Pod okriljem noći, u ranim jutarnjim časovima neidentifikovana lica ulaze u prostorije Državnog Univerziteta u Novom Pazaru (DUNP) i nasilno „izbacuju“ studente u blokadi iz zgrade. Upadaju tako što uzvikuju „požar“ i „policija“, te istog momenta počinju sa primenom sile. Na njima nisu vidljiva nikakva obeležja, samo crne majice. Uniformisanih policajaca, kojih je bilo svega nekoliko, po dostupnim snimcima kao da su stajali sa strane, ne želeći previše da se „mešaju“.
Studenti su, pak, kasnije tog dana ponovo ušli na fakultet. Međutim, javnost i dalje nije upoznata po kom osnovu je DUNP angažovao tu službu obezbeđenja. Ali je zato, istog tog dana, saznala da su isti ljudi koji su bili uposleni u Novom Pazaru takođe bili na sednici Skupštine opštine Kraljevo. Tada je došlo do sukoba između obezbeđenja i odbornika Lokalnog fronta (LF), odnosno primene sile nad odbornicima, te pokušaja izbacivanja lokalnih opozicionara iz sale.
Kako je prethodno za Mašinu govorio Predrag Voštinić iz LF, u pitanju su isti ljudi, odnosno firma Security Guard 036 koja je registrovana kao agencija za obezbeđivanje lica i objekata, te ima neophodnu licencu za pružanje takvih usluga.
Međutim, licenca je jedno, a ono što se dešavalo u Novom Pazaru i Kraljevu sasvim drugo. Naposletku, sve više je primetan trend unajmljivanja ovakvih firmi za obezbeđivanje, iliti intervenciju na mesta koja, kolokvijalno rečeno, zuljaju aktuelni režim. Od protesta do blokada, sukobi između građana i obezbeđenja su sve češći.
Naposletku, i aktuelni gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić je najavio formiranje nove bezbednosne službe, koji bi važila kao „produžena ruka policije“. Pripadnici Beogradske službe bezbednosti, kako je rekao Šapić, neće imati ovlašćenja policije, već će raditi u skladu sa zakonskim ovlašćenjima privatnog obezbeđenja.
Uzimajući sve u obzir, postavlja se pitanje zloupotrebe ovakvih agencija za svrhe pojačane represije vlasti nad građanima, odnosno kao još jedan aparat sile – onaj stranački, paravojni. Jer, prema Zakonu na koji se sam Šapić pozivao kada je obelodani ovakvu ideju prošle godine, takva služba bi prema građanima mogla da primenjuju sredstva prinude, i to od vezivanja, upotrebe fizičke snage, do vatrenog oružja. Naposletku, prethodni godina se primećuje porast u poslovanju ovakvih kompanija sa državom, te dobijaju enormne pare iz budžeta Srbije.
Obezbeđenje, ili batinaši?
Praksa da Univerzitet zaposli privatno obezbeđenje je proširena širom sveta. Svega ove godine isplivali su snimci na kojima se vidi kako obezbeđenje rasteruje demonstrante ili obične studente na fakultetima širom Sjedinjenih Američkih Država i Nemačke. Zgodno je napomenuti da se pretežno radilo o studentima koji su pružali podršku Palestincima u Gazi, te da je i sam predsednik SAD Donald Tramp možda i najveći sponzor Izraela i Benjamina Netanjahua, svakako među onima koji ga najviše podržavaju.
Ako uzmemo u obzir da je sličnu taktiku primenila aktuelna vlast u Novom Pazaru, a sve u cilju rasturanja studentske blokade, paralele se same podvlače. Ipak, slučaj u Srbiji je drugačiji od onoga iz SAD, prvenstveno u vidu zakona, odnosno nepoštovanje istog. Jer, ukoliko ono jeste bilo privatno obezbeđenje, teško je bilo uočljivo.
Direktor istraživanja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Predrag Petrović u razgovoru za Mašinu navodi da, po njemu, ljudi koji su izbacili studente sa fakulteta nisu bili privatno obezbeđenje, već batinaši. Jer, kako kaže, ukoliko jesu, onda je Zakon o privatnom obezbeđenju prekršen.
„Zakon i pravilnik uređuju kako uniforma treba da izgleda, kao i ovlašćenja privatnog obezbeđenja, gde se jasno propisuje da ti ljudi moraju biti uniformisani, dok konkretan izgled uniforme određuje firma za koju oni rade. Ono što smo videli u Novom Pazaru je bilo dosta šarenoliko i raznovrsno, prvenstveno crno, ali to nije bila uniforma. Zatim, po istim propisima je jasno definisano da pripadnici privatnog obezbeđenja moraju imati na svojim uniformama jasno istaknutu oznaku obezbeđenja, odnosno Security, da imaju i logo firme za koje rade i možda i najvažnije da imaju legitimaciju vidno istaknutu na prednjoj strani, u visini grudi. Mi ništa od toga nismo mogli da vidimo na onim snimcima, a nije dovoljno da oni imaju samo licencu“, objašnjava Petrović.
Sličnog razmišljanja i Rodoljub Šabić, advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja, koji za Mašinu ističe da na osnovu dostupnih snimaka jedino možemo da spekuliše o statusu onih koji su primenjivali silu u Novom Pazaru.
„Njihov prilično neprijatan izgled ostavljao je prostor i za krajnje neprijatne asocijacije, a jedino što je govorilo u prilog nekog službenog statusa bili su njihovi povici da su ’policija’. Međutim, za pouzdan zaključak da su stvarno to nedostajale su nužne pretpostavke, uniforme ili zakonom predviđene oznake, a za slučaj da su policija u civilu i predstavljanje na zakonom predviđen način značkom i službenom legitimacijom pre preduzimanja ovlašćenja. Budući da je naknadno postalo sasvim jasno da to nisu, njihovo predstavljanje da su policija jasno govori u prilog osnovanoj sumnji da je počinjeno krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora do 3 godine“, smatra Šabić.
Na kršenje drugog Zakona, odnosno o lažnom predstavljanju, ukazuje i Petrović, te takođe i dodaje i potencijalno krivično delo izazivanje panike, na osnovu povika o požaru.
Kreativna tumačenja – da li su prekoračena ovlašćenja?
Ako se uzme u obzir da privatno obezbeđenje koje je delovalo u Novom Pazaru zaista to i jeste, postavlja se pitanje – da li su oni prekoračili ovlašćenja, odnosno da li isti ti ljudi smeju da primenjuju silu na studente? Takođe, pitanje koje se postavlja je i da li je prekršena autonomija samog Univerziteta, odnosno da li su ti ljudi mogli i morali biti angažovani?
Organi reda mogu da uđu u fakultet, ali samo po pozivu dekana. Na osnovu postupaka Zana Dolićanin, dekanke DUNP, tokom višemesečnih blokada, možda je i dotična stvarno pozvala policiju, iako to nije zvanično obelodanila – kao ni to da li je unajmila privatno obezbeđenje. Paradoksalno, prorektor na Univerzitetu u Novom Pazaru Milovan Bratić je zajedno sa maskiranim pripadnicima privatnog obezbeđenja te večeri upao u zgradu fakulteta.
Šabić ukazuje da svako, pa i fakultet, može da angažuje privatno obezbeđenje za zaštitu zgrade i imovine. Ali, kako kaže, taj angažman je moguć samo pod uslovima iz Zakona o privatnom obezbeđenju i na osnovu ugovora čija sadržina je takođe utvrđena zakonom.
„Javnost nije videla sadržinu tog ugovora, on je nekakva tajna, ali teško je poverovati da je noćni upad u zgradu zaista upisan u ugovor. A sve i da jeste, taj ’posao’ nije moguće uklopiti u zakonom predviđene poslove privatnog obezbeđenja. Dakle, ovakav upad u zgradu je bio nezakonit. A budući da je iza njega neskriveno stajala vlast, mislim da bez obzira na formalni poziv dekana jeste reč o aktu kojim se vređa autonomija univerziteta“, rekao je Šabić.
S druge strane, glavni zadatak bilo koje agencije privatne bezbednosti je, kako objašnjava Petrović, da kontroliše ko ulazi u neki objekat koji oni obezbeđuju, te da osobe koje uđu u taj objekat poštoju pravila ponašanja, kao i Zakone.
„Dakle, pre svega oni imaju zadatak kontrole pristupa nekom objektu. Međutim, oni imaju i ovlašćenje da primene u određenim, jasno zakonom definisanim situacijama i fizičku snagu i u krajnjoj liniji i oružje“, rekao je sagovornik Mašine.
Upitan da li je njihovo postupanje te večeri bilo po zakonu, Petrović je rekao da hipotetički jeste, jer sam zakon ostavlja prostora za kreativno tumačenje.
„Ukoliko imamo potvrdu da je potpisan ugovor i da su radnici obezbeđenja ispoštovali sve uslove zakona u smislu uniformi, što nemamo, mogli bi da kažemo da je sve bilo po zakonu, ali na jedan veoma nategnut i kreativan način. Vi nemate nigde u zakonu jasno definisano situaciju koja se dogodila u Novom Pazaru, odnosno da radnici obezbeđenja mogu da zauzmu neku zgradu ili da istu očiste od neke grupe ljudi. Oni mogu da upotrebe fizičku silu, ali smo videli da je ta akcija dovela do izazivanja velikog nespokojstva kod građana, a to jeste zabranjeno zakonom. Mnogo je nezakonisto te večeri bilo u Novom Pazaru kao i pravnog žongliranja. S druge strane, nema sumnje da je povređena autonomija univerziteta“, izjavio je Petrović.
Neraskidiva veza
Kontraintuitivno, možda i prve naznake sprege između trenutne vlasti i pripadnika kriminalnog miljea, barem onog sitnog, je bilo odsustvo istih tokom organizovanja Prajda u Beogradu. Zašto se ovo pominje? Zato što dobra deo korpusa privatnog obezbeđenja u Srbiji je sastavljen upravo od kriminalaca i huligana sa tribina.
Vremenom će ta povezanost biti vidljiva golim okom, od inauguracije predsednika Aleksandra Vučića do rušenja u Savamali. Kasnije će, posredstvom istraživačkih novinara, javnost dobiti i zvanična imena u vidu Veljka Belivuka i njegove grupe.
Konekcija sitnih kriminalaca i Srpske napredne stranke nije novost, kao što što nije novost korišćenje ovakvih individua od strane autokratskih režima širom sveta. Deluje, pak, da se u Srbiji njihova upotreba u prethodnih devet meseci intenzivirala.
Petrović ocenjuje da ovakvo postupanje vlasti, odnosno korišćenje kriminalaca pod fantomkama privatnog obezbeđenja, uobičajeno za nedemokratske režime, poput onih u Južnoj Americi, gde postoji čvrsta sprega različitih kriminalnih klanovskih grupa sa politikom i bezbednostnim aparatom.
„Od samog dolaska Srpske napredne stranke na vlast postoji jako nastojanje da oni integrišu sve kriminalne grupe i da ih kontrolišu, to je isto i sa huliganskim grupama. Prvo da se oni pacifikuju, a onda potom i da ih stave potpuno pod svoju kontrolu i da ih koriste kao svoje jurišnike i ljude za obavljanje prljavih poslova. I oni su u velikoj meri u tome i uspeli. Oni su uspostavljali i kontrolu nad državnim bezbednosnim aparatom, dakle nad policijom, vojskom i službama bezbednosti. S druge strane, paralelno su gradili i parabezbednosni aparat sačinjen upravo od huligana i kriminalaca. Ono što možemo da vidimo u poslednjih nekoliko meseci je nastojanje vlasti da dodatno pojača kontrolu nad policijom i pravosuđem pre svega, i da uspostavi jaču koordinaciju i komandu nad tim državnim i paradržavnim bezbednosnim aparatima“, smatra Petrović.
Šabić smatra da je sve češća i intenzivnija upotreba raznih privatnih obezbeđenja, za poslove koji nisu njihovi i koji bi morali biti rezervisani za državne organe, vrlo zabrinjavajuća.
„U Novom Sadu smo svojevremeno imali primer da pripadnici privatnog obezbeđenja, angažovanog navodno za čuvanje zgrade gradske skupštine, deluju u javnom prostoru i da na ulici brutalno tuku i vezuju učesnike protesta i to zajedno sa policijom. Sličnih događanja bilo je i u drugim gradovima. U Beogradu upravo imamo primer da pored policije i komunalne milicije gradonačelnik formira još jednu formaciju, nekakvo ’obezbeđenje’, iako za to nema osnova u zakonu i sasvim je nejasno na kakva ’ovlašćenja’ pretenduje“, podseća Šapić.
U privatnim agencijama za obezbeđenje u Srbiji uposleno je između 40 i 50 hiljada ljudi, otprilike isto koliko broji celokupno Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ipak, ovaj podatak je star preko pet godina – jedan od autora publikacije odakle je pronađen je upravo sagovornik Mašine Petrović – te je gotovo sigurno da je ta brojka u 2025. godini itekako veća. Jednostavno, sve je više onih koji traže zaposlenje u takvim firmama, koje sve više para dobijaju od države – za obavljanje, uslovno rečeno, njenih prljavih poslova. Ostaje pitanje – zašto se ne koristi državni aparat koji je za to i namenje, policija?
Za kraj, Šabić ocenjuje da se autotitarni i autokratski režimi koriste privatnim ili parapolicijskim mehanizmima represije iz različitih razloga, počevši od toga da u slučaju potrebe mogu da tvrde da ne stoje iza toga i izazivaju zabune u javnosti, pa do računanja na to da su takvi mehanizmi spremni da beskrupulozno izvršavaju i naloge prema kojima bi neki pripadnici policije mogli biti rezervisani.
„Sa stanovišta standarda pravne države, takvi razlozi su nelegitimni i održavanje javnog reda i mira moralo bi biti u isključivoj nadležnosti policije, milicije i inspekcija“, zaključuje Šabić.
Sličnog viđenja je i Petrović, koji smatra da aktuelni režim nema toliki luksuz da u potpunosti potone u očigledno bezakonj.
„Upad policije na Državni Univerzitet u Novom Pazaru bi bilo očigledno kršenje zakona. S privatnim obezbeđenjem, oni mogu donekle to da opravdaju. Drugo, i u slučaju da dođe do neke krivične odgovornosti, to su mahom ljudi koji su navikli da se nađu pred sudovima i u zatvorima. S druge strane, tim ljudima nije problem da primene fizičku snagu prema nedužnim ljudima, dok za policiju to baš nije toliko očigledno, te je upitno da li bi tako postupali“, zaključuje Petrović.
M.B.
