Pojava Karla Marksa na bioskopskim platnima nedavno je izazvala veliku pažnju levičara, ali i drugih zainteresovanih za rad ovog nemačkog filozofa. Film „Mladi Karl Marks“, reditelja Raul Peka će svoju beogradsku premijeru doživeti u nedelju u okviru festivala Plan B u Domu omladine.
Mala grupa seljaka oprezno skuplja drva u šumi. Siromaštvo i očaj se jasno ocrtavaju na njihovim licima. Narator nam skreće pažnju na to da je ovaj jednostavni čin preživljavanja zakonom pretvoren u kažnjiv čin krađe drva. Osetivši nemir, seljaci se nervozno osvrću okolo. Jahači se zloslutno pojavljuju u daljini.
Citirajući Monteskjea (Montesquieu) narator nam govori da postoje dve vrste korupcije: ona pri kojoj ljudi ne poštuju zakon i ona pri kojoj zakon kvari ljude. Jahači jurišaju na seljake i brutalno ih ubijaju.
Očekivali bismo da film o Karlu Marksu počinje sa eksploatisanim radnicima koji rintaju u devetnaestovekovnoj industrijskoj bedi. Umesto toga, to što novi igrani film Raula Peka (Raoul Peck), „Mladi Karl Marks“, počinje sa rustičnijom scenom predstavlja prigodnu biografsku notu. Jedan od Marksovih prvih novinarskih angažmana (iz kojeg je uvodna naracija preuzeta) je bilo istraživanje krađe drva u Rajnskoj obasti, iskustvo koje je diplomiranog filozofa stavilo u „neprijatnu poziciju“ – prisećao se kasnije – „da mora da diskutuje o takozvanim materijalnim interesima.“
Takva pažnja posvećena istorijskim detaljima karakteriše čitav film i svedoči o zadivljujućoj količini istraživanja koje je izvedeno u pripremi filma. Rezultat je zabavan i iznenađujuće duhovit portret mladog Marksa. Jedan moj prijatelj koji je čitao Marksa, ali je malo znao o njegovom životu i njegovoj ličnosti, uporedio je iskustvo gledanja ovog filma sa odlaskom na koncert i slušanjem omiljenog benda uživo prvi put.
Film koji se od danas prikazuje u bioskopima širom Nemačke, ali čiji datumi izlaska u Sjedinjenim Državama i Ujedinjenom Kraljevstvu ostaju nepoznanica, ocrtava Marksov život od 1843. do 1848, kao mladog čoveka u svojim srednjim i poznim dvadesetim godinama. Nakon što su pruski cenzori ugasili novine u kojima je radio u Kelnu, Marks oberučke prihvata priliku da se preseli u Pariz da bi počeo novi novinarski poduhvat. Tamo, sa svojom novom suprugom Dženi fon Vestfalen (Jenny von Westphalen), postaje deo socijalističkog miljea grada.
Uskoro sreće Fridriha Engelsa, i u jednoj od najjačih sekvenci filma, vidimo kako ova dva čoveka prevazilaze inicijalni animozitet koji imaju jedan prema drugome i zapućuju se na ulice Pariza da proslave svoje novo drugarstvo. Film zatim prati njihovu zajedničku borbu protiv raznih drugih njima savremenih socijalističkih lidera, kulminirajući u njihovoj saradnji na pisanju „Manifesta komunističke partije“.
„Mladi Karl Marks“ je jedan od svega nekoliko filmskih adaptacija o Marksu (nasuprot ogromnom i rastućem korpusu dokumentaraca i pisanih biografija o Starom). Ovo je iznenađujuće pošto je, u odnosu na druge velike mislioce u istoriji, Marks zapravo živeo poprilično zanimljiv život. Učestvovao je u revoluciji, tri novinske kuće u kojima je radio su zatvorene i četiri puta je primoran na egzil. Njegov odnos sa Dženi, iako poljuljan preranom smrću četvoro od ukupno sedmoro dece koje su imali i Marksovim (mogućim) neverstvom, je takođe i interesantna ljubavna priča. Deluje kao dovoljno materijala za svakog scenaristu.
Uprkos tome, po mojim saznanjima, postoje samo tri dugometražne filmske adaptacije Marksovog života.
Sovjetski režiserski duo Grigorij Kozincev i Leonid Trauberg prvi je pokušao početkom četrdesetih godina, da bi snimanje bilo iznenada otkazano zbog neuspeha u prikazivanju Marksa i Engelsa s „dovoljnim poštovanjem“.
Zbog toga se tek 1965. pojavio prvi biografski film o Marksu. Film iz dva dela „Godina kao život“ (Год, как жизнь) je prikazao Marskov život u revolucionarnih godinu dana od 1848. do 1849. Film je okupio nešto nalik dream team-u, uključujući jednog od najpopularnijih ruskih glumaca Andreja Mirnova u ulozi Engelsa i poznatog Igora Kvašu u ulozi Marksa, a muziku je radio Dimitrij Šostakovič. Međutim, uprkos zvezdama u postavi, film nije uspeo da ostavi veći trag i ostao je upamćen kao jedna od Šostakovičevih lošijih filmskih partitura.
Sledeći pokušaj je bila crno bela istorijska drama „Maor i gavrani Londona“ (Mohr und die Raben von London) iz 1968. zasnovana na istoimenoj popularnoj dečjoj knjizi. Iznenađujuće simpatičan film priča poprilično fikcionalizovanu priču o Marksovom druženju sa dva londonska deteta-radnika Beki i Džoom, priskačući im u pomoć protiv surovog vlasnika fabrike. Marks (Maor mu je bio porodični nadimak koji je dobio zbog njegove tamne puti) je ovde prikazan kao mudra i plemenita figura nalik ujaku koji se, iako je osiromašio, ne libi da pomogne deci Londona.
Skorija kritika je o ovom filmu rekla da ima „neočekivanu grandioznost, svečanost i lepotu“. Film i knjiga (koja je bila deo nastavnog programa u Istočnoj Nemačkoj) je po svemu sudeći takođe imao važnu ulogu u oblikovanju viđenja Marksa kod omladine u Istočnoj Nemačkoj.
Treća i poslednja adaptacija je bio mini serijal iz 1980. „Karl Marks: Godine mladosti“ (Карл Маркс Молодые годы/Karl Marx: Die jungen Jahre), koprodukcija Sovjetskog saveza i Istočne Nemačke. U sedam jednosatnih epizoda, serijal prikazuje Marksa kako se osvrće na svoju mladost u periodu od 1835. do 1848.
Ni jedna od pomenutih adaptacija nije imala veliki, ako ga je uopšte i imala, na gledaoce u razvijenom kapitalističkom svetu, a verzije sa engleskim titlovima (koliko ja znam) ne postoje. Filmska umetnost u onome što je bilo poznato kao Prvi Svet je po svemu sudeći potpuno izbegavala ovu temu.
„Mladi Karl Marks“ je za klasu iznad prethodnih adaptacija. Raul Pek je ostvareni režiser sa nekoliko izvrsnih levičarskih filmova iza sebe, uključujući film „Lumumba“ (koji prikazuje poslednjih nekoliko meseci života kongoanskog antikolonijalnog heroja) i noviji film „Ja nisam tvoj crnac“ („I am not your negro“, dokumentarni film o Džejmsu Boldvinu (James Baldwin) koji je bio nominovan za najbolji dokumentarni film na dodeli Oskara 2017.). Pek takođe ima retko jezičko zaleđe (rođen na Haitiju, odrastao u Kongu, Francuskoj i Sjedinjenim državama i studirao u Nemačkoj) za potrebe ostvarivanja istorijske tačnosti, s obzirom da se u filmu koriste nemački, francuski i engleski, oslikavajući Marksovu i Engelsovu trilingvalnu prepisku.
Pod njegovom dirigentskom palicom Marks, kojeg igra August Dil (August Diel) je oživljen i otelotvoren na način na koji se prethodne adaptacije ne bi ni usudile. Nasuprot uzornog intelektualca i političkog aktiviste iz sovjetskih i istočnonemačkih produkcija, Marks je prikazan kako puši, pije, povraća i upražnjava seks. Dil (publici van Nemačke verovatno najpoznatiji po ulozi u filmu „Inglorious Bastards“ Kventina Tarantina) uspeva da simultano prikaže i Marksovu ogromnu inteligenciju, energiju i strast, kao i njegove česte ispade besa i arogancije.
Dila prate zadivljujuće izvedbe dve klučne ličnosti u Marksovom životu, sa Viki Krips (Vicky Krieps) u ulozi Dženi i Stefanom Konarskeom (Stefan Konarske) u ulozi Engelsa. Kripsоva ubedljivo i dirljivo prenosi ljubavni odnos u njihovom braku i ulogu koju je igrala u njegovim političkim aktivnostima, a Dilovi i Konarskeovi intenzivni i neodoljivo zabavni prikazi jedne od najvećih saradnji ljudi u istoriji neodoljivo liči na neku vrstu bromance-e. Konarske iznosi kontradikcije Engelsovog buržoaskog porekla (iako nedostaju neki vragolasti, i zapravo plejbojski aspekti njegove ličnosti). Publika će takođe verovatno uživati u žustrom prikazu njegove irske partnerke Meri Barns u izvedbi Hane Stil (Hannah Steele).
Jedan od iznenađujućih elemenata „Mladog Karla Marksa“ je dubina u koju zaranja u komplikovani svet rane komunističke politike. Bitkama koje su Marks i Engels vodili protiv Pjer-Žozef Prudona (Pierre-Joseph Proudhon), Vilhelma Vajtlinga (Wilhelm Weitling) i Karla Grina je dato puno pažnje i vremena u filmu.
Na prvo gledanje filma, fokus na ovim zavadama delovao mi je ezoterično, a prikaz likova pomalo karikirano. Ali ovaj utisak je splasnuo na drugo gledanje filma s obzirom na to da su po svemu sudeći obe publike pratile politička neslaganja bez mnogo nejasnoća i uživale u duhovitim interakcijama.
Kinematografski gledano, film je prelep, iako je prilično konvencionalan u pripovedačkom smislu. Mogli smo, na primer, da vidimo Marksa kako probija četvrti zid da bi objasnio istorijski materijalizam (štos koji se u velikoj meri koristi u filmu „The Big Short“). Ili npr. kako posećuje bučni sastanak radničkog kluba, time rekreirajući intelektualnu i političku energiju Pariza četrdesetih godina XIX veka.
Film se, iznenađujuće, završava tačno pri izbijanju revolucije 1848. i time izostavlja Marksov period u kome je bio vodeći radikalni novinski urednik i Engelsove dane tokom kojih se borio na barikadama. Godine Marksovog egzila u Londonu koje su usledile, sa porodicom koja je preživljavala siromaštvo, smrt i bračnu izdaju, bi takođe bile vredne prikazivanja. Možda se Pek nada da će uspeh ovog filma omogućiti snimanje nastavaka „Marks srednjih godina“ i možda „Stari Marks“.
Mladi Karl Marks će sigurno zabaviti levo orijentisane filmofile širom sveta. Bio je dobro prihvaćen od strane publike na premijeri prošlog meseca na međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu (u kojoj se našao i veći deo rukovodstva partije Die Linke, nemačke levice). Na manje politizovanu publiku utisak će ostaviti Marksov humor, što će možda pomoći u razbijanju predstave o turobnom starom čoveku sa bradom. Film će, pretpostavljam, takođe igrati važnu edukativnu ulogu u budućnosti kao živopisna pratnja na kursevima o Marksu.
Ukratko, i privrženi socijalisti i prosečna publika imaju razlog da se raduju prikazivanju ovog filma širom sveta. Jasno je da je Pek hteo da približi Marksovu priču široj publici, a sa „Mladim Karlom Marksom“, to je i uspeo.
Prevod s engleskog: Matija Jovanović
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobin.
