Nije prošla ni prva školska nedelja, a već se počelo sa kaznama i pretnjama prosvetnim radnicima, roditeljima i deci. Kao što se i očekivalo, kako je sva odgovornost preneta na njih, tako se i svaka „greška“ u sistemu pripisuje njihovom neodgovornom ponašanju.
Kao što se Ministru Šarčeviću ne dopada ponašanje pojedinih roditelja, a kako vidimo i nekolicine direktora škola, tako se Kriznom štabu ne dopada ponašanje dece.
Za razliku od mnogih prethodnih slučajeva kada je trebalo „blagovremeno da reaguje a nije“ Ministarstvo prosvete je ovaj put hitno uputilo prijavu protiv označene porodice Centru za socijalni rad, kako su izjavili, zbog „ozbiljne povrede bezbednosti druge dece i nesavesnog ponašanja“. Preti se i krivičnim prijavama. Kako se navodi, roditelji su poslali dete u školu, iako su i dalje čekali rezultate testa na kovid-19, koji su uradili dan ranije. Čim su saznali da je dete pozitivno, obavestili su učiteljicu i nadležnu školu.
Međutim, šta ukoliko su roditelji uradili baš sve što je trebalo i na vreme? Šta ukoliko su test uradili preventivno? Šta ukoliko dete nije imalo nikakve simptome, pa nije ni bilo razloga da se ne pošalje u školu? Da li su roditelji imali obavezu da ne pošalju dete u školu dok se ne dobiju rezultati testova, i u slučaju kada su testovi urađeni preventivno?
I da li je baš možda greška nadležnih u nedovoljno precizno definisanim načinima ponašanja u pomenutoj situaciji, a ne roditelja koji zbog zaštite drugih, možda ugroženih članova svoje porodice, preventivno testiraju svoju decu, kao što je i član Kriznog štaba, epidemiolog Predrag Kon, pojasnio povodom konkretnog slučaja?
Na nužnost uspostavljanja jasnih i precizno definisanih uputstava koja su nadležni u obavezi da pripreme, upozorava i Gordana Plemić, iz Udruženja roditelja, jer, kako kaže, najave oštrih sankcija za primer ostalima samo će stvoriti dodatne tenzije u već komplikovanoj situaciji.
Zašto se sindikati ne pitaju?
Na neophodnost jasnih i preciznih uputstava i pravila ponašanja u vezi s početkom školske godine, danima unazad upozoravali su iz Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, te zbog nejasnih procedura usled mogućeg zaražavanja dece i nastavnika apelovali da se početak škole odloži za dve nedelje.
O tome je, na Forumu sindikata i političkih organizacija u organizaciji Olof Palme centra i Centra za moderne veštine održanom neposredno pred početak školske godine govorila i Jasna Janković, naglašavajući da u postojećim uslovima izlažemo opasnosti svakoga ko u školu uđe.
U okviru pomenutog Foruma, koji je i organizovan povodom nove školske godine, upravo su upitani oni koji bi i trebalo da budu pitani o tome, a iz nekog razloga nisu; kao i nebrojeno puta do sada, predstavnici Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i ovaj put su zanemarili stručna mišljenja sindikata, bazirana na poznavanju stanja na terenu i (unapred) doneli odluku o tome da su se „stekli svi potrebni uslovi za nesmetan i bezbedan početak školske godine na celoj teritoriji Republike Srbije.“ Zatim je i Krizni štab – očekivano – takvu odluku i potvrdio.
Milja Dimitrijević iz Sindikata lekara i farmaceuta Srbije smatra da su sindikati prosvetnih radnika i radnica najpozvaniji da govore o ovoj temi, te da i sindikati iz drugih sektora treba da im daju podršku. Kao glavni problem u čitavoj nastaloj situaciji tj. u vezi s dilemom o tome kad i na koji način školsku godinu treba započeti, ističe pitanje bezbednosti kako dece, tako i zaposlenih kao primarno pitanje, budući da, kako je u okviru pomenutog Foruma naglasila, u Sindikatu lekara sumnjaju u tačnost podataka koje Krizni štab objavljuje svakodnevno. Stoga se moramo okrenuti podacima i analizama koje sami sindikati dobijaju s terena i od zaposlenih.
No, kako smo mogli videti iz ovog prvog slučaja učenika čiji je test pokazao da je pozitivan na kovid-19, Ministarstvo je jedva dočekalo da nekoga u lancu – zaposleni, deca, roditelji – hitno pozove na odgovornost i time pokazalo svoju agilnost i sposobnost držanje „kontrole“ nad situacijom, koja je u stvari „van kontrole“. Ministar Šarčević kao da ne poznaje osnove savremene pedagogije koja i sama govori kako „kazna“ nije i ne treba da bude ni prva, a ni poslednja, (pedagoška) mera u vaspitno-obrazovnom sistemu.
O tom prebacivanju odgovornosti na direktore škola, nastavnike, roditelje i decu, govorio je i Tomislav Živanović, iz Granskog sindikata prosvetnih radnika „Nezavisnost“, izričito se ne slažući s odlukama Ministarstva, budući da mere koje su na snazi nisu mere koje su i oni odobrili, jer njih, zaposlene „niko nije ni pitao o merama bezbednosti“.
A ko se brine o ugroženoj deci?
No, i da uzmemo u obzir stav Ministarstva da su se stekli svi uslovi o bezbednom početku školske godine, te da su nadležni organi na čelu s lokalnim samoupravama širom Srbije uspeli da nabave dovoljno dezinfekcionih sredstva i druge neophodne opreme – a nisu – kako bi se na najmanju meru sveo rizik od zaražavanja unutar školskih klupa, postavlja se pitanje o tome ko brine o onoj najugroženijoj deci, deci koja dolaze iz naročito ranjivih društvenih grupa i čiji roditelji nemaju dovoljno materijalnih mogućnosti da se prilagode novonastaloj situaciji. O deci čiji roditelji ne mogu da priušte redovnu kupovinu potrebnih maski i drugih dezinfekcionih sredstava, a da ne govorimo o tehničkoj opremi neophodnoj za onlajn nastavu i pristupu internetu.
Ko brine o vaspitno-obrazovnom okviru za decu koja dolaze iz socijalno ugroženih porodica, kao i porodica lošeg materijalnog statusa, pita se i Marko Vasiljević iz organizacije A11, inicijative za ekonomska i socijalna prava. Skrećući pažnju posebno na romsku decu, koja predstavljaju najranjiviju društvenu grupu među decom koja su uključena u sistem institucionalnog vaspitanja i obrazovanja, koja najčešće žive u neformalnim naseljima, u kojima ne samo da nemaju pristup internetu nego nemaju pristup električnoj energiji, Marko Vasiljević postavlja pitanje da li se prosvetni sistem uopšte bavi njima. Konačno, da li Ministarstvo ima plan nastavnog rada za decu sa smetnjama u razvoju koja rade po individualnim planovima i programima?
I na ovom „terenu“ opet su sindikati ti koji imaju jasnu sliku i precizne podatke. Jasna Janković daje podatke do kojih su oni iz Unije sindikata došli već početkom marta. Od osamsto škola u kojima Unija sindikata ima svoje predstavnike, u analizu je bilo uključeno oko petsto škola. Na osnovu dobijenih podataka, zaključili su da oko 10 posto đaka nije bilo uključeno u onlajn nastavu. Radi se upravo o onoj deci koja nemaju struju, a nemaju ni tehničke mogućnosti, o deci koja su fizički daleko od škole da bi dolazili do nje i eventualno tamo nešto radili. U takvim slučajevima, uglavnom su škole štampale materijale koje su deca odnosila kući i radila na njima – ukoliko su uopšte imali koga da pošalju po pomenute materijale.
I dok je Unija sindikata apelovala na državne organe da se toj deci izađe u susret i pomogne, budući da 10 procenata od 750 000 đaka uopšte nije mali broj, Ministarstvo prosvete na čelu s ministrom Šarčevićem pobilo je takve analize proglasivši ih, kako Jasna Janković navodi, „besmislicom“, te iznevši svoju statistiku, koja kaže da se radi o minimalnih 0.7 posto dece koja nisu mogla da prate nastavu.
Pregovaračka moć sindikata
I dok pojedini sindikati i njihovi predstavnici, čini se, zaista imaju konkretne predloge određenih rešenja, nije naodmet zapitati se zbog čega onda nemaju nikakvu pregovaračku moć. Kako je moguće da se njihov glas ne uzima u obzir kada se donose tako važne strukturne i sistemske odluke? Jer ko može bolje da poznaje situaciju među zaposlenima, u lokalnim samoupravama, lokalnim školama, ko bolje oseća raspoloženje među roditeljima – budući da su sami prosvetni radnici često ujedno i roditelji – nego oni sami?
A ipak, kako i sami kažu, nadležni ih ni ne pitaju. Kada ih i pozovu na sastanak, to je najčešće pro forme, ispostavlja se, kako bi glumili paravan i bili opravdanje da se odluke koje su već odavno donesene iza zatvorenih vrata još jednom i potvrde.
Uz već poslovičnu razjedinjenost i atomiziranost sindikalne scene, te manjak njihove međusektorske saradnje, čini se da se stvari ipak pomeraju s mrtve tačke. U ovom momentu, o tome najviše govore primeri solidarne podrške sindikata prosvete i zdravstva, no tu bi se mogli naći i sindikati iz sektora kulture, koji se sve češće pominju kao neophodna snaga u političkom organizovanju neorganizovanih umetnika, i radnika i radnica u kulturi.
O tome koji bi mogli biti prvi zajednički argumenti za predstojeću borbu, Milica Ružičić iz „Nezavisnosti‟, ističe zahtev za ukidanje zabrane i kontrole zapošljavanja u pomenutim sektorima, koji bi mogao da međusektorski poveže oblast prosvete i zdravstva. Sledeći zahtev bi morao da se odnosi na poštovanje Zakona o radu i zaštite na radu, te da se sva potrebna sredstva za rad finansiraju iz republičkog budžeta. No, ono što bi moglo da bude ključ u daljoj borbi za interese zaposlenih u pomenutim sektorima jeste zahtev za koji se sindikati moraju izboriti, a to je autonomija u upravljanju javnim institucijama, te zahtev za ukidanje političke instrumentalizacije statusa v.d. direktora.
Autonomija u organizovanju nastave u uslovima pandemije bi svakoj školi omogućila rad prema sopstvenim mogućnostima i u interesu učenika i nastavnika, koji u svakoj lokalnoj zajednici imaju specifične uslove rada, pa samim tim i zahteve za prilagođavanjem onlajn ili kombinovanoj nastavi. Negde se radi o nedostatku nastavnog kadra, u drugim sredinama o nedovoljnim količinama sredstava za rad i dezinfekciju, što su sve potrebe koje država mora da prepozna i pripremi posebne fondove za njihovo finansiranje tokom čitavog trajanja pandemije. Otpuštanjem nepodobnih direktora, te kažnjavanjem roditelja i dece, to se sigurno neće postići.
