LGBTQ+ pravo na stanovanje

Beskućništvo, odnosno nesigurna stambena situacija, predstavlja jedan od naizgled najekstremnijih izraza ekonomskih poteškoća u kojima se osoba može naći. Međutim, ovo potiče iz činjenice da je naša slika o beskućništvu često iskrivljena popularnim percepcijama u kojima su samo one osobe koje su nama najvidljivije – osobe koje spavaju na ulici u vidljivim delovima gradova – percipirane kao beskućnici/e. Prema ETHOS tipologiji koju primenjuje FEANTSA, Evropska federacija organizacija koje se zalažu za prava lica u situaciji beskućništva, postoje četiri stambene životne situacije koje se sagledavaju u okviru beskućništva:

1. bez krova (odsustvo bilo kakvog skloništa, život na ulici)
2. bez kuće (život u privremenom smeštaju, prihvatnim i kolektivnim centrima, skloništima za žrtve nasilja, otpušteni iz institucija)
3. u nesigurnom stanovanju (nelegalno, pod pretnjom izbacivanja, pod pretnjom nasilja)
4. u neodgovarajućem stanovanju (neadekvatni objekti, visoka pretrpanost, infrastrukturna neopremljenost, i sl.) (Žarković et al, 2012)

Ova tipologjia nam daje mnogo širu sliku beskućništva u odnosu na samo prvu kategoriju koja nam je najvidljivija. Kada govorimo o kontekstu Srbije možemo se osvrnuti npr. i na osobe koje žive u romskim i drugim neformalnim naseljima ili na stanovnike/ce prihvatnih centara za izbeglice. Prema procenama istraživanja Hausing centra iz 2012. koja se koristila ovom tipologijom, u Srbiji je tada bilo između 800.000 i 900.000 osoba u situaciji beskućništva. Ovo su bile dosta grube procene na osnovu ograničenih podataka i mnogo toga se sigurno promenilo tokom prethodnih 12 godina; međutim, ove procene mogu biti ilustrativne kada govorimo o tome da je broj osoba u situaciji beskućništva mnogo veći nego što se na prvi pogled čini.

To je posebno važno da imamo na umu kada govorimo o beskućništvu LGBTQ+ osoba, koje je najčešće nevidljivo za širu javnost. Iako postoje LGBTQ+ osobe koje spadaju u prvu kategoriju beskućništva (bez krova), mnogo su češće situacije pod brojem 3, u nesigurnom stanovanju ili brojem 2, bez kuće – najčešći slučajevi jesu situacije u kojima mlade kvir osobe bivaju izbačene ili pod različitim pritiscima odlaze iz svog porodičnog doma, usled neprihvatanja njihovog identiteta od strane roditelja i/ili drugih članova porodice. Ovakve porodice su neretko i same pod pritiscima siromaštva, nestabilnih porodičnih odnosa i/ili rasne marginalizacije, te intersekcije ovih pojava dovode do veće eskalacije u slučaju odbacivanja deteta, kao i postojanja dodatnih dimenzija marginalizacije u društvenom položaju kvir članova/ica porodice (Robinson, 2020).

To kvir mlade dovodi do situacije u kojoj idu od jednog smeštaja do drugog, najčešće kod prijatelja/ica ili rodbine, u zavisnosti od toga ko je voljan/na i/ili je u mogućnosti da ih u datom trenutku prihvati. Ovi smeštaji su retko trajni, te osoba ostaje u ovakvoj situaciji sve dok ne uspe da pronađe posao i iznajmi sopstveni smeštaj – što može biti dodatno otežano činjenicom da su kvir osobe često diskriminisane pri traženju posla, da im je proces obrazovanja neretko prekinut (pogotovo kada su u pitanju mlade LGBTQ+ osobe odsečene od podrške primarne porodice), te da mogu doživeti i diskriminaciju pri pokušaju da iznajme stan od strane potencijalnih stanodavaca/teljki.

Prema istraživanju koje je Grupa IZAĐI (udruženje za mlade LGBTQ+ osobe iz Novog Sada) obavila tokom 2024. o ekonomskom položaju mladih LGBTQ+ osoba na teritoriji grada Novog Sada, čak 18% ispitanika/ca je odgovorilo da se do sada susrelo sa rizikom od beskućništva. Ovaj procenat postaje još dramatičniji kada se sagledaju specifično transrodne osobe – 16 potvrdnih odgovora nasuprot 20 negativnih – dovodeći rizik od beskućništva na gotovo 45% među transrodnim osobama. (IZAĐI, 2024.)

Podržite nas!

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

Istraživanje Evropske agencije za osnovna prava iz 2019. godine (koje je pokrivalo ne samo zemlje EU, već i Srbiju i Severnu Makedoniju) pokazuje slične rezultate. 17,39% ispitanika/ca se susrelo sa stambenim poteškoćama u svom životu, u trajanju u proseku od 9 meseci. Kada govorimo o specifičnim grupama unutar LGBTQ+ zajednice, taj procenat postaje još veći – 34,03% interseks osoba, 26,25% trans žena, 25,67% nebinarnih osoba i 24,59% trans muškaraca (Reidy & Barranco, 2020). Manji procenat trans osoba u odnosu na istraživanje Grupe IZAĐI se verovatno može objasniti većim uzorkom u slučaju istraživanja Evropske agencije za osnovna prava, ali takođe može ukazivati na razlike u specifičnom kontekstu Srbije u odnosu na ostatak Evrope.

Intersekcije drugih identiteta koji sami po sebi izlažu osobe većem riziku od diskriminacije i siromaštva mogu dodatno da doprinesu stambenim poteškoćama kod LGBTQ+ osoba. Čak 32,64% LGBTQ+ osoba sa invaliditetom, 24,74% LGBTQ+ migranata/kinja i 22,4% LGBTQ+ pripadnika/ca nacionalnih manjina, se suočavalo sa stambenim poteškoćama.

Podaci ovog istraživanja takođe ukazuju na prominentnost već pomenutih 3. i 2. tipa u tipologiji beskućništva i nevidljivost kvir osoba koje imaju stambenih poteškoća u okviru zvaničnih statistika. Čak 82,61% ispitanika/ca je odgovorilo da je bilo u situaciji gde su bili/e primorani/e da spavaju kod različitih prijatelja/ica, odnosno rodbine, dok je tek 13,81% odgovorilo da je koristilo prihvatilišta i druge privremene smeštaje, a 8,41% da je spavalo na ulici. Ovi podaci takođe ukazuju na to da postoji strah od diskriminacije i nasilja kada je u pitanju korišćenje usluga koje nisu specifično namenjene LGBTQ+ osobama ili nisu jasno senzibilisane i prilagođene za rad sa ovom populacijom.

U publikaciji Safe Space: Housing LGBTQ Youth Experiencing Homelessness udruženje kvir studenata/kinja arhitekture na njujorškom Kolumbija Univerzitetu, QSAPP (Queer Students of Architecture, Planning, and Preservation), autori/ke navode da iako se 10% mladih u SAD-u identifikuje kao deo LGBTQ+ zajednice, kada se gleda populacija mladih osoba u situaciji beskućništva, taj procenat postaje skoro duplo veći – dok u gradu Njujorku taj procenat raste čak i do 40%! Razlog ovoj diskrepanci između nacionalne i njujorške statistike se u publikaciji objašnjava činjenicom da mlade LGBTQ+ osobe češće gravitiraju velikim, relativno liberalnijim, metropolama nakon svog autovanja. Međutim, kada dođu u Njujork (i druge veće gradove) suočeni/e su sa rastućom cenom stanovanja, zasićenim stambenim tržištem, raskorakom u platama i troškovima života, što je sve spojeno sa odsustvom mreža podrške koju druge grupe mladih mogu očekivati od svojih primarnih porodica. (QSAPP, 2019)

Još neke statistike koje QSAPP navode jesu specifične za njujorški kontekst, ali mogu biti indikativne o potrebi za sagledavanjem problema LGBTQ+ beskućništva u širem kontekstu i kroz intersekcionalni okvir. Oni/e navode da je procenat trans mladih u situaciji beskućništva koji su zaraženi HIV-om čak 7,12% nasuprot 1,97% trans mladih koji/e imaju pristup stabilnom stanovanju. 58,7% mladih LGBTQ+ osoba u situaciji beskućništva su proživeli/e seksualno nasilje; stepen seksualnog nasilja u ovoj populaciji je 7,4 puta veći nego kod heteroseksualne populacije u situaciji beskućništva.

Situacija beskućništva takođe može imati izrazito negativan uticaj na često već narušeno mentalno zdravlje mladih LGBTQ+ osoba – čak 62% mladih LGBTQ+ osoba bez doma počini samoubistvo. Oni/e takođe napominju (zajedno sa drugim publikacijama na ovu temu, poput knjige Coming Out to the Streets Brendona Robinsona) da kvir mladi koji se nađu na ulici neretko počinju da se bave seks radom i/ili da postaju korisnici/e droga – aktivnosti koje ih potencijalno suočavaju sa policijskom represijom i daljom marginalizacijom u okviru zatvorskog sistema (Robinson, 2020). Na kraju, bitno je napomenuti još jednu statistiku koju QSAPP ističu – 90% korisnica/ka skloništa za mlade LGBTQ+ osobe bez doma su pripadnici/e manjinskih, nebelačkih, grupa – što, zajedno sa podacima o evropskom kontekstu navedenim gore, ukazuje na potrebu sagledavanja problema LGBTQ+ beskućništva i kroz šire prizme rase (kao i klase, invaliditeta i drugih marginalizacija koje oblikuju različita iskustva marginalizacije kvir osoba).

Usluge za LGBTQ+ mlade bez krova nad glavom

Kada govorimo o uslugama za osobe u situaciji beskućništva, vrlo je važno da postoje i usluge, kao i prostori, specifično namenjeni LGBTQ+ osobama, odnosno pre svega LGBTQ+ mladima. Ova populacija ima specifične potrebe i izložena je problemima kojima nisu izloženi/e pripadnici/e drugih grupa u okviru populacije osoba bez krova nad glavom. Kod mladih kvir osoba bez doma postoje ozbiljni rizici kada pokušavaju da koriste usluge namenjene opštoj populaciji, poput prihvatilišta za beskućnike/ce – one mogu doživeti fizičko, seksualno, verbalno i drugo nasilje ili diskriminaciju od strane drugih korisnika/ca ovih prostora, ali i od strane samih zaposlenih u ovim ustanovama, koji/e često nisu senzibilisani/e da rade sa ovom populacijom.

Pored toga, postoje mnoge specifičnosti kvir egzistencije kojima bi bilo potrebno specifično se pozabaviti u posebno namenjenim ustanovama. Npr. prihvatilišta su često rodno segregirana, što može dovesti do neprijatnosti kada su trans osobe u pitanju, pogotovo ako nisu još uvek uspele da promene svoje dokumente i time ostvare pravo na pristup uslugama u skladu sa svojim rodom. LGBTQ+ mladima su takođe često potrebne konkretne vrste podrške poput usluga vezanih za mentalno zdravlje ili podrške pri zapošljavanju, a koje bi mogle da sagledaju i poteškoće sa kojima se suočavaju zbog svojih identiteta; ali i podrška pri dolaženju do hormona ili promene dokumenata kada su transrodni mladi u pitanju, kao i usluge prevencije HIV-a i drugih seksualno prenosivih bolesti, pogotovo kada su u pitanju osobe koje se bave seks radom i/ili su korisnice/i intravenoznih droga.

Takođe, kao i u odnošenju prema beskućništvu u čitavoj populaciji, potrebno je da postoji pristup koji nije kriminalizujuć, osuđujuć i koji je zasnovan na principima „stanovanja pre svega“ (Housing first) i „smanjenja štete“ (Harm reduction) kada su u pitanju korisnici/e droga. Često se u politikama rešavanja beskućništva mogu preslikavati razne predrasude po pitanju beskućništva koje su prisutne u društvu, umesto da se primenjuju pristupi zasnovani na dokazima. Ovo je još više pogoršano neoliberalnim i konzervativnim politikama, koje nastoje da štede na javnim uslugama, pogotovo onim namenjenim za najsiromašnije, a da istovremeno priveleguju velike kompanije kroz smanjenje poreza za najbogatije ili čak državne subvencije za velike privrednike/ce.

To dovodi do stvaranja niza uslovljavanja za korisnice/ke socijalnih usluga, uključujući i usluge stanovanja, poput insistiranja na tome da osoba ne koristi drogu, da je aktivno u procesu traženja posla ili da nema nikakve prihode niti alternativni smeštaj (šta te stvari tačno podrazumevaju može da varira u praktičnoj implementaciji do vrlo apsurdnih razmera). Kada govorimo specifično o LGBTQ+ mladima, to može da dovede do toga da ih u prihvatilišta za opštu populaciju odbiju za usluge jer na papiru mogu da budu zbrinuti/e kod svoje porodice, iako u praksi to nije opcija za ove osobe.

Čak i kada govorimo o LGBTQ+ specifičnim uslugama, međutim, ni one nisu uvek imune na određene predrasude o beskućništvu, kao ni o LGBTQ+ mladima. Kako autor Brendon Endru Robinson piše u svom istraživanju jednog prihvatilišta za LGBTQ+ mlade u San Antoniu u Teksasu, Coming Out to the Streets, mnoge politike koje je ovo prihvatilište sprovodilo među svojim korisnicima/ama su imale funkciju „normalizacije“ ovih osoba i stavljanje njihovih ponašanja u kontrolisane kalupe. Na primer, jedan od uslova da mladi ostanu u prihvatilištu jeste bio da tokom dana pohađaju časove i/ili da pronađu posao. Takođe, mladi su imali obavezu da svakog radnog dana napuste prihvatilište između 8:30 i 16:30, a da se vrate do 22h. Mnoge od mladih osoba koje su ranije živele na ulici su se bavile seks radom (pogotovo one koje su bile među najugroženijima – nebele trans žene), što im je bilo u mnogočemu otežano ovim ograničenjima, uz nerazumevanje zaposlenih za njihove strategije preživljavanja.

Isto tako su korisnice/i prihvatilišta morali/e da prolaze kroz alko-test da bi ušle/i u kompleks namenjen uslugama za osobe bez krova nad glavom u kojem se prihvatilište nalazilo, kao i da budu pretresane da bi se videlo da li unose drogu i/ili oružje u kompleks (proces kroz koji zaposleni/e i volonteri/ke nisu morali/e da prolaze). Osoblje zaposleno u kompleksu je takođe u bilo kom trenutku moglo da ih testira na drogu ili da bez povoda pretraži njihove stvari. Postojala su takođe i ograničenja intimnih kontakata između korisnica/ka prihvatilišta – ne samo da su seksualni odnosi između njih bili zabranjeni (što bi moglo biti opravdano odsustvom privatnosti u prihvatilištu – iako ove mlade osobe za tako nešto nisu imale drugih prostora), već im je bilo zabranjeno i da stupaju u romantične odnose, da se maze, ljube, pa čak i drže za ruke. Oni/e su takođe često bili/e opominjani/e da se ne oblače „provokativno“, odnosno previše „seksualizovano“, čime je i njihova rodna i lična ekspresija bila ograničavana.

Kršenje ovih pravila je moglo da dovede do različitih kazni, uključujući ne samo skraćivanje vremena koje su korisnice/i mogle/i da provedu van prihvatilišta, već i suspenzije, odnosno izbacivanja iz prihvatilišta, što je korisnice/ke neretko dovodilo do toga da se vraćaju na ulicu, pa i da tamo potom budu uhapšene/i i završe u zatvoru (zbog korišćenja droge, bavljenja seks radom, kršenja različitih zakona o korišćenju javnog prostora usmerenih protiv osoba u situaciji beskućništva i dr.). (Robinson, 2020)

Treba imati na umu da, iako su neke od ovih politika bile proizvod razmišljanja samih osnivača/ica ovog prihvatilišta, mnoge druge su bile rezultat donatorskih politika (pre svega, državnih i federalnih američkih vlasti), kao i politika kompleksa za usluge osobama bez doma u San Antoniu u kojem se prihvatilište nalazilo, koji je delom pod gradskom upravom. Ovakve politike su deo širih neoliberalnih politika koje sprovode brojne državne vlasti, ali i određeni privatni donatori, koje nameću ortodoskiju tržišta i ideologiju lične odgovornsti kao zdrav razum, čak i kada one nisu naučno potkovane.

Brojna istraživanja pokazuju da je najefikasniji pristup rešavanja beskućništva onaj koji osobama bez krova nad glavom obezbeđuje odmah smeštaj, bez postavljanja drugih uslova o tome kako će one živeti svoj život, da li će koristiti drogu ili ne, piti alkohol ili ne, aktivno tražiti posao ili ne. Usluge podrške u procesima obrazovanja, pronalaženja posla, odvikavanja i sl. trebaju i moraju da im budu dostupne, ali one ne mogu biti uslov njihovom pristupu krovu nad glavom – odnosno, izbacivanje ljudi na ulicu zbog korišćenja droge, alkohola, bavljenja ilegalizovanim aktivnostima poput seks rada ili nemogućnosti da osoba pronađe legalno zaposlenje, ne bi smelo da bude korišćeno kao kaznena mera za ove postupke i trebalo bi da bude rezervisano za svesno i aktivno ugrožavanje bezbednosti drugih korisnica/ka i/ili osoblja – a i to tek u krajnjem slučaju. (Ukoliko vas više zanima da pročitate o housing first pristupu to možete učiniti na našem sajtu)

Naravno, ovo ne znači da pravila ne treba da postoje u okviru ovakvih prihvatilišta, ali ona moraju biti dobro promišljena, realna i oslobođena od predrasuda. Na primer, dopuštanje korisnicima/ama (ili volonterima/kama/osobolju) da koriste ilegalne droge u prihvatilištu u Srbiji može da dovede vlasnice/ke prostora u probleme sa zakonom, kroz primenu zabrane omogućavanja uživanja opojnih droga – te bi sa korisnicima/ama takvo ograničenje i razlozi za njegovu primenu moglo biti iskomunicirano. Međutim, kreiranje osuđujuće i kontrolišuće atmosfere kroz nasumična testiranja na drogu i alkohol, pretraživanje stvari i uslovljavanje pristupa smeštaju ponašanju u skladu sa ovakvim politikama nije nužno, a dokazi iz prakse ukazuju da nije ni efikasno u svojim ciljevima, te može samo naneti štetu. U kontekstu svega navedenog je bitno da se obraća pažnja ne samo na definisanje internih politika, već i na politike potencijalnih donatora (pogotovo kada su u pitanju državne vlasti), koje, ukoliko su nametljive, invazivne i zasnovane na neoliberalnim principima mogu da oštete rad pružalaca/teljki usluga – stoga bi saradnju sa takvim finansijerima trebalo izbegavati i/ili zagovarati da se njihove politike promene.

Tipovi usluga za LGBTQ+ mlade u situaciji beskućništva

QSAPP u svojoj publikaciji Safe Space kategorišu tri vrste podrške koje se pružaju LGBTQ+ mladima: drop-in centar, prihvatilište za privremeno zbrinjavanje i podržano, odnosno tranziciono stanovanje. Ovi prostori opslužuju mlade u različitim fazama njihovog izlaska iz beskućništva kroz pružanje različitih vrsta podrške.

Drop-in centri su privremeni bezbedni prostori za mlade LGBTQ+ osobe, koji se kod nas ponekad nazivaju i svratišta. Oni nude različite vrste usluga za različite marginalizovane grupe (osobe bez krova nad glavom, seks radnice/ke, zavisnike/ce i sl.) u zavisnosti od njihovih potreba, ali tipično ne nude mogućnost da se u njima prespava. Kada su u pitanju LGBTQ+ mladi bez doma, drop-in centri im omogućavaju da budu u bezbednom prostoru u zatvorenom, da mogu da se socijalizuju, da imaju pristup savetovanju, podršku u dolaženju do zdravstvenih usluga poput medicinske tranzicije, testiranja na seksualno prenosive bolesti i dr, ali i edukativne programe ili podršku pri zapošljavanju. Neki od ovih centara omogućavaju pristup računaru i internetu (što može biti jako bitno mladima u potrazi za poslom), obroke, rodno neutralne toalete sa tušem, kao i mogućnost pranja veša.

Prihvatilišta za privremeno zbrinjavanje se razlikuju po svojim konfiguracijama i uslugama koje nude. Tipično imaju određeni broj kreveta u kojima korisnice/i mogu da prespavaju, sa ograničenim vremenskim periodom u kom osoba može da ostane tamo (različita prihvatilišta imaju različita pravila i uslove oko ovoga). Pored toga, LGBTQ+ specifična prihvatilišta mogu da nude i druge usluge podrške poput podrške u pronalasku posla, savetovanje ili psihološku podršku, pomoć pri dobijanju/promeni dokumenata i sl. Usluge koje će određeno prihvatilište moći da ponudi zavise pre svega od ljudskog i prostornog kapaciteta – na primer, neka prihvatilišta obezbeđuju odvojene sobe za korisnike/ce, omogućavajući im veću privatnost dok su druga manjeg obima i smeštaju veći broj ljudi u jednu prostoriju, usled manjka prostora.

Podržano, odnosno tranziciono stanovanje predstavlja projekte smeštanja LGBTQ+ mladih u dugoročnije smeštaje, sa ciljem da vremenom pređu u trajni smeštaj. Iako i dalje postoji vremensko ograničenje, ono je tipično duže nego u prihvatilištima i više nalikuje stanovanju u sopstvenom domu. Ovaj tip usluge neretko uključuje i druge vrste podrške, poput rada sa socijalnim/om radnikom/com, edukacije ili druge vrste podrške u pronalaženju posla i dr. Ovakav model je idelan za smeštanje i pripremanje LGBTQ+ osoba za trajniji smeštaj, ali je takođe i zahtevniji prostorno i finansijski u odnosu na prethodne, odnosno za iste resurse može opsluživati manji obim ljudi. (QSAPP, 2019)

QSAPP takođe navode određene preporuke na koje treba obratiti pažnju pri formiranju ovih usluga, koje navodimo ispod:

Diskretan ulaz – ovo može pomoći u povećanju bezbednosti mladih, pogotovo ukoliko kod njih postoji strah od autovanja

Recepcija na ulazu – Može da spreči potencijalne nasilnike ili druge nepoželjne goste da uđu u prostor; takođe osoba na ulazu može da prati ko ulazi ili izlazi iz prostora, te da reaguje ukoliko primeti da se neko npr. nije vratio

Komunalni prostor – Važno je da, ukoliko je moguće, postoji/e zajednički prostor/i u kojem mlade osobe mogu međusobno da se socijalizuju i provode vreme, poput dnevne sobe ili zajedničke kuhinje/trpezarije.

Pristup računaru – Ovo je nešto što mnoge mlade osobe na ulici ne mogu da priušte, a ključno je u današnjem svetu, pogotovo pri traženju posla, pronalaženju i pristupu drugim vrstama podrške, ali i za komunikaciju, održavanje kontakata sa prijateljima/cama ili rodbinom.

Privatne spavaće sobe – Iako je određeni nivo nadzora potreban, pre svega da niko u prostoru ne bi povredio sebe ili druge, za mlade LGBTQ+ osobe i njihovo mentalno zdravlje je često vrlo bitno da one imaju svoju privatnost. Ukoliko ovo nije moguće obezbediti, važno je da korisnice/i imaju gde da bezbedno odlože/zaključaju svoje stvari, tako da im drugi nemaju pristup.

Rodno neutralni toaleti – Ovo je ključno za inkluzivnost i osećaj sigurnosti trans mladih, jer ih ne tera u binarne kategorije sa kojima se možda ne identifikuju niti ih dovodi u potencijalno neprijatne situacije zbog njihovog identiteta.

Savetovanje u privatnom prostoru – Bitno je da svaki razgovor sa savetnicima/ama bude u zatvorenom i zvučnom izolovanom prostoru, da bi se mladi osećali sigurno da dele svoje privatne probleme.

Pristup zdravstvenoj nezi – Važno je da se mladima omogući pristup zdravstvenoj nezi, bilo kroz saradnju sa pružaocima/teljkama ovih usluga ili kroz podršku mladima da se integrišu u zvaničan zdravstveni sistem (promena adrese prebivališta, savetovanje o pribavljanju zdravstvene knjižice itd.)

Kuhinja – Komunalna kuhinja u kojoj mladi mogu da kuvaju za sebe ili za grupu može biti vredan prostor provođenja zajedničkog vremena, kao i učenja korisnih svakodnevnih veština poput pripreme hrane.

Veš – Bitno je da mladi imaju pristu uslovima za pranje svog veša i da to mogu da rade na diskretan način, pogotovo ako su nesigurni po pitanju svog izgleda/ekspresije/i sl.

Raznoliko i kvir osoblje – Važno je da osoblje i volonteri/ke koji/e rade sa LGBTQ+ osobama mogu da razumeju probleme osoba sa kojima rade i da im na adekvatan i neosuđujuć način sa njima pomognu. Ukoliko nije moguće pronaći kvir osobe za određene pozicije, važno je da te osobe budu senzibilisane, odnosno da prođu procese edukacije o specifičnostima rada sa LGBTQ+ mladima. Zapošljavanje LGBTQ+ osoba takođe ima dodatni rezultat u tome da širi ekonomske mogućnosti koje su dostupne LGBTQ+ osobama i daje im iskustvo rada u socijalnom sektoru koje im može vredeti u daljem zaposlenju.

Afirmativne poruke – Afirmativne poruke na zidovima, zastave, simboli, crteži korisnica/ka i drugi načini ukrašavanja prostora mogu pomoći da mladi prostor prepoznaju kao inkluzivan i svoj.

Primeri iz prakse

Ispod navodimo tri programa koji sprovode podršku LGBTQ+ osobama bez krova nad glavom. Dva primera su iz SAD-a – Ali Forney centar iz Njujorka i Thrive iz San Antonia – a pored njih analiziramo i centar Streha iz Tirane, koji se nalazi u nama bližem sociopolitičkom kontekstu. Većina informacija je preuzeta sa sajtova ovih projekata, uz dopune za Ali Forney centar iz publikacije Safe Spaces i za Thrive iz knjige Coming Out to the Streets.¹ Ovi primeri nam mogu dati ideju o tome kako ovi modeli funkcionišu i na koji način bi mogli biti implementirani i u našem kontekstu.

Ali Forney centar

• Nastanak: Ali Forney centar je 2002. godine osnovao aktivista Karl Siciliano, u sećanju na Ali Forni, rodno nekonformirajuću Crnu mladu osobu koju je upoznao kada je radio u drop-in centru za mlade ljude bez krova. Ali je sa 13 godina ostao/la bez krova nad glavom i preživljavao/la je na ulici kroz seks rad i korišćenje droga; a takođe se zalagala/o za druge LGBTQ+ osobe u sličnim situacijama, pogotovo insistirajući kod njujorške policije da istraži više slučajeva ubistava ovih osoba. Nažalost i sam/a Ali je ubijen/a 1997. godine sa samo 22 godin. Kada je Ali Forney centar nastao 2002, imali su samo šest kreveta i nalazili su se u podrumu jedne crkve (često mesto za prihvatilišta u SAD), dok danas imaju 124 kreveta (66 u prihvatilištu i 58 u tranzicionom stanovanju), kao i vrlo aktivan drop-in centar.
• Usluge: Ali Forney centar ima nekoliko programa koje sprovodi:
  • Drop-in centar – Ovde LGBTQ+ mladi imaju pristup različitim uslugama, ali i pre svega toplom zajedničkom prostoru u koji mogu bilo kada da odu. Drop-in centar radi non-stop i neke od usluga koje nudi su: medicinski pregledi, psihijatrijska evaluacija, HIV savetovanje i testiranje, uključivanje u Medicaid program (zdravstveno osiguranje), topli obroci, topla voda za tuširanje, čist veš. Na dugoročnom planu korisnici/e takođe imaju pristup grupnoj terapiji, psihološkom savetovanju, grupama podrške, radionicama, kontinuiranoj medicinskoj nezi, vođenju njihovog slučaja (u smislu socijalnog rada), rekreacionim aktivnostima koje kreiraju strukturu, prevenciji i tretmanu bolesti zavisnosti.
  • Pomoć pri zaposlenju – Ali Forney centar nudi višestruki pristup podršci zapošljivosti mladih osoba. Oni im pomažu da polože testove nakon kojih se kvalifikuju kao osobe koje su završile srednje obrazovanje, obezbeđuju im časove na kojima mogu da razviju različite veštine potrebne na tržištu rada, kao i rad na veštinama poput kreiranja CV-a, upravljanja vremenom na poslu i sl. – nakon čega mogu da dobiju priliku da stažiraju u jednoj od kompanija ili nevladinih organizacija sa kojima centar sarađuje. Mlade osobe tokom ovog procesa imaju mentorstvo, kontinuiranu podršku, ali i finansijske benefite koji im svi mogu pomoći da dođu do stabilnog zaposlenja.
  • Prihvatilište i tranziciono stanovanje – Postoji 6 lokacija u Njujorku na kojima operišu Ali Forney prihvatilišta, sa ukupno 66 kreveta, zajedno sa 58 kreveta za tranziciono stanovanje u brojnim stambenim zgradama u gradu. U zavisnosti od lokacije, prihvatilište prima ljude na periode između 1 i 6 meseci, sa ciljem da vremenom pređu u program tranzicionog stanovanja, u kojima mogu da ostanu i po više godina, u zavisnosti od njihovih okolnosti. Osobe u tranzicionom smeštaju rade na dugoročnim planovima za obrazovanje i/ili zaposlenje, zajedno sa svojim socijalnim radnicama/ima iz organizacije. Ali Forney centar navodi da je 77% stanovnika/ca u njihovom tranzicionom smeštaju u procesima obrazovanja, a da je čak 99% zaposleno.

Streha centar

• Nastanak: Streha centar su 2014. godine osnovali/e LGBTQ+ aktivisti/kinje Kristi Pinderi i Xheni Karaj, kao zajednički projekat dva udruženja – Aleanca LGBTI i United Pro LGBT Cause. Streha je predstavljala prvo neinstitucionalno prihvatilište, kao i prvo prihvatilište za LGBTQ+ osobe u Albaniji. Tokom 2015. godine ona ja postala zasebno udruženje. Ovaj projekat sada postoji već deset godina i ima dugu tradiciju pomaganja LGBTQ+ mladima sa stambenim problemima u Tirani, Albaniji, ali i u okolnim zemljama. Standardi brige o LGBTQ+ osobama u situaciji beskućništva koje je Streha razvila su bili prepoznati od strane albanske vlade kao zvanični, a pomogli su i u razvoju sličnih prihvatilišta u Severnoj Makedoniji i u Prištini.
• Usluge: Streha centar ima nekoliko programa kojima podržava mlade LGBTQ+ osobe:
  • Program rezidencijalnih usluga – Ovo predstavlja obezbeđivanje sigurnog smeštaja u okviru njihovih prostorija, u kojima korisnici/e mogu da zadovolje svoje osnovne potrebe, ali i da dobiju psihosocijalno savetovanje, podršku u razvoju životnih veština, podršku za reintegraciju kroz različite usluge, kao i medicinsku pomoć, zakonsku podršku, savetovanje i/ili različite edukacije stručnog osposobljavanja. Korisnici/e tipično mogu da ostanu u prihvatilištu između šest meseci i godinu dana, tokom kog perioda se osposobljavaju za nezavistan život. Mada ne postoje najnovije informacije o njihovim trenutnim kapacitetima, prema podacima iz 2016. godine, prihvatilište je u tom trenutku imalo 8 dostupnih kreveta.
  • Program podrške na daljinu – Ovaj program je razvijen sa ciljem kontinuirane podrške LGBTQ+ mladima koji su se iselili iz smeštaja, ili za koje trenutno nije dostupan smeštaj zbog nedostatka kapaciteta. U okviru njega, mlade LGBTQ+ osobe dobijaju sve druge vrste podrške, poput psihosocijalnog savetovanja, edukacije stručnog osposobljavanja, medijaciju između korisnica/ka i njihovih porodica, pravnu podršku, finansijsku podršku u slučaju mladih koji su se iselili iz smeštaja, ali i druge usluge u zavisnosti od potreba pojedinca/ke. Mada su programi Strehe namenjeni primarno mladim LGBTQ+ osobama do 25 godina, neke od ovih usluga su dostupne i starijim pojedincima/kama.
  • Izgradnja kapaciteta – Streha radi sa drugim pružaocima usluga na nacionalnom i regionalnom nivou, deleći znanje i jačajući veštine osoba koje rade u ovim institucijama, kroz treninge, radionice i različite događaje, sa ciljem povećanja saradnje profesionalaca u civilnom, javnom i privatnom sektoru.

Pored ovih usluga, Streha se takođe bavi javnim zagovaranjem i podizanjem svesti o problemima LGBTQ+ zajednice u Albaniji.

Thrive centar

• Nastanak: Thrive je 2015. godine u San Antoniu, u Teksasu, osnovala Sandra Vitli, lezbejska aktivistkinja, inspirisana Ali Forney centrom iz Njujorka i svojim ličnim iskustvom diskriminacije i odbacivanja od strane porodice. U saradnji sa kampusom smeštaja i drugih usluga vezanih za beskućništvo, Haven for Hope, ona je uspela da tamo pokrene prihvatilište za mlade LGBTQ+ osobe u situaciji beskućništva.
• Usluge: Thrive ima tri glavna programa podrške koje sprovodi:
  • Prihvatilište – Ono predstavlja glavnu okosnicu rada ovog centra. Ima 10 dostupnih kreveta, na kojima mlade LGBTQ+ osobe između 18 i 25 godina mogu da ostanu tokom 6 meseci, u toku kojih dobijaju i niz drugih vrsta podrške. Pored hrane i smeštaja, to su vođenje slučajeva sa socijalnim radnicama/ima, obrazovanje (pripremanje za polaganje ispita ekvivalentnih srednjoj školi), podrška pri pronalasku posla, prevoz, učenje osnovnih životnih veština, hormonska terapija za trans osobe, pravna pomoć, zdravstvena podrška i psihološka podrška. Korsinicama/ima njihovih usluga su takođe dostupne i usluge koje su dostupne drugim korisnicima/ama na kampusu, poput dobavljanja dokumenata, besplatna odeća, pristup zajedničkoj kafeteriji, kao i drugi resursi.
  • Rad na ulicama – Ovaj program podrazumeva odlazak na ulice u potrazi za mladim osobama u situaciji beskućništva, kojima se nude kese pomoći, krizno savetovanje, resursi za ispunjavanje osnovnih potreba, kao i usmeravanje na dostupne (trajnije) usluge. Zaposleni/e takođe identifikuju potencijalne žrtve trgovine ljudima, grade međusobne odnose i nude informacije koje pomažu mladim osobama u situaciji beskućništva da znaju gde mogu da dođu do podrške.
  • Skućavanje – Thrive takođe pomaže da se oko 45 LGBTQ+ osoba trajno zbrine u njihovom sopstvenom, podržanom smeštaju – one imaju pristup ovim stanovima u trajanju od jedne ili dve godine (u zavisnosti od kapaciteta smeštaja). Pored obezbeđivanja stanovanja, ovaj program podrazumeva i rad sa socijalnim radnicima/ama na kreiranju planova za ostvarivanje njihovih ciljeva, kao i rad na razvoju svakodnevnih životnih veština potrebnih za nezavisno življenje (kupovina i priprema hrane, čišćenje i pranje veša, održavanje zdravih odnosa, kao i briga o sebi).

Još jedan bitan aspekat za analizu projekata koji pružaju usluge namenjene LGBTQ+ osobama u situaciji beskućništva jesu izvori finansija. Detaljne informacije o različitim izvorima sredstava nisu bili dostupni na zvaničnim prezentacijama ovih organizacija – međutim, na više mesta se spominju određeni donatori, iz kojih možemo neke stvari zaključiti. Sa jedne strane, deluje da je najvažniji izvor finansija upravo podrška državnih (gradskih ili nacionalnih) institucija – koja ima prednost u odnosu na druge izvore podrške time što je kontinuirana, konzistentna i dugoročna. Međutim, kao što je navedeno gore, ova podrška i dublja integracija sa državnim institucijama može dovesti do nametanja neoliberalnih politika ovakvim projektima, te sa traženjem ovakve podrške takođe potencijalno treba raditi i na izmeni zvaničnih politika i stavova po pitanju beskućništva i/ili LGBTQ+ osoba.

Drugi izvori finansija su grantovi različitih donatora – npr. Streha je inicijalno osnovana kroz projekat podržan od strane USAID-a. Ovaj način finansiranja je najkarakterističniji za udruženja u našem delu sveta, međutim on ima ozbiljnih ograničenja – vremenski je ograničen i može dolaziti sa svojim nizom uslovljavanja podrške (USAID je npr. kod nas donator, ali je takođe i agencija američke vlade te deli mnoge od njenih politika, poput promovisanja neoliberalnih i pro-tržišnih politika); jedno od najvećih ograničenja ovog načina finansiranja je to što vrlo često donatori eksplicitno odbijaju da podrže direktno pružanje usluga nevladinih organizacija, te se organizacije sa ovim programima neretko finansiraju na druge načine.

Treća vrsta podrške potiče od privatnih donacija – bilo da su u pitanju privatne kompanije ili donacije građana/ka. Thrive na svom sajtu navodi niz partnera iz privatnog sektora, a Ali Forney centar nudi mogućnost građanima/kama da postanu regularni/e donatori/ke sa fiksnim mesečnim doprinosima. I Streha i Ali Forney centar na svojim sajtovima reklamiraju benefit događaje koje održavaju na regularnoj bazi i koji služe da kroz velika okupljanja prikupe sredstva za dalji rad. Privatne donacije građana/ki i kompanija su u mnogočemu najbolji model kada je u pitanju nezavisnost rada – ne postoje ograničenja na šta taj novac sme ili ne sme biti potrošen, kao ni uslovljavanje načina rada udruženja – ali je takođe i potencijalno najnestabilniji, odnosno najnepredvidiviji u smislu finansija koje će biti dostupne u budućnosti.

Takođe, kada govorimo o primanju donacija od kompanija tu treba biti svesna/tan činjenice da je u okviru kapitalističkog sistema, privatnim kompanijama glavni cilj ostvarivanje profita, te kod njih retko postoji prostor za društvenu osvešćenost; iako jedan deo svog novca odvajaju za filantropiju, u drugim aspektima svog rada mogu biti štetne po njihove radnike/ce, životnu sredinu i/ili lokalne zajednice. Primanje novca od ovih kompanija može dovesti do autocenzure kada je u pitanju kritikovanje njihovih politika, ali i etičkih pitanja i kritika upućenih od strane zajednice u vezi sa promovisanjem kompanija koje sprovode štetne politike – te u slučajevima ovakve podrške treba razmatrati sve ove faktore i uvek imati perspektivu klasnih i zelenih politika u ovim kalkulacijama.

Još jedan potencijalni izvor podrške koji se često spominje, pogotovo u američkom kontekstu, jeste saradnja sa crkvama. Verske institucije često imaju pristup mnogo većoj količini prostornih, finansijskih i drugih resursa, te u zavisnosti od konteksta mogu veliki deo svojih resursa usmeravati ka pomaganju siromašnima. Ali Forney centar navodi da je počeo u podrumu crkve, što je slučaj i sa velikim brojem prihvatilišta koja su spomenuta u publikaciji Safe Spaces. Ovde, naravno, treba imati u vidu kontekst u kojem se nalazimo i pozicije dominantnih verskih institucija po pitanju LGBTQ+ prava, kao i realni opseg njihovog fokusa na pomoć siromašnima. Ipak, ovo jeste saradnja koja bi potencijalno mogla biti više istražena, pogotovo kada su u pitanju manje verske zajednice i/ili humanitarne organizacije povezane sa njima (poput ADRA-e, Caritasa, EHO i sličnih udruženja).

Mogućnosti stambene podrške u Srbiji

Za kraj bismo se kratko osvrnuli/e na okvir stambene podrške u Srbiji. Od početka globalnog talasa neoliberalnih reformi tokom 1980-ih, a pogotovo nakon raspada Jugoslavije, stambena politika Srbije prolazi kroz dramatičnu transformaciju. Javni stanovi se prodaju u privatno vlasništvo njihovim stanarima/kama, a novi javni stambeni fond se slabo gradi. Većina novoizgrađenih stanova su izgrađeni sa profitom kao glavnim motivom, od strane velikih privatnih investitorima, te nisu dostupni mnogim građankama/ima – ili makar, nisu dostupni bez dizanja kredita i zaduživanja. Dolazi i do porasta broja ljudi koji iznajmljuju stanove, kao i postepenog razvoja sloja ljudi kojima je kupovina i izdavanje stanova primarna delatnost, još više čineći situaciju prekarnom.

Pokušaji organizovanja oko pitanja stanovanja su bili sporadični i uzimali su različite oblike. Pokret Krov nad glavom se bavi sprečavanjem prinudnih iseljenja ljudi iz njihovih jedinih domova i to najčešće upravo slučajevima zaduživanja pri kupovini stanova. Sa druge strane, udruženje Ko gradi grad i zadruga Pametnija zgrada rade na promociji i realizaciji zadružnog stanovanja, modela u kojem stanari/ke zajednički kupe/izgrade zgradu, koju potom zajednički otplaćuju u manjim i stabilnijim ratama nego što bi to bio slučaj da su iznajmili/e stan ili ga kupili/e pojedinačno, a takođe i zadržavaju punu i trajnu kontrolu nad zgradom i njenim upravljanjem kroz članstvo u zadruzi.

U Srbiji je takođe postojalo nekoliko skvoterskih inicijativa, poput Ineks Filma u Beogradu ili Društvenog centra u Novom Sadu – i mada nijedan od ovih primera nije bio primarno usmeren ka pribavljanju stanovanja, već ka široj dekomodifikaciji i demokratizaciji javnog prostora, ovaj model je ipak bitan kao jedan od načina na koje se ljudi mogu organizovati u okviru radikalne stambene politike. Skvotiranje podrazumeva okupiranje napuštenih objekata i njihovo posledično demokratsko upravljanje od strane zajednice i korišćenje za nove svrhe – bilo za socijalno/alternativno stanovanje, ili za stvaranje javnih prostora za događaje, organizovanje i sl. – a ponekad i u hibridnim formama za više svrha.²

Pored ovih inicijativa odozdo, bitno je i osvrnuti se na mogućnosti koje mogu da dođu od državnih institucija. Zakon o stanovanju i održavanju zgrada podrazumeva donošenje Nacionalne stambene strategije i Akcionog plana za njegovo sprovođenje (koji se donosi na najmanje tri, a najviše pet godina). Zadnja Nacionalna strategija je doneta 2022. godine, dok je najnoviji Akcioni plan donet za period od 2022. do 2024. godine.³

U skladu sa nacionalnom strategijom i akcionim planom, takođe je predviđeno osnivanje Stambenih agencija u okviru lokalnih samouprava, pod čijom je nadležnošću obezbeđivanje stambene podrške za one kojima je potrebna. Lokalna samouprava je takođe dužna da donosi Lokalne stambene strategije, Akcione planove i Program stambene podrške. Ona je nivo vlasti koji najdirektnije sprovodi stambenu politiku, te možda i više od relevantnih nacionalnih institucija⁴, predstavlja ključnu instancu u zagovaranju za promene stambenih politika.

Zakon o stanovanju i održavanju zgrada definiše pet vrsta stambene podrške koje država može da pruži:

1. zakup stana – podrazumeva davanje stana u javnom vlasništvu u zakup pod neprofitnim uslovima ili podršku u zakupu stana na tržištu
2. kupovinu i drugi način sticanja prava svojine nad stanom ili porodičnom kućom – ovo predstavlja parcijalnu finansijsku podršku države građankama/ima pri kupovini stana ili kuće
3. unapređenje uslova stanovanja – ova vrsta podrške se sastoji od poboljšanja uslova stanovanja za osobe koje poseduju neku vrstu krova nad glavom, ali koja ne ispunjava uslove za adekvatno stanovanje
4. pomoć za ozakonjenje stana ili porodične kuće – odnosi se na ilegalno izgrađene objekte, odnosno objekte podignute na zemljištu nad kojim stanar/ka nije imao/la pravo vlasništva, te podrazumeva prenos tog zemljišta u njihovo vlasništvo i legalizaciju objekta
5. stambeno zbrinjavanje – privremeno zbrinjavanje građana/ki (osoba u situaciji beskućništva, žrtvi porodičnog nasilja, kao i osoba čije su kuće/stanovi oštećeni i trenutno nenastanjivi) po hitnom postupku

Referisanje na zakonski dostupne stambene podrške, kao i na konkretne dokumente poput lokalnih i nacionalnih strategija i akcionih planova je vrlo važan aspekat zagovaranja za realizaciju određenih projekata stambene podrške, a pogotovo kada govorimo o grupi koja nije zakonski prepoznata u ovim dokumentima kao što su to LGBTQ+ osobe.

Rad na rešavanju stambenog pitanja LGBTQ+ zajednice je nešto što će verovatno zahtevati višestruki pristup – izgradnju stambenih alternativa kroz pokretanje nezavisnih stambenih projekata poput LGBTQ+ drop-in centara i prihvatilišta, zagovaranje za promenu (i primenu) stambenih politika državnih vlasti tako da odgovaraju i na potrebe LGBTQ+ zajednice, ali i uključivanje LGBTQ+ prava u borbu za pravo na stanovanje kroz organizacije poput Krova nad glavom, Ko gradi grad, ali i modele koje nismo imale/i vremena i prostora ovde da analiziramo, poput sindikata zakupaca. On će nužno uključivati i preispitivanje neoliberalne paradigme i tržišnog pristupa stanovanju sa kojim se trenutno suočavamo, čiji rezultat je odsustvo brige države za najugroženije, ali i sve teže obezbeđivanje prava na stanovanje za građanstvo Srbije uopšte.

Izvori:

• Aisling Reidy & Sergio Pérez Barranco (2019), Intersections: Diving into the FRA LGBTI II Survey Data, Homelessness Briefing, Brussels: ILGA Europe
• Grupa IZAĐI (2024), Istraživanje ekonomskog položaja LGBTK+ mladih na teritoriji grada Novog Sada, Novi Sad: IZAĐI – ISTRAŽIVANJE EKONOMSKOG POLOŽAJA LGBTK+ MLADIH NA TERTORIJI GRADA NOVOG SADA
• Fatjona Mejdini (2.11.2016), Albanian LGBTs From Region Find Shelter In Tirana, Balkan Insight, Albanian LGBTs From Region Find Shelter In Tirana | Balkan Insight
• QSAPP (2019), Safe Space: Housing LGBTQ Youth Experiencing Homelessness, New York: Columbia University Graduate School of Architecture, Planning, and Preservation – Safe Space: Housing LGBTQ Youth Experiencing Homelessness – Columbia GSAPP
• Robinson B. (2020), Coming out to the streets: LGBTQ youth experiencing homelessness. Oakland: University of California Press
• Sajt Ali Forney centra (24.7.2024.) : Ali Forney Center
• Sajt Streha centra (24.7.2024.) : Streha Center
• Sajt Thrive centra (24.7.2024.) : Thrive Youth Center
• Žarković et al (2012), Bez kuće, bez doma: Izveštaj o istraživanju o beskućništvu, Beograd: Hausing Centar

Tekst je nastao kao deo projekta „Socijalna i ekonomska prava LGBT+ osoba“ udruženja Centar za društveni napredak, podržanog od strane Rekonstrukcije ženski fond. Tekst će biti objavljen kao deo zbornika srodnih radova u oktobru ove godine. Ukoliko želite da podržite objavljivanje ovog zbornika to možete učiniti preko ovog linka. 

1. Napomena: Iako autor publikacije “Coming Out to the Streets” anonimizira svoje podatke i nigde eksplicitno ne navodi ime udruženja kojim se bavi, Thrive je jedino prihvatilište za LGBTQ+ osobe bez krova nad glavom u San Antoniju, a i jasno se uklapa u opis prihvatilišta iz knjige (npr. to što se nalazi u okviru kompleksa za podršku osobama u situaciji beskućništva), te ćemo ovde povezivati date podatke pod pretpostavkom da se radi o istom prihvatilištu.
2. Važno je napomenuti da u Srbiji, za razliku od mnogih drugih zemalja, ne postoje zakonski prepoznata prava skvotera, te ukoliko ilegalno okupirate/živite u objektu koji nije u vašem vlasništvu, vi možete biti izbačeni/e i kažnjeni/e za to bez bilo kakvog osvrta na vaša prava. Ovo reflektuje neoliberalnu logiku prvenstva privatnog vlasništva, te je nešto na čemu bi progresivni pokreti mogli raditi da se promeni, pogotovo jer je život u napuštenim objektima vrlo česta strategija preživljavanja za najsiromašnije segmente našeg društva.
3. Poput pre svega Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, pa potom Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja ili Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog.
4. Iako je Akcioni plan dostupan na sajtu Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Nacionalna strategija na koju se referiše nije – dostupan je jedino „Nacrt Nacionalne stambene strategije od 2020. do 2030. godine“ dok se Akcioni plan referiše na nacionalnu strategiju u trajanju od 2022. do 2032.