Kako je saopštila Švedska akademija, Erno je nagradu dobila zbog prepoznate „hrabrosti i kliničke oštrine s kojom otkriva korene otuđenja i kolektivna ograničenja ličnog sećanja“.
Ani Erno je počela da objavljuje sedamdesetih godina prošlog veka. Njena dela na srpskom jeziku bila su objavljena samo 1997. godine u izdanju Prosvete, i to tri knjige: Jednostavna strast, Mesto pod suncem i Nisam izašla iz svoje noći. Ove godine je izdavačka kuća Štrik objavila roman Zaposednutost, a u planu je izlazak još tri knjige do kraja godine: Godine, Događaj i Jedna žena.
U međuvremenu, u tom prostoru od kraja devedesetih prošlog veka do dvadesetih godina 21. veka, Erno gotovo da nije bila prisutna na srpskom tržištu. Zahvaljujući hrvatskim prevodima Naklade OceanMore i izdanjima koja zajednički potpisuju Kulturtreger i Multimedijalni institut, moglo se i pre Nobelove nagrade podsetiti na Ani Erno ili saznati za nju. Jedna žena i Djevojačke uspomene, koje će pored Zaposednutosti biti pomenute u ovom tekstu, čitane su upravo zahvaljujući hrvatskim izdanjima koja su se pojavljivala i u domaćim knjižarama.
Nobelovka Erno privući će zasluženu pažnju javnosti, njene obimom svedene, ali iskazom široke knjige biće zasigurno obavezno štivo ove i dolazećih godina. Sa čime će se to čitateljke i čitaoci susresti?
Sa ulaskom u jedan svet sećanja, privatnim zabeleškama koje postaju kolektivno iskustvo. Jedna žena, tako širok pojam izrečen već u naslovu asocijativno može dozvoliti čitaocu/čitateljki bilo koju ženu, a kada on/ona otvori knjigu, odmah će shvatiti da francuska spisateljica piše o smrti (svoje) majke. I upravo ovim ograđivanjem od (prisvojnih) zamenica možemo tumačiti jedan poetički pravac Ani Erno. Kako knjiga nije naslovljena recimo Moja majka, već je naslov Jedna žena, spisateljica se odmakla od predmeta svog pisanja dozvolivši mu da postoji i samostalno, kao jedna žena, koja je igrom slučaja i majka, i to njena. I u tom odmicanju i primicanju, u tom ličnom koje nadilazi pojedinca i postaje kolektivno iskustvo, u tom ključu mahom su pisane knjige Ani Erno.
Kao jedno drvo čije grane se prepliću u mnoštvu perspektiva, kolektivnog, ličnog, civilizacijskog, generacijskog, koje postoje istovremeno ali i samostalno, koje mogu da se gledaju i odvojeno i koje zajedno čine organizam – tako izgleda tekst koji stvara ovogodišnja nobelovka.
U Djevojačkim uspomenama, u kojima osoba o kojoj Erno piše istovremeno jeste i nije ona sama, jer prošlo je mnogo decenija od te osobe koja je bila, na maestralan način pronalazimo poetiku spisateljice koja kaže: „U nastojanju da otkrijemo neku dominantnu istinu, koje pripovijedanje sebe traži da bi osiguralo kontinuitet bića, redovno zanemarujemo jednu stvar: da ono što proživljavamo u samom trenutku iskustva ne shvaćamo, da nam je sadašnjost nepronična i svaka bi nam rečenica i tvrdnja trebale biti pune rupa.“1
Šta je onda istina? Pa kao u svakodnevnom životu bilo koje pojedinke ili pojedinca, više je perspektiva jednog događaja u određenom trenutku. Zbog toga i knjige Ani Erno nemaju logička dešavanja, one su pisane logikom asocijacije i sećanja. Ali one nisu mozaici, vreme u njima teče, utisak je pravolinijski. Tekst postaje objedinjujući okvir, kao što je svakoj osobi trenutak u kom se seća nečeg ono što objedinjuje sećanje. I zbog toga je moguće da autorka istovremeno bude i prisna sa svojom majkom i da drži distancu od nje, da je posmatra samo kao što (sveznajući) pripovedač posmata svoju junakinju. Na isti način kao što je majka bila majka a istovremeno i žena, tako se i Erno odnosi prema njoj u svojoj knjizi – gleda je iz perspektive žene koja pripada određenom socio-ekonomskom trenutku i žene određene porodičnom situacijom i kao ženu koja je bila satkana od sopstvenih želja, odluka, potreba.
U Zaposednutosti, postojanje druge žene u životu muškarca s kojim je junakinja u ljubavnoj vezi otvara jedan potpuno nov život u životu koji već postoji. Kao da je stvarnost odjednom preplavljena gomilom mogućnosti, omeđena postojanjem druge žene, kao da je u istoj ravni realnosti krenula da se otvara potpuno druga realnost, koja preispituje svaki element postojanja. U knjigama Ani Erno preispituje se potencijalna omeđenost drugima, ali omeđenost koja istovremeno otvara dotad nepoznat smer. Kao da je svaki susret istovremeno i granica dotadašnjeg našeg postojanja i prilika za dosezanje novog sopstva.
Kao što i sama kaže u Zaposednutosti: „Pisanje je bilo način da spasem ono što već više nije moja stvarnost, to jest osećaj koji me je obuhvatao od glave do pete, ali i koji je postao ’zaposednutost’ jedno kratko vreme.“2
Spisateljica vidi pisanje kao jedini način da spase i proživi i sećanje i sebe nekadašnju i sebe sadašnju, ali i da secira, objektivno, precizno rastumači i objasni stvari koje su (joj) se događale. Ova dokufikcija, autofikcija koja istovremeno objašnjava i sebe drugima i druge sebi, i koja iz subjektivnog postaje objektivno, ali i obrnuto, donosi precizna zapažanja o svetu, pojedincu i samom činu pisanja.
Zajedničke teme za sva tri dela – Jedna žena, Zaposednutost i Djevojčake uspomene – jesu feminizam, klasna podela, JA kao deo društva i JA kao individua.
Za Ani Erno je posebno bitna klasna pozicija, jer pišući upravo u Jednoj ženi, autorka nam se „autuje“ kako nije pripadala odgovarajućoj klasi ni za svoja stremljenja ni za stremljenja koje je njena majka imala. Njena porodica nije bila bogata, i to je jedan od okvira u kom Erno promišlja i sudbinu svoje majke, i svoje bake, ali i svoju sudbinu, kao i mnogih drugih Francuskinja tog doba. I ovo autovanje, urađeno faktografski uz skoro pa usputni osvrt (iako u njenim knjigama nema ničeg usputnog ni slučajnog), možda možemo posmatrati kao prostor inspiracije francuske spisateljice – potreba da toliko dokumentuje svoj život, ali i da ga pretvori u fikciju kako bi postao mesto mogućnosti identifikacije – jer samo jedan mali život, običan život jedne žene, obične žene, može činiti da se dešavaju društvene promene. Hiljade malih života pokrenuće zajedno jednu promenu.
Ani Erno nije u potrazi za smislom koji nadilazi život koji opisuje. Ona ne piše o grandioznim događajima – ona piše autobiografiju jednog vremena. Onako kao što jeste, bez ulepšavanja.
Ani Erno je naučnica, ali i ona koja je dozvolila da pogled na prošlost bude lišen emotivne odbrane – jer se samo prihvatanjem da su se stvari desile na način na koje su se desile može stvoriti autentičan tekst. Samo takvo književno delo može da parira stvarnosti. „Pisanje je, u suštini, ljubomora na stvarnost“,3 i iz ove rečenice možemo izvući negativ uverenja da je pisanje čin superiorniji u odnosu na realnost, jer se u pisanju koristi mašta, pisanje je fikcija, pisanje stvara svetove koji ne postoje, omogućava da se živi neki drugi život. A Erno to ne radi – ona veruje da je život sam po sebi dovoljna osnova za njegovo izučavanje, jer nema potrebe za izmišljanjem, potrebno je posmatrati, tumačiti i prihvatati.
Njene priče su samonikle. One već postoje i potrebno ih je zapisati. Unutar književnog teksta život se u knjigama Ani Erno odvija još jednom, ili se ovoga puta odvija tako da subjekat života može biti i posmatrač, ili tumač, zavisno od potrebe i od situacije.
Dokaz toga je knjiga Djevojačke uspomene, koja govori o godini 1958, tačnije o događaju te godine, jednom traumatičnom seksualnom iskustvu mlade devojke. I odmah je spisateljica omeđila prostor – godinom, sociološkim kontekstom, životnom dobi junakinje, odmah se stvara slika kako je to sve moglo da izgleda. I zbog čega bi bilo potrebno distancirati se od sopstvenog doživljaja kada može da se krene u potragu za osobom koja smo nekad bili, jer sigurno je, ta osoba nam je sada daleka, i vremenski ali i filozofski. Što bi bilo potrebno izmišljati priče kad je većina devojaka imala traumatično prvo seksualno iskustvo u to vreme?
Erno je, poput istražiteljke, krenula je u potragu za sobom, čak se i u samoj knjizi na trenutke pita ko je ta osoba o kojoj piše, ko je ta ONA koja je bila. I tu lično postaje kolektivno, tu se, smeštanjem u određene socijalne, ekonomske, klasne strukture stvara prostor za zajedničko preživljeno. Zbog toga je i spisateljici junakinja daleka – vremena su se promenila, i vremena će se menjati, ali iskustvo ostaje. Iskustvo je podložno tumačenju kako vreme prolazi, u tu se otvara još jedan metanarativ pisanja Ani Erno – čitajući 2022. godine o iskustvu iz 1958. vidimo koliko je sve tu bilo traumatično i toksično, ali da smo to čitali 1958. ne bismo imali svest o tome – bilo bi normalno da se devojkama seksualni čin predstavlja kao nešto u čemu su objekti. Pitanje je kako će se na događaj iz 1958. gledati za deset godina.
I zbog toga, precizno, iskreno, autentično, bez emocija – tako se opisuju događaji, doživljaji, ljudi – da bi se istovremeno stvari sačuvale od zaborave, da bi svedočile o jednom vremenu ali i da bi se iznova i iznova tumačile, sada iz nove perspektive. A nova perspektiva dolazi kako vreme prolazi. I poput babuški – jedan događaj može konstantno dobijati novu boju, da čitateljke i čitaoci u zavisnosti od vremenske ose na kojoj se nalaze mogu da ubace u tekst emociju koju Erno sama nije unela.
Naslovi koji zvuče bezlično a pričaju intimne priče, autofikcija koja je istovremeno i ispovest ali može biti i fiktivna, ako čitalac/čitateljka tako želi, donosi jednu zanimljivu misao – možda i nije bitno ko priča priču dogod se priča priča. Jer odgovor je u životu, u tome kako je sve izgledalo, a ne kome je izgledalo i kome se dešavalo.
I kao da smo svi mi u knjigama Ani Erno, a opet niko od nas nije zaista tu, jer ipak je to njena priča.
