Prošlo je više od mesec dana otkako se u okolini manastira Banjska na severnom delu Kosova dogodio oružani incident. Tog 24. septembra grupa naoružanih Srba sa Kosova pod vođstvom i logistikom poznatog i kontroverznog Srbina s Kosova, Milana Radoičića blokirala je put koji vodi ka manastiru Banjska. U trenutku kada je kosovska policija došla da odblokira put, Srbi koje je organizovao Radoičić su zapucali na policijsku patrolu. U međusobnoj razmeni vatre, živote je izgubilo troje Srba i jedan kosovski policajac Celog dana trajala je napetost oličena u pucnjavi u okolini manastira Banjska. Na kraju kosovska policija je uspela da stabilizuje stanje, uz to uhapsivši nekoliko Srba. Ostali su na neki čudesan način uspeli da se izvuku sa teritorije Kosova i pređu na teritoriju Centralne Srbije..
Ono što je u celoj priči pomalo frustrirajuće jeste činjenica da mi ne znamo puno više od svega što je rečeno u prvom paragrafu. Jedina novost je to da je Milan Radoičić javno priznao da on stoji iza celokupne organizacije i logistike, da je priveden, ali i odmah pušten da se brani sa slobode uz zabranu napuštanja teritorije Srbije. Nekoliko dana kasnije, saznali smo još uvek neproverene informacije, da je oružje koje je kosovska policija pronašla Radoičić prevezao iz okoline Beograda, a prethodno ga nabavio u okolini Tuzle, u Bosni i Hercegovini..
Predsednik Srbije i ostali visoki zvaničnici i dalje nisu preterano glasni oko incidenta, osim što pokušavaju da krivicu prebace na Aljbina Kurtija i političke strukture iz Prištine, postavljajući sebe u ulogu žrtve. S druge strane, kosovski i evropski zvaničnici su prilično glasni. Aljbin Kurti i Vljosa Osmani traže reakcije i kazne u vidu sankcija Srbiji, ukoliko se ispostavi da Beograd stoji iza incidenta. Dok su evropski zvaničnici nešto oprezniji i prate dalji razvoj situacije na terenu.
Kosovski status quo
Iako mnogi popularni analitičari ulaze u duboke analize ovog događaja, oni – kao i javnost – raspolažu uglavnom sa krhkim pretpostavkama. Incident je obavijen velom tajne i pitanje je da li ćemo ikad saznati koji je razlog doveo do njega.
Jedna od retkih pretpostavki na koju se sigurno možemo osloniti jeste da je incident samo jedan u nizu onih koji za cilj imaju određenu vrstu politike manipulacije i usmeravanja javnog mnjenja u onom pravcu koji je vladajućim strukturama poželjan. I to nije nikakva novost.
Kosovski problem je višedecenijski i bez obzira na razne pokušaje pregovora, potpisanih sporazuma i bezbroj sastanaka, na terenu suštinski nije bilo značajnih pomaka u smislu normalizacije odnosa Beograda i Prištine. Kada pogledamo sve te faze kroz koje se prošlo od 1999 do danas, nameće nam se logično pitanje: Da li je obema stranama – Beogradu i Prištini – do normalizacije uopšte i stalo? Nadalje, pitanje je koliko je i međunarodnoj zajednici stalo do realne normalizacije, s obzirom da ni ona godinama ne može iznaći adekvatan mehanizam pritiska na obe strane da potpisano i primenjuju.
Kosovo je u najkraćem, bez obzira što ga jedni priznaju kao nezavisnu državu, a drugi ne, određena vrsta protektorata i teritorija sive zone u višedecenijskom statusu quo. Nezvanične informacije nam govore da se na toj teritoriji nalazi niz fabrika za proizvodnju nelegalnih supstanci. Prema rečima advokata Ivana Ninića, izrečenim u Utisku nedelje na televiziji Nova S u junu ovde godine, na severu Kosova postoji 11 laboratorija za proizvodnju marihuane .
Neretko se pisalo o tome da preko Kosova idu putevi droge od Istoka ka Zapadu, a čak ima i indicija da na Kosovu postoji i niz mesta za rudarenje kriptovaluta. Kome sve to odgovara? Onima koji na Kosovu poseduju određenu vrstu ekonomske moći. Bez obzira da li su oni Srbi ili Albanci. Kada je biznis u pitanju, tu nema podela, već samo talova. Od kojih jedna uska manjina živi sasvim dobro. Većina ljudi na Kosovu bez obzira na etničke, verske i druge razlike, živi veoma loše. I zašto bi oni koji su moćni i odlučuju o životu i smrti na Kosovu tu ravnotežu narušili? O tim stvarima govorio je i pokojni Oliver Ivanović, a danas govori Rada Trajković.
Kosovskoj strani je važno da ima priznanje velikih zapadnih sila, a srpsko priznanje im nije ni bitno. Jer zvanična Priština i bez toga obavlja vlast na celoj teritoriji Kosova, dok država Srbija praktično nema pristup institucijama Kosova i iz njih se povlači. Za srpsku stranu je bitno da veruje da se tu još nešto može učiniti pregovorima, da se poziva na svoj Ustav i Rezoluciju 12/44 koju više niko u međunarodnim institucijama ozbiljno ne razmatra. Svaka politička garnitura u Srbiji gleda da prikupi što više političkih poena na tzv. odbrani Kosova i Metohije. Kao što je i za Rusku federaciju i Kinu bitno da se Srbija drži toga, kako bi preko Srbije imale uticaj na zbivanja na Zapadnom Balkanu, tobože braneći njene interese. A zapravo želeći kao velike sile da izgrade protivtežu uticaju SAD i EU na isti region.
Zašto je Kosovo osim toga, važno i albanskoj i srpskoj strani? Jer održavanjem statusa quo, i jedni i drugi imaju političku korist, a ne samo ekonomsku. I argument koji je neophodan u političkoj borbi. Sa albanske strane, politički je korisno napadati Srbiju kao nekoga ko ugrožava kosovsku nezavisnost. Iako to Srbija realno sve manje uspeva da radi, pošto joj je manevarski prostor za tako nešto krajnje sužen. S druge strane, Srbiji je status quo neophodan, kako bi političke garniture lakše mogle manipulisati masama na temi Kosova. Tako uvek iznova izvlači iz rukava najjači argument u političkoj borbi za opstanak na vlasti: „Nemojte glasati za njih, prodali su Kosovo“. Ili, „ako oni dođu na vlast, a mi odemo, oteće nam Kosovo“. Ne treba sumnjati u to da ćemo ove rečenične kontrukcije slušati u narednoj predizbornoj kampanji.
Kosovo i predizborna kampanja: kome će pozivanje na Kosovo odgovarati, a kome ne?
Zasad je prilično izvesno da ćemo na parlamentarnim izborima imati tri velika bloka. Prvi je Državotvorni pokret Aleksandra Vučića, koji će probati da u sebe usisa što je moguće više političkih aktera. Naročito onih koji već obavljaju vlast na određenim političkim nivoima. Drugi blok će biti tzv. patriotski blok, čiju će okosnicu činiti Dveri i Zavetnici. Treći je građanski, proevropski blok, udružen oko stranaka u opoziciji, a koje čine građansku političku opciju. Pod pretpostavkom da će se na izbore izaći u ove tri velike kolone, zanimljivo je videti kako će se svaka od njih ophoditi prema temi Kosova.
Uzimajući u obzir čitav razvoj situacije oko događaja u Banjskoj i gromoglasno ćutanje oko samog događaja, pitanje je da li će Aleksandar Vučić kao ključnu temu kampanje istaknuti Kosovo. Problem više za njega je što mu ni druge važne političke teme neće ići na ruku.
Srbija se nalazi u vrlo teškom ekonomskom stanju, dok političku krizu i sve veće sklizavanje u dikaturu, oličenu kroz nacrt novih medijskih zakona, prate razne afere i sumnje u umešanost vlasti i aparata sile kroz spregu sa mafijaškim strukturama. Tema Kosova bi u tom kontekstu bila idealna da se njome pažnja skrene sa ovih tema, ali nažalost po Vučića, pitanje je koliko bi imao manevarskog prostora da se u ovom trenutku Kosovom u kampanji bavi.
Spoljašnji politički pritisci da se do kraja ispita i da se sudski procesuiraju svi koji su učestvovali u incidentu u Banjskoj, dodatno će ga sprečiti u tome. Ukoliko se dokaže umešanost struktura vlasti u organizaciji incidenta, Aleksandar Vučić će vrlo verovatno izgubiti podršku EU i SAD. Zato i sam, svestan te mogućnosti, gradi sebi odstupnicu, učešćem na Samitu u Pekingu, na kom je bio i Vladimir Putin. Klatno je sada zaljuljano više ka Istoku nego ka Zapadu. Time je moguće da će kampanju graditi oko jače saradnje sa Rusijom i Kinom, kao protivnicama nezavisnosti Kosova, no naravno to je samo na nivou pretpostavke. Tu pretpostavku pojačava i ponovno vraćanje u igru Tomislava Nikolića, koji je na čelu Vladine kancelarije sa saradnju sa Rusijom i Kinom.
Kosovo će biti politička tema i za najavljeni desni opozicioni blok (SDB). Blok će činiti Dveri i Zavetnici, verovatno i Nova DSS i oko njih okupljene organizacije i intelektualci nacionalističke provenijencije, poput istoričara Miloša Kovića. Praktično, Kosovo će biti i njihova jedina tema. Sa jednom vrlo bitnom razlikom u odnosu na vlast: oni će upravo vlast i njene strukture kriviti za sadašnji položaj i kako oni tvrde, izdaju Kosova i Metohije. Oni će probati da svoj politički narativ grade, takođe oko čvršće saradnje sa Rusijom i Kinom i zemljama BRIKS-a, ali na bazi toga da će morati dokazati da su oni, a ne vlast, oni koji su istinski partneri tim zemljama.
Ako Državotvorni blok zaista postupi u kampanji kako je gore navedeno, desni opozicioni blok nema velike šanse u toj igri. S obzirom da će sa pozicije apsolutne moći u zemlji dolaziti sličan, ili isti narativ. Ne treba ipak zanemariti da će se i Rusija i Kina tu mnogo pitati. Aleksandar Vučić je nekoliko puta pokazao da se na njega ne mogu baš potpuno osloniti. Ali je ipak lakše manipulisati njime koji je pod pritiskom Zapada, nego rizikovati da se to radi sa nekim novim na vlasti. U toj igri, Aleksandar Vučić je i pobednik i gubitnik.
Jedina nepoznanica za sada jeste kako će se po pitanju Kosova postaviti tzv. građanska opozicija. Ona zasad nema preterane reakcije na događaje na Kosovu, osim što već po navici, u svemu vidi odgovornost Aleksandra Vučića i njegove pogubne politike. Sa aspekta opozicije, to jeste korisno. Ali kako Kosovo jeste važna politička tema, birači će sigurno zahtevati otvorenost. Potrebno je da i građanska opozicija ima što konkretniji politički stav, kako o samom incidentu u Banjskoj, tako i o Kosovu generalno. Ono što bi se moglo pretpostaviti, jeste da će građanska opozicija fokus svoje kampanje baciti na neke druge političke teme, gurajući pod tepih pitanje Kosova. Tu je sličnost građanske opozicije i vladajućih struktura: i jedne i druge trenutno ne bi mnogo da se priča o Kosovu. Samo sa različitim predznacima. Prve, jer ne vide šta bi ponudile kao rešenje koje bi se razlikovalo od onog koje kritikuju kod vlasti, a druge jer im trenutno ta tema ne odgovara, pa bi da o njoj ćute, u svrhu očuvanja vlasti.
Teme građanske opozicije koje će se u kampanji isticati ticaće se kriminala, korupcije, sprege mafije i vlasti, medijske neslobode, urušenosti institucija…Niko ne spori da to jesu važne teme. Ali guranjem pod tepih teme Kosova, u biračkom telu, naročito onom neaktivnom na čiji izlazak na izbore računaju, može izazvati nepoverljivost.
S druge strane, ako se situacija bude razvijala na gore opisan način, građanska opozicija bi u jednom smislu bila na dobiti. Konačno bi zavredila pažnju Zapada. Ako istraga potvrdi umešanost vlasti u organizaciji incidenta u Banjskoj, i EU i SAD okrenu leđa Vučiću a i on njima, građanska opozicija bi konačno u potpunosti skrenula pažnju na sebe kao jedinog partnera Zapada. Ako joj je to politički cilj i ako je zbog toga bitno da se tema Kosova gurne pod tepih, mogli bi imati neku političku korist. Iako bi ih pitanje Kosova sačekalo iza prvog ugla u bliskoj budućnosti.
Tako će Kosovo još jednom u svrhu predizborne kampanje imati veliki značaj. Ili kao sredstvo političke manipulacije, ili kao značajan kamen spoticanja. Vlast bi na tom narativu mogla ojačati svoju moć, ali se i spotaći kao sve druge vladajuće strukture od 1999, pa do danas. Objektivno gledano, vladajuće strukture su, barem po pitanju Kosova na najlošijoj polazišnoj tački. Moraće se jako potruditi da temu Kosova zamene nekom značajnijom temom u cilju očuvanja vlasti. Desna i građanska opozicija, samo nešto bolje stoje u odnosu na vlast. Dok će za jedne Kosovo biti nasušna politička tema, za druge će biti planirano sekundarna. Ali će možda paradoksalno, onim kojima je primarna tema doneti više političke štete, a onima kojima je sekundarna doneti više političke koristi.
