U jeku su pregovori o visini minimalne zarade za 2022. godinu. Na prethodnom sastanku Socijalno-ekonomski savet (SES) nije zauzeo stav po pitanju minimalne cene rada, izjavio je Miloš Nenezić, predsedavajući ovog tela otvarajući konferenciju za medije nakon sastanka u petak. Pregovori se nastavljaju danas.
Iako po već ustaljenom pravilu poslodavci i sindikati nemaju iste perspektive u ovim pregovorima, resorno Ministarstvo, ali i predsednik Republike Srbije su i pre početka pregovora najavili povećanje minimalca na 35.000 dinara. Da li će doći do dogovora na SES-u ili će odluku ponovo donositi Vlada, ostaje da vidimo.
Pravo na minimalnu zaradu je regulisano Konvencijom 131 Međunarodne organizacije rada. Reč je o Konvenciji o utvrđivanju minimalnih nadnica koju je Srbija ratifikovala. Ovom konvencijom je garantovano da minimalna zarada ne može da se smanjuje. Konvencija takođe popisuje uslove koje je neophodno uzeti u obzir pri utvrđivanju nivoa minimalne zarade na nacionalnom nivou. Ti uslovi podrazumevaju potrebe radnika i radnica, ali i njihovih porodica, pa su pregovarači i donosioci odluka dužni da pored opšteg nivoa plata u zemlji vode računa i o troškovima života i relativnom životnom standardu.
Koliko minimalna zarada u Srbiji odgovara troškovima života govori činjenica da će ovogodišnje najavljeno povećanje minimalne zarade na 35.000 dinara pokriti manje od polovine prosečne potrošačke korpe koja je u maju ove godine iznosila 76.184,63 dinara. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku prosečna plata u Srbiji za isti mesec je iznosila 65.025 dinara u neto iznosu. Jasno je da ni prosečna zarada nije dovoljna da pokrije vrednost iz prosečne potrošačke korpe, čemu treba dodati i da preko 80% zaposlenih prima platu manju od prosečne.
Suprotno ustaljenoj praksi po kojoj se minimalna zarada posmatra kao jedina zagarantovana vrednost na koju zaposleni mogu da računaju, Zakon o radu Republike Srbije minimalnu zaradu uvodi u slučaju lošeg poslovanja poslodavca pri čemu je takva vrsta isplaćivanja zarade vremenski ograničena: „Po isteku roka od šest meseci od donošenja odluke o uvođenju minimalne zarade poslodavac je dužan da obavesti reprezentativni sindikat o razlozima za nastavak isplate minimalne zarade.“ propisuje Zakon.
Nasuprot tome stručnjaci naglašavaju da je neophodno da postoji garantovana zarada, koja mora biti u visini prosečne potrošačke korpe. Kako navodi Mario Reljanović za Istinomer: „Garantovana zarada je ta koja treba da štiti radnike, a minimalna služi da zaštiti poslodavca“.
Tako se minimalna zarada, koja bi trebalo da se isplaćuje u periodu kada firma loše posluje, u Srbiji često zloupotrebljava jer se tumači kao garantovana. Iz sindikata upozoravaju da svaki šesti zaposleni u Srbiji prima minimalnu zaradu a još toliko njih dobija samo desetak procenata više. Tome treba dodati činjenicu da u Srbiji postoji preko 220.000 ljudi koji primaju socijalnu pomoć koja nije dovoljna ni za četvrtinu minimalne potrošačke korpe.
Srbija se u poređenju sa komšijama nalazi negde u sredini. U Hrvatskoj je minimalna zarada ove godine iznosila oko 53.000 dinara, u Sloveniji minimalna zarada mora da iznosi 20% više od minimalne potrošačke korpe pa je ona ove godine 736 evra neto, a od Srbije niži minimalac postoji u Crnoj Gori i BiH.
Kako navode sindikati, u Srbiji minimalna zarada ne doseže ni redukovanu potrošačku korpu od koje niko ne može da preživi, a njena vrednost je slična i u Crnoj Gori, pa su tamo potrebna tri minimlca za prosečan život, u Hrvatskoj dva, u BiH je potrebno više od tri minimalca da se napuni korpa za četvoročlanu porodicu.
I.P.
