Samostalni sindikat estradnih umetnika i izvođača Srbije obratio se Ministarstvu kulture i informisanja kako bi zatražio pomoć za sve samostalne estradne umetnike i estradno-muzičke izvođače i saradnike. Oni su uputili apel da se ove kategorije estradnih radnika uvrste u one na koje će se odnositi paket mera za finansijsku pomoć privredi za ublažavanje negativnih posledica krize usled epidemije.
Iako zakasnela, ovo je jedna od retkih aktivnosti sindikata ili udruženja muzičara čiji je cilj bio da ukaže na pretešku situaciju u kojoj se muzičari u Srbiji trenutno nalaze. Mada je među poznatim muzičarima sa estradne scene bilo pojedinačnih slučajeva ukazivanja na probleme s kojima se suočavaju, gotovo da nema nikakvih aktivnosti od onih manje poznatih, takozvanih kafanskih muzičara i onih koji se bave manje komercijalnom muzikom.
Nema solidarnosti s muzičarima
Petnaestog avgusta navršilo se šest meseci otkad je proglašena epidemija na teritoriji Republike Srbije. Više od šest meseci nije bilo nastupa, svirki ni muzičkih festivala, na kojima prosečan muzičar zapravo ostvaruje svoje prihode. To znači da su muzičari i njihove porodice, u jednom od za čovečanstvo najtežih razdoblja, više od šest meseci žive gotovo bez ikakvih primanja.
Stvar je od početka bila veoma jasna: ukoliko nema masovnih okupljanja, nema ni muzike, a ni posla za muzičare. Ipak, država je propustila da razmotri neke mere za pomoć onim muzičarima koji nisu poznati i ne zarađuju hiljade evra po nastupu, pa se podrazumeva da nemaju ni ušteđevinu s kojom bi mogli da prežive duži vremenski period.
Imali smo više zakazanih svirki, moto skupova, veselja i privatnih žurki. Sve je to propalo zbog uvođenja zabrane okupljanja, a mi smo ostali bez zarade. Nadam se da će se ova situacija okončati brzo, kako bismo mogli da radimo, kaže G.K., muzičar iz Niša.
Za razliku od muzičara, takozvana muzička industrija, a pre svega najveći festivali Srbije na čelu sa Exitom, vrlo su jasno predstavili svoje probleme. Nakon što je bilo jasno da će usled loše epidemiološke situacije većina festivala biti otkazana, oni su izdali saopštenje za javnost u kome sebe predstavljaju isključivo kao važan deo srpskog turizma.
Uprkos tome što su muzičari osnova svih tih događaja, jer na njihovom radu i stvaralaštvu počiva ta takozvana muzička industrija, njihovi egzistencijalni problemi ostali su u senci. Muzički festivali svakako predstavljaju veoma važnu komponentu egzistencije muzičara jer se za nastupe na festivalima isplaćaju znatni honorari, ali stvara se utisak da je, kao i u većini drugih sfera života, i ovde prevladala borba za sopstvene interese, a izostala je solidarnost.
Status i regulativa kao izvor problema
Pre nego što se zađe u eventualno moguća rešenja situacije u kojoj se nalaze muzičari, neophodno je sagledati problematiku statusa muzičara, koja u ovom momentu ima veoma važnu ulogu.
Pre svega, razlike među muzičarima u legalnim tokovima mogu biti u tome da li su po statusu umetnici ili izvođači. Status samostalnog umetnika uređen je kriterijumima koje predviđa pravilnik Ministarstva kulture i informisanja, a utvrđuju ga Savez estradno-muzičkih umetnika i Udruženje muzičara džeza, zabavne i rok muzike. Određena komisija odlučuje da li je neko muzičar i da li se radi o samostalcu ili nesamostalcu. Ukoliko određena osoba ispunjava sve neophodne uslove, ona mora da plati taksu za članstvo u savezu, sindikatu ili udruženju, koje su nešto manje za samostalce jer sami uplaćuju svoje doprinose. Oni sa statusom umetnika ostvaruju pravo na doprinose u nekim lokalnim samoupravama (ne prihvataju to sve lokalne samouprave), dok oni bez statusa umetnika moraju sami sebi da uplaćuju doprinose.
Međutim, stvari na terenu izgledaju potpuno drugačije. Iako nekakvi legalni okviri postoje, sâm sistem u kome muzičari rade je neuređen. Ne postoji institucija koja se bavi regulisanjem prava muzičara, obavezama poslodavca i samim unajmljivanjem muzičara. Čitav sistem najvećim delom funkcioniše na crno, a na terenu radi i ogroman broj muzičara koji nisu članovi nijednog udruženja, ili ne ispunjavaju uslove za neki od statusa, pa su i bez ikakvog oblika socijalnog osiguranja.
Sve ovo govori da sistem čiji je cilj da muzičare uvede u legalne tokove trenutno ne funkcioniše. Regulativa koja postoji svakako nije adekvatna, ali se ni takva kakva je ne sprovodi usled nedostatka mehanizama i neaktivnosti države na rešavanju problema kojem je izložen veliki deo muzičkih radnika u Srbiji.
Ima li pomoći za muzičare?
Kako su saopštili iz Samostalnog sindikata estradnih umetnika i izvođača Srbije, paketima mera Vlade Republike Srbije obuhvaćeni su samostalni estradni umetnici, ali je pomoć izostala za estradno-muzičke izvođače i saradnike. To znači da su svi oni bez statusa umetnika izostavljeni iz paketa mera za pomoć usled pandemije, iako je realno očekivati da se oni nalaze u još nesigurnijem materijalnom stanju.
Dakle, za početak bi bilo logično da država proširi mere finansijske pomoći i na one muzičare koji nemaju status umetnika, a zatim bi morala naći način da pravednije reguliše muzičke delatnosti. Neophodno je pre svega da se sagledaju pojedinci, u ovom slučaju muzičari, i da se njihove potrebe smatraju podjednako značajnim kao potrebe muzičke industrije.
Međutim, da bi do ovoga došlo, neophodno je da se reprezentativna udruženja muzičara (tu se pre svega misli na Savez estradno-muzičkih umetnika Srbije i Udruženje džeza, pop, rok i zabavne muzike) ne sukobljavaju, već da se ujedine oko nekih prioritetnih pitanja i da zajedničkim snagama vrše pritisak na nadležne institucije u državi. Potrebno je ozbiljnije se pozabaviti statusom muzičara, načinom na koji se prema muzičarima odnose vlasnici lokala, organizatori festivala i drugi poslodavci.
Udruženja muzičara i sindikati morali bi da budu znatno glasniji i aktivniji u ovakvim situacijama, ali i da se na progresivniji način bave rešavanjem problema svojih članova, osnivanjem solidarnih fondova za pomoć ugroženim muzičarima (poput brojnih američkih udruženja muzičara) i sličnim aktivnostima.
Međutim, da bi se nešto korenito promenilo, neophodno je da sindikati posvete više pažnje organizovanju samih muzičara, jer samo dobro organizovani muzičari mogu uticati na one koji kontrolišu novac u muzičkoj industriji.
