Šta povezuje medijske letnje šeme nezavisno od toga da li se govori o Kosovu, FalconHeavy raketama, obeležavanju beskućnika QR kodovima ili o gostovanju Milana St. Protića?
Letnja šema predstavlja jedinstveni medijski fenomen: ona medije prinudi na restriktivniju proizvodnju sadržaja i možda upravo usled nedostatka uredničke pedantnosti u zatrpavanju relativno nevažnim temama –baš škrta letnja programska matrica nudi mogućnost onog dubinskog pogleda, strukturnog uvida u ključna politička pitanja.
Ovih dana temelj programskih šema u nas je: Kosovo – tema smanjenog političkog kapaciteta, da ne pominjemo nedostatak političke sadržine. No, iako liberalniji komentarijat temu Kosova vidi tek kao utvaru nekakvog „inherentnog šovinizma“ – ponudimo jedno alternativno tumačenje: početak je avgusta, u redakcijama mejnstrim medija ostaju samo novinari nižih ešalona, tema je sve manje – taman onoliko koliko se i politička elita nalazi uglavnom po letovalištima, pa se primećuje manjak tema iz lokalnih političkih kuhinja. U takvim se situacijama igra na sigurno, a to je u našem društvu bez sumnje Kosovo – neiscrpni bunar za držanje publike u nacionalnoj – koja se naknadno kroz gledanost lako pretvara u tržišnu – pozornost.
No, praksa eksploatacije konzervativnih ideoloških tropa nikako nije specifično balkanski fenomen: zapadni mejnstrim mediji i društvene mreže ovih dana egzaltirano prenose Trampove krajnje komične (i sve komičnije) eskapade – rabeći ga posve kao što srpski mediji rabe Kosovo – kao neiscrpni izvor povećanja gledanosti. Stoga nije isključeno da su medijski konglomerati već zaključili da je idiot na čelu SAD zapravo veoma profitabilan te da će ga na ovaj ili onaj način podržati u sledećem krugu izbora. Liberalna javnost SAD-a se, tako, našla između čekića i nakovnja: Trampa se zna kritikovati po liniji njegovih sve smešnijih ispada ali se ne zna kako mu se suprotstaviti – gotovo je sigurno da će Alexandria Ocasio-Cortez proći isti tretman koji je pre dve godine prošao Berni Sanders i gotovo je sigurno da će demokrate u sledećoj izbornoj trci pokušati stari manevar: kandidat establišmenta; potkovan liberalno-demagoškim frazama ali sa interesima krupnog kapitala u zadnjem džepu; kandidat koji će se predstaviti kao onaj koji je kadar da četiri godine pacifikuje političke pokrete i tendencije odozdo; kandidat koji će izgubiti izbornu trku, ali koji upravo putem tog gubitka status quo nećedovesti u pitanje.
Beda preduzetničke ideologije
Sasvim je jasno da su liberalni mediji glavna uzdanica liberalnije javnosti SAD u borbi protiv novokonzervativaca, ali da su oni formacijski uglavnom na strani Trampa. I nisu usamljeni – verovatno najozbiljnija socijalna formacija sličnog kontradiktornog ideološkog položaja su silikonski bogataši i novoformirana tech-elita. Jedan app-developer je tako smislio hightechnačin za pomoć beskućnicima: siromašni se registruju na nekoj novoj društvenoj mreži i dobijaju QR kodove za nošenje oko vrata koje – smilujete li se nekome od njih – možete da skenirate i zatim donirate preko bankovnog računa na telefonu. Začkoljica je u detaljima: profil korisnika sadrži podatke o načinu na koji beskućnik troši novac pa se tu našla i opcija da procenjujeteda li je neko zaslužio pomoć uvidom u to gde i na šta troši pomoć. Dakle, užas postmoderne: visoko-tehnologizovani i digitalizovani mehanizam disciplinovanjai upodobljavanja onih najsiromašnijih slojeva društva besmislenim etičkim i moralnim normama nove tech-elite i silikonskih lovatora (i silikonskih lovatora wannabe). Šatro najliberalnija elita od svih je dakle smislila način da rigidni protestantski etos sada digitalizuje te one apsolutno najsiromašnije slojeve stanovništva disciplinuje putem socijalne ucene upakovane u (kavzi-filantropsku) socijalnu mrežu.
Rame uz rame sa ovim bizarnijim primerom nalazi se i ličnost koja važi za paradigmu “kreativne klase”: Ilon Mask, pre par nedelja je sa jedne strane razotkriven kao jedan od finansijera jedne od konzervativnijih struja republikanske partije a još ranije tokom godine je najavnljena saradnja američke vojske i njegove kompanije koja se bavi razvojem raketa. Obožavani preduzetnik; liberalni predstavnik nove elite; borac za ekologiju; električne motore i održiva rešenja, pogledan iz drugog ugla – zapravo je finansijer jedne od kozervativnijih struja američkog političkog života i važan deo agresivnog vojnoindustrijskog kompleksa.
I upravo je pre neki dan njegova kompanija SpaceX lansirala sledeću generaciju (Blok 5) orbitalnih raketa FalconHeavy. Naravno, mediji će se retko kada upustiti u kritičke osvrte pa će i ovu vest jednostavno upakovati u hvalospev i otposlati u etar. Paradoks – mediji formiraju ode kao da su u pitanju marketinške agencije a nemediji– ne treba da čudi, razlika između jednih i drugih odavno je iskopnila a granica između native advertajzingai informisanja više ne postoji. No, zanimljivo postaje tek zavirimo li u konkretnu formu koju su mediji dali ovoj vesti. Independentje naime snimak lansiranja uokvirio nama dobrim rečnikom: “dok ste vi spavali, SpaceX je lansirao još jednu raketu”. Obuhvaćena globalnim i nekritičkim trendom obožavanja preduzetnika čiji je Ilon Mask nesumnjivo prvi i poslednji maneken, dubinska poruka će vrlo verovatno izmaći svesnoj recepciji, ali će vas sigurno ostaviti duboko uznemirenim i temeljno nezadovoljnim: vi spavate a Ilon Mask lansira, vi hvatate zjale a on radi. A simbolička snaga opozicije vredni-i-bogati/lenštine-i-siromašni toliko je snažna da nema načina da izbegnete surovoj samoviktimizaciji – kad god da je raketa lansirana, negde na drugoj polovini kugle je mrak i u svakom trenutku jedna trećina čovečanstva spava: svi ste (smo) potencijalno krivi i lenštine. Ali ne smeta to previše jer uokvirena baš ovako kako je uokvirena, poruka ima nesumnjivu političku težinu – dizajnirana je tako da u isto vreme legitimiše enormno bogatstvo Ilona Maska – posredno i svih “preduzetnika” – a da u isto vreme načini da svu krivicu za sopstveni otužni socio ekonomski položaj svalite na sebe: ako ste siromašni, to je zato što spavate a ne lansirate. Nesumnjivo utvara protestantske etike; ali i utvara predsednika republike Srbije, obzirom da istu matricu i sam rabi: vi lenčarite, on radi do pola noći, ne sere i ne piša. Ali u isto vreme tu je i utvara jednog bivšeg premijera koji je preskakao stepenice a ljude koji spavaju prezirao. No domaćim medijima ali i preduzetničkom i protestantskom duhu naklonjenoj javnosti promaćiće diskurzivna bliskost globalnog starpeneur-a, bivšeg premijera i pilićara na mestu predsednika.
A ideologija obožavanja menadžerske klase ima itekako materijalne posledice: kao takav – obožavan bez ikakvog opravdanja i samo zbogimidža– pre par godina za rukav je dovučen Petar Kamaraš – neki Ilon mask sa Karpata –za menadžera železare u Smederevu. Oteran je posle par meseci potpuno diletantskog upravljanja, ali svejedno – prema presudi međunarodne arbitraže, Srbija sad mora da mu plaća astronomske odštete i pored činjenice da je železara poslovala katastrofalno te imala astronomske gubitke. Komplet slika bede preduzetničke ideologije.
Malo kritika, malo srpska čast
U našim je medijima jedna druga beda našla svojih letnjih pet minuta – izvučen iz naftalina, Milan St(r) Protić je gostovao na onoj opskurnoj emisiji gde je jedno vreme glavni klovn bio Mirpoljub Petrović i dao svoj komentar povodom genocida u Srebrenici. Umotan u – priznajemo – jezički efikasnu oblandu, njegov je komentar izazvao salve oduševljenja i liberalnije i konzervativnije gradjanštine. No, ispod naizgled beskompromisne kritike srpskog militarizma devedesetih i beskompromisnog imenovanja zločinaca kao zločinaca, sakrilo se nešto drugo.
Šta je, dakle, njegov je odgovor na “pitanje Srebrenice”? Ukratko: srp(b?)ska čast, vojnički etos, Srbi vitezovi, div-junaci – kosovski mit u malom. Ukratko: zarad kritike politika nastalih iz “Kosovskog mita” zazvani su gradivni elementi tog istog mita; efikasna kritika nacionallističke mitologije i ideologije velikosrpskog šovinizma u konzervativnim okvirima je moguća samo uz reprodukciju nacionalističkog folklora, mitologije i poetike. Protićev desetominuti govor je, tako, samo još jedna marketinška strategija: podilaženje najopštijem sentimentu javnog mnjenja, najopštijim (pritom i netačnim) mestima srpske istoriografije, najbesmislenijim nacionalističkim narativima. Drugim rečima, nema efikasne kritike ratova devedesetih (uključiv tu i genocid u Srebrenici) pokušate li na bilo koji način da govorite iz perspektive legitimacije nacionalnih prćija koje su poput crva izašle iz leša socijalističke Jugoslavije, iz nacionalističkog diskursa i/ili poražavajuće sadašnjosti.
Levo desno – nigde moga stana
No, ako je i ona poslednja trunka kritičkih osvrta otišla na odmor, izgleda da je barem jedna politička opcija odlučila da ostane u Srbiji pa je sklepala nekakav program od trideset tačaka i labavu koaliciju skupljenu s koca i konopca: savez za Srbiju. Kako je neko vešto primetio: u pitanju je mrtvorođena politička opcija i ona je momentalno naišla na oštar i opravdan napad sa različitih, iole politički zrelih pozicija. Od spornog prisustva Dveri do prestrojavanja u levo i pored činjenice da su predvodnici koalicije – dok su bili na vlasti – predvodili najdesnije ekonomske politike.
Ali najviše od svega: implicitni nacionalistički diskurs koji se provlači kroz većinu tačaka, reprodukcija kosovskog mita, veštačko davanje na značaju kosovskom pitanju – Što uistinu i jest veoma opasno, obzirom da kada neko kaže “Kosovo”, valjalo bi da se mašite za neka radnička prava i vidite je li od njih nešto ostalo. Najveštija od svih kritika van sumnje je ona Rastislava Dinića koji se ljucki raspisao. Stoga idemo i na najteži zadatak ovog puta: otvaranje rasprave sa Dinićem: o “naciji” kao nužnom političkom okviru u kapitalističkoj ekonomiji. Dinić, ukratko, kritikuje kontradiktornost stavova predvodnika SZS koji u isto vreme insistira na univerzalnom kapacitetu patriotizma ali u isto vreme najavljuje/zahteva pluralitet mišljenja, neophodan za političku sferu. Dinić sasvim pravilno zapaža kontradikciju, dakle, ali se zadržava na funkciji kontradikcije unutar lokalne političke dinamike. Iskoraknemo li dalje – u globalnu dinamiku – primetićemo jedan tesno povezani fenomen: nacionalizam te fetiško okretanje nacijikao nekakvoj “vrednosti” je globalna tendencija; retko joj se koja politička zajednica uspeva suprotstaviti; a ta vrsta ne-baš-banalnog nacionalizma uvek ima jedan konkretan politički oblik: nacija se zamišlja i predstavlja kao džep koji štiti od kapitalističke oluje, od globalnog tržišta, od zahteva koje međunarodne finansijske institucije ispostavljaju državama, od trajne i beskonačne nesigurnosti koja se zahteva od stanovništava.
Ukratko – nacionalizam je katalizator za političke matrice ispletene oko uverenja da kapitalističko društvo može opstajati kao pastorala.1 I utoliko, nacionalizam je i idealni mehanizam pacifikacije nezgodnih tendencija odozdo. Stoga je pomalo i izlišno pitati se odakle se fetišizacija nacije stvorila u jednoj relativno banalnoj političkoj rekombinaciji na našoj sceni: pravo pitanje nije nacionalizamveć koji uslovi nacionalizam proizvode i kojim to dubokim kontradikcijama nacionalizam služi kao centripetalna sila. Nađemo li odgovor na to pitanje, našli smo i obrise politika koje će zbrisati i kapitalizam kao mehanizam reprodukcije hijerarhijskih odnosa i sa njim i nacionalizam.
Uostalom, nacionalizam se odista ispostavlja ne kao previše čvrst sistem uverenja, već pre kao sistem (samo)nametnutih iluzija, kolektivno-svesnih-ali-neizgovorenih laži te na kraju i veoma tanka skrama: predsednik to itekako demonstrira – njegova nekada uzavrela krvca i tanana nacionalna osećanja netragom su nestala očas posla i bez mnogo griže savesti, a ulična vojska ekstremnih desničara sada se nalazi na strogo kontrolisanom lancu.
- A Savez za Srbiju očigledno kani da ponudi ovu pastoralu da ne bi dovela u pitanje centralni društveni proces poslednjih tridesetak godina: privatizaciju i rekonstrukciju kapitalističkih ekonomskih i hijerarhijskih odnosa. Utoliko je zanimljiv i primer rasprave između Dragana Đilasa i Miše Brkića: prvi je na Brkićeve kritike sa desna odgovorio… državnim kapitalizmom. Dakle katastrofa – na (pritom: jako lošu) kritiku najkonzervativnijeg fridmanovca, Đilas odgovara podilaženjem Brkiću i povratkom u desno.
