođe može pomoći u borbi protiv nasilja. U Kini se hešteg #AntiDomesticViolenceDuringEpidemic koristi kako bi se skrenula pažnja na porast nasilja, zajedno s podacima i online resursima koji mogu pomoći žrtvama. Dva mobilna operatera su na Karibima omogućila besplatne pozive SOS linijama za pomoć, dok je u Španiji omogućen servis za instant poruke s geolociranjem, koji pruža trenutnu psihološku podršku žrtvama. U Ujedinjenom Kraljevstvu je napravljena mobilna aplikacija Bright Sky, koja pruža informacije i podršku žrtvama, a koja se lako može sakriti od nasilnika u slučaju da ima pristup žrtvinom telefonu.5
Nažalost, čini se da, za razliku od koronavirusa, protiv pandemije nasilja nad ženama ne postoji vakcina, te ćemo još dugo živeti sa njom. Barem do trenutka kada odgovornost za nasilje nad ženama i devojčicama ne bude na prvom mestu lična odgovornost nasilnika, a zatim i lična odgovornost svakog od nas koji na nasilje okreće glavu, relativizuje ga i traži opravdanja za onoga koji nasilje vrši, bez obzira na to da li to radimo kao pojedinci, ili kao predstavnici nadležnih institucija.
Ukoliko vi ili neko u vašoj okolini trpi nasilje, informacije o servisima koji su vam dostupni u toku pandemije možete pronaći na ovom spisku.
- United Nations Office on Drugs and Crime. “Global Study on Homicide: Gender-related Killing of Women and Girls” (2019). Vienna: UN.
- Renzetti, Claire M., “Economic Stress and Domestic Violence” (2009). CRVAW Faculty Research Reports and Papers.
- Risso-GIll, I., Finnegan, L., World Vision International., UNICEF., Plan International., & Save the Children Fund. “Children’s Ebola recovery assessment: Sierra Leone” (2015). London: Save the Children.
- European Union Agency for Law Enforcement Cooperation. “Pandemic profiteering how criminals exploit the COVID–19 crisis” (2020).
- UN Women. “COVID–19 and Ending Violence Against Women and Girls” (2020).
