Dana 24. aprila 1974. godine, Otelo Saraiva de Karvaljo (de Carvalho), major Pokreta oružanih snaga (MFA), otišao je u prostorije garnizona severno od Lisabona. Tamo su ga čekali ostali pripadnici MFA koji su imali činove potpukovnika, majora i kapetana. Njihov plan bio je jednostavan: trebalo je zauzeti nacionalnu televiziju i radio, neutralizovati sedišta notorne tajne političke policije (PIDE), blokirati komande vojnih okruga, žandarmerije i policije, kao i pristup gradu i aerodromu. Drugim rečima, hteli su da izvedu državni udar i da na taj način obore diktatorski režim Marsela Kaetana (Marcelo José das Neves Alves Caetano).
Kao znak za početak operacije, iste večeri je u 22:55 na jednom radiju puštena pesma „E depois do adeus“ („Nakon zbogom“) Paula de Karvalja (de Carvalho). Posle toga, 25. aprila u 00:20 emitovana je još jedna numera pod nazivom „Grândola, vila morena“ („Grandola, tamni grad“) Žozea Afonsa (José Afonso), popularnog pevača koga je zbog levičarskog opredeljenja proganjala diktatura. MFA je davao signale za preuzimanje strateški važnih tačaka u zemlji.
Pošto su zauzeli nacionalnu televiziju i radio, kao i komande vojnih okruga, pripadnici MFA su putem radija slali poruke građanima Lisabona da iz bezbednosnih razloga ostanu u svojim domovima. Uprkos tome, mase su se spontano okupile i izašle na ulice da podrže pobunjenike. U njihove puščane cevi ubacivali su karanfile, koji su kasnije postali simbol revolucije. Kada se predao Marselo Kaetano, diktatura je pala. No, to je bio samo prvi korak u teškoj i mukotrpnoj borbi za uspostavljanje demokratije.
Korporativistička diktatura
Istorija Portugala u 20. veku obeležena je burnim i prevratničkim događajima. Godine 1910. zbačena je monarhija i proglašena je Prva Republika. To je bila politički nestabilna unitarna parlamentarna republika koja je ekonomski zavisila od stranog kapitala. Zato i ne treba da čudi podatak da je broj štrajkova tokom njenog postojanja iznosio čak 518! U tom periodu, sitna buržoazija, radnici i seljaci borili su se sa agrarnom, trgovačkom i industrijskom buržoazijom. Ipak, postojao je veliki broj političkih grupacija koje su isticale svoje zahteve.
Socijalisti i radnici pozivali su na konfiskaciju i preraspodelu imovine, posebno velikih neproduktivnih poseda na jugu. Levica se generalno zalagala za agrarnu reformu, oporezivanje bogatih, socijalno blagostanje i nacionalizaciju. Među istaknutim političkim opcijama je bila i Portugalska komunistička partija (PCP), osnovana 1921. godine, koja je bila usko povezana sa Sovjetskim Savezom.
Sa ukupno 45 vlada, Prva Republika je pala u vojnom puču 1926. godine, što je dovelo do stvaranja autoritarne države. Tzv. Nova država (Estado Novo) nastala je iz režima „nacionalne diktature“ koji je trajao od 1926. do 1933. godine. Na čelo Portugala došao je ekonomista i univerzitetski profesor Antonio de Oliveira Salazar, koji je za vreme režima „nacionalne diktature“ bio ministar finansija.
Iako je Portugal imao i predsednika, Salazar je kao premijer držao poluge izvršne vlasti. On je kontrolisao stranku Nacionalna unija (UN), koja je predlagala predsedničke kandidate. Zakonodavna moć institucija poput Narodne skupštine bila je ograničena i u osnovi ju je koristio Salazar, koji je takođe držao pozicije predsednika Saveta ministara, člana Državnog saveta i predsednika Korporativnog saveta. S obzirom na iskustvo Prve Republike, Salazar se čvrsto zalagao za stabilnost i za konzervativni poredak i promovisao je katoličanstvo.
Salazarova diktatura je bila uperena protiv socijalizma, komunizma i liberalizma. Koristeći cenzuru i usluge represivnog aparata, oličenog u PIDE i Nacionalnoj republičkoj gardi (GNR), Salazar je gušio opoziciju. Doduše, posle Drugog svetskog rata, režim je malo popustio, pa je opozicija mogla da deluje, ali ne i da se ujedini. Ona je svoju zabrinutost za državna pitanja ispoljavala tokom predizbornih kampanja, koje je režim donekle dopuštao prikazujući demokratsku fasadu.
Što se tiče ekonomske politike, Salazar se isprva čvrsto držao protekcionizma, ne dozvolivši stranom kapitalu da lako prodre u zemlju. Ta politika je doprinela da se ojača pozicija velikih konzorcijuma koji su dominirali portugalskim kapitalizmom, kao što je Companhia União Fabril (CUF). No, početkom šezdesetih godina je došlo do promene ekonomske politike, pa su se portugalski konzorcijumi uključili u evropsko tržište.
Do kasnih šezdesetih godina, Portugal je bio najnerazvijenija zemlja u Zapadnoj Evropi. Seljački sloj je živeo na severu, zemljoposedi su se nalazili na jugu, a relativno mali koncentrisani industrijski centri nalazili su se oko Lisabona i duž Severne obale u regionu Porto. Kao država na poluperiferiji svetskog kapitalističkog sistema, Portugal se industrijalizovao tek posle Drugog svetskog rata. Prosečan rast BDP-a iznosio je 6,8% godišnje od 1961. do 1973. godine, bio je podstaknut izuzetnim porastom industrijske proizvodnje, u proseku 9,2% godišnje, kao i produktivnosti, koja je rasla po godišnjoj stopi od 6,15% između 1950. i 1973. godine.
Kada je reč o spoljnoj politici, Salazar je, kao ministar rata i ministar inostranih poslova, podržao Fransiska Franka (Francisco Franco) i njegove nacionalističke snage za vreme Španskog građanskog rata (1936-1939) u borbi protiv republikanaca. Sa izbijanjem Drugog svetskog rata, Nova država je zvanično bila neutralna – razlog je bio strateške prirode. U slučaju podrške Silama Osovine, Portugal bi se borio protiv Velike Britanije i potencijalno izgubio svoje kolonije. Uz to, rat bi iscrpljujuće delovao na portugalsku ekonomiju. Stoga je Portugal iskoristio svoju neutralnu poziciju kako bi izvozio volfram i druge sirovine i Saveznicima i Silama Osovine. Takođe, Portugal je primio i veliki broj ratnih izbeglica, čak i Nemce koji su bili povezani sa zaverom protiv Adolfa Hitlera od 20. jula 1944. godine.
Posle rata, Portugal je 4. aprila 1949. godine učestvovao u osnivanju Organizacije severnoatlantskog sporazuma, poznatijeg pod skraćenicom NATO. Ovaj potez je logičan, imajući u vidu najpre Salazarovu snažnu antikomunističku politiku, kao i stratešku vrednost Azora i portugalskih prekomorskih luka u kontekstu Hladnog rata. Naredne godine je Portugal postao i član Evropske unije za plaćanja (EPU), a 1960. godine je bio jedan od osnivača Evropske asocijacije za slobodnu trgovinu (EFTA). To je značilo da je Portugal mogao da izvozi sirovine u ostatak Evrope, mada su još uvek postojale trgovinske barijere za ulazak evropske robe. S druge strane, Portugal je zadržao monopol na trgovinu sa svojim kolonijama.
Iako deluje da je korporativistička diktatura bila monolitna tvorevina, ipak su postojale podele unutar institucija koje su podržavale režim. Izbijali su štrajkovi i vršene su agitacije unutar radničkih i studentskih pokreta. Konačno, režim je bio suočen sa nizom spontanih, kratkotrajnih i neuspešnih pobuna, kao i sa pretnjom oružanom borbom. To je naročito bilo vidljivo za vreme Marsela Kaetana, koji je postao premijer 1968. godine, nakon što je Salazar predao dužnost usled moždanog udara (ubrzo je preminuo 1970. godine). Kaetano je bio profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Lisabonu, a pod Salazarom je obavljao dužnost ministra za kolonije i rektora Univerziteta u Lisabonu. Uprkos tome što je sebe smatrao liberalom, Kaetano je bio korporativista.
Kaetanov plan reformi predviđao je ograničenu liberalizaciju kako bi se revitalizovala Nova država. Međutim, pad diktature bio je neminovan, čemu su u velikoj meri doprineli i kolonijalni ratovi u Africi.
Kolonijalni ratovi
Portugal je bio jedna od najdugovečnijih kolonijalnih imperija u istoriji Evrope. Još od 1415. godine, kada je zauzeo Seutu u severnoj Africi, Portugal je počeo da se širi duž obale Atlantskog i Indijskog okeana. Od ranog 16. veka, Portugal je imao kolonijalne posede u različitim delovima Afrike, Azije i Južne Amerike.
Međutim, portugalska moć je postepeno krenula da opada, pošto nije mogao da brani sve svoje posede, koji su bili „pod lupom“ suparničkih sila Holandije, Francuske i Engleske. Portugal je izgubio Brazil u 19. veku tokom dekolonizacije Amerike, posle čega su mu ostali još neki posedi u Aziji i Africi. To je potrajalo do 20. veka, kada je Salazarova diktatura po svaku cenu želela da zadrži te posede, odnosno „prekomorske teritorije“.
Nova država je u Africi zavela surovi i represivni režim, plašeći se da tamošnje kolonije ne povedu borbu za oslobađanje i nezavisnost. Naime, Portugalu je ostalo samo pet afričkih kolonijalnih poseda: Angola, Mozambik, Gvineja Bisao, Sao Tome i Prinsipe i Zelenortska Ostrva.
Salazarova diktatura doživela je prvi veliki udarac u Indiji. Godine 1954. teritorije Dadra i Nagar Haveli su nacionalističke i komunističke snage oslobodile od portugalske okupacije, nakon čega su 1961. godine pripojene Indiji. Iste 1961. godine dogodio se i kratkotrajni sukob Portugala i Indije oko teritorija Goa, Daman i Diu, u kojem su Indijci pobedili. Reakcija Salazarovog režima bila je takva da je odbio da prizna gubitak tih teritorija i da su formalno prekinute sve diplomatske veze sa Indijom.
Ništa bolje nije bilo ni sa afričkim kolonijama, od kojih se prva pobunila Angola 1961. godine. Najpre se u januaru te godine u oblasti Donji Kasanž dogodila pobuna zbog prinudnog uzgoja pamuka. Smeštena na severu Angole, oblast Donji Kasanž je bila monokultura pamuka koju je monopolski eksploatisao Kotonang, kompanija finansirana portugalskim i belgijskim kapitalom. Portugalska vojska je ugušila pobunu počinivši masakr – ubijeno je između 10.000 i 20.000 seljaka. Ovaj teški zločin je bio okidač za izbijanje rata koji je poveo Narodni pokret za oslobođenje Angole (MPLA).
Primer Angole su sledili Gvineja Bisao i Mozambik. U Gvineji Bisao je marksistička Afrička partija za nezavisnost Gvineje i Zelenortskih Ostrva (PAIGC) 1963. godine napala portugalski garnizon u mestu Tite, nakon čega je otpočeo krvavi gerilski rat. S druge strane, u Mozambiku je Front za oslobođenje Mozambika (FRELIMO) 1964. godine krenuo u borbu protiv portugalske vlasti.
Ovi ratni sukobi bili su materijalno podržani spolja. Primera radi, tokom Angolskog rata za nezavisnost, Portugalci su dobijali pomoć od Izraela i Sjedinjenih Država, dok su MPLA i FRELIMO bili podržani od strane Kine i Rumunije, odnosno Sovjetskog Saveza, Kube i Jugoslavije. Imena vođa oslobodilačkih pokreta, kao što su Agostinjo Neto (António Agostinho Neto), Amilkar Kabral (Amílcar Lopes da Costa Cabral) ili Samora Mašel (Samora Moisés Machel), bila su veoma cenjena u zemljama „realnog socijalizma“.
Za Salazarov i Kaetanov režim su to bili izrazito nepopularni ratovi i predstavljali su veliko opterećenje. Vojnici su bili slabo plaćeni i razočarani, radikalizovani studenti su bili regrutovani kao mlađi oficiri, dok je portugalski narod bio umoran od beskonačnih sukoba koje je vodila diktatura. Kolonijalni ratovi su poremetili tradicionalne trgovinske odnose između metropole i kolonija. Došlo je do prekida trgovine, koji je bio štetan za većinu sektora, pogotovo onih koji su zavisili od jeftinih sirovina ili zagarantovanih tržišta koje su kolonije pružale. Prekid trgovine i troškovi kolonijalnih ratova potkopavali su i budžet i platni bilans Nove države.
Ovi ratovi su okončani nakon Portugalske revolucije 1974. godine. Iako su postojale velike protivrečnosti u Portugalu po pitanju tih ratova, bivše kolonije su stekle nezavisnost i postale su suverene države, čiji je cilj bio da se ekonomski razviju i da se izbore sa problemima kao što su korupcija, siromaštvo i nezaposlenost. Za trinaest godina krvoprolića u Africi, na portugalskoj strani je nastradalo 8.831 ljudi, a osakaćeno je 15.507. Broj žrtava na afričkoj strani još nije precizno određen, ali se procenjuje da je blizu 100.000. Takođe, skoro 200.000 ljudi u Portugalu nije se prijavilo za regrutaciju, a 8.000 je dezertiralo.
Put ka liberalnoj demokratiji
Najstarija evropska diktatura je doživela kraj u revoluciji. Četiri osobe su stradale tog 25. aprila, ubijene su od strane pripadnika PIDE. Posle predaje, taj simbol diktature je bio ukinut, što nije važilo i za ukaljane pripadnike GNR i snage policije za nerede (PSP). Oini su kasnije zamenjeni organima koje je stvorio MFA, kao što je Kontinentalna operativna komanda (COPCON). Glavni čovek u ovom procesu bio je već pomenuti Otelo Saraiva de Karvaljo.
Bivši premijer Marselo Kaetano i bivši predsednik Ameriko Tomas (Américo de Deus Rodrigues Tomás) imali su mnogo sreće. Njih dvojica su najpre poslati u grad Funšal na ostrvu Madeira, a potom su bez suđenja (iako su bili krivi za ratne zločine i mučenje) prognani u Brazil, uz podršku MFA. Ta odluka je uskoro izazvala proteste levičarske opozicije, uključujući i deo Komunističke partije. S druge strane, u Portugal su se vratili prognani protivnici diktature, kao što su Mario Soareš (Mário Alberto Nobre Lopes Soares) iz Socijalističke partije (PS –osnovana 1973. godine u Bad Minsterajfelu u Zapadnoj Nemačkoj) i Alvaro Kunjal (Álvaro Barreirinhas Cunhal) iz PCP-a.
Već 26. aprila je MFA najavio da će „hunta nacionalnog spasa“ vladati dok se ne formira privremena civilna vlada, sa izborima u roku od godinu dana. Mario Soareš je podržao „program nacionalnog spasa kako ga opisuje hunta. Front nacionalnog jedinstva, savez mnogih snaga. I tako ćete videti konzervativce, katolike, liberale, socijaliste i komuniste koji rade zajedno u novoj civilnoj administraciji.“ Moglo se naslutiti da PCP i PS neće biti među predvodnicima revolucije i da neće uvažiti zahteve radničke klase.
Za predsednika Portugala je 15. maja bio izabran general Antonio de Spinola, koji se u Španskom građanskom ratu borio na strani Franka, a u Drugom svetskom ratu na strani Hitlera na Istočnom frontu (u okviru španske Plave jedinice). Spinola je posle rata bio komandant vojske u Gvineji Bisao i u februaru 1974. godine objavio je knjigu Portugal i budućnost. U toj knjizi, Spinola je uvideo da je vojna pobeda nemoguća i založio se za pronalaženje mirnog i bezbednog načina da se Portugal izvuče iz kolonijalnih ratova. No, Spinola u početku nije ni pomišljao na pravo na samoopredeljenje kolonija, što ga je dovodilo u sukob sa mlađim oficirima MFA. Tek nakon što su u julu 1974. godine održani protesti protiv kolonijalnih ratova u Lisabonu i Portu, Spinola je promenio mišljenje i nevoljno dozvolio kolonijama da steknu nezavisnost.
Portugal je od 25. aprila prolazio kroz veoma turbulentan period. Radnička klasa, koja je 48 godina živela pod terorom diktature, osetila je da je sa revolucijom došao njen čas. Zato je pokrenula talas štrajkova, koji sa zauzimanjem fabrika utiču na sve sektore industrije. Većina radničkih zahteva uključivala je povećanje plata, minimalne zarade i ograničenu radnu nedelju, 13. i 14. mesečnu platu, kao i „sanitarije“ (otpuštanje šefova) i u 40% slučajeva kontrolu nad kompanijom. Već 1. maja, na Međunarodni dan rada, održane su masovne demonstracije u Lisabonu na kojima je učestvovalo oko 500.000 ljudi. Velike demonstracije su takođe održane u većim gradovima i drugim mestima širom zemlje.
Dana 15. maja, 8.400 radnika brodogradilišta Lisnave stupilo je u štrajk tražeći povećanje plata za 50%. Radnici u fabrici automobila su se izborili za 40-časovnu sedmicu. Štrajkovali su i pekari i tekstilni radnici, dok su kondukteri u vozovima i tramvajima odbili da naplate karte. Uz to, 35.000 radnika pošte je 17. juna stupilo u štrajk, zahtevajući garantovanu radnu nedelju, godišnji odmor i platu za prekovremeni rad. Međutim, štrajk se okončao 20. juna, kada je Spinola zapretio vojnom intervencijom.
Revolucionarno raspoloženje zahvatilo je sve slojeve društva. Tako su studenti Univerziteta u Lisabonu odbili da polažu prijemne ispite, što su smatrali fašističkim metodom selekcije. Pored toga, na sastanku 500 katolika u Portu je osuđena saradnja Katoličke crkve sa starim režimom i svi biskupi su pozvani da podnesu ostavku. Od kraja avgusta krenuo je novi talas štrajkova, pošto su posledice ekonomske krize dovele do toga da poslodavci otpuštaju radnike i zatvaraju fabrike i preduzeća.
Frustrirana privremena vlada pokušala je da zabrani štrajkove putem izuzetno restriktivnog zakona, u čijoj izradi su učestvovali PS i PCP. Naime, štrajkovi su bili dozvoljeni samo ako se smatralo da su „u duhu Programa MFA“. Štrajkovi u osnovnim službama nisu bili dozvoljeni, a politički ili štrajkovi solidarnosti takođe su bili zabranjeni. Tu se jasno videla nečasna uloga komunista i socijalista, koji su se ponašali kao kočničari revolucionarne borbe, smatrajući da treba da se „zavede red“, da se „zaustavi haos“ i da se odbace „nerazumni“ zahtevi. Alvaro Kunjal je čak išao toliko daleko da je rekao da je većina štrajkova „delo fašističkih provokatora iz starog režima koji su želeli da naprave haos“.
Vladajuća klasa je bila veoma zabrinuta zbog razvoja situacije, pa se odlučila za radikalni potez. U govoru od 10. septembra, Spinola je pozvao na mobilizaciju protiv onih za koje je smatrao da planiraju da nametnu levičarsku diktaturu: „Tiha većina portugalskog naroda mora da se probudi i odbrani od ekstremističkih totalitarizama.“ Zbog toga su ga podržale ultradesničarske grupe i stranke. Spinolina provokacija izazvala je masovan odgovor radnika i dodatno radikalizovala revoluciju. Nekoliko dana pre demonstracija, radnici u transportu su najavili da neće prevoziti nijednu od Spinolinih pristalica. Dana 27. septembra 1974, održane su demonstracije na kojima je bilo 100.000 radnika, vojnika i mornara. Njihov glavni slogan bio je „Portugal neće biti Čile Evrope“, što je bila aluzija na državni udar u Čileu 1973. godine.
Sledećeg dana, radničke komisije i revolucionarne organizacije predvode kontrademonstracije sa oko 40.000 ljudi kako bi se suprotstavile i razbile demonstracije Spinoline „tihe većine“. Barikade se dižu oko Portugala, a vojnici zamenjuju civile na blokadama puteva. Oko 100 učesnika demonstracija „tihe većine“ privedeno je od strane vojske. Ova mobilizacija je bila veoma uspešna i dovela je do trenutnog poraza puča, posle čega je Spinola podneo ostavku.
Ipak, to je bilo samo zatišje pred novu buru. MFA se posle Spinolinog puča konsolidovao, dok je PCP 21. oktobra na Sedmom kongresu proglasio da više ne podržava poziv na „diktaturu proletarijata“. Na prvom kongresu PS-a 15. decembra, delegati su pozivali na nacionalizaciju industrije i banaka, demokratsku radničku kontrolu i socijalistički plan proizvodnje. Jedan od delegata je čak zahtevao hitan kraj kapitalizma. Međutim, ti zahtevi nisu bili ispunjeni.
Zato su radnici još jednom pokazali sposobnost da se odupru desničarskim udarima. Spinola je 11. marta 1975. godine ponovo pokušao da izvede novi puč, ali bez uspeha. Ponovo su dignute barikade, a posle toga Spinola je pobegao u Španiju. U noći 11. na 12. mart, skupština MFA je proterala spinolističke oficire umešane u puč i pojačala je svoja ovlašćenja. MFA je uspostavio Veće revolucije i uveo veliki program nacionalizacije banaka, osiguravajućih društva, transporta i drugih kompanija.
Taj program je bio sproveden pod četvrtom privremenom vladom (podatak koji dovoljno govori o nestabilnosti političke situacije), predvođenom Vaskom Gonsalvešom (Vasco dos Santos Gonçalves). Dana 4. aprila, MFA je proklamovao neopoziv „socijalistički karakter“ revolucije i tvrdio da će se portugalski put u socijalizam postići savezom MFA i naroda. Stranke i MFA potpisale su pakt 11. aprila, koji im je omogućio učešće na izborima za Ustavotvornu skupštinu 25. aprila, na prvu godišnjicu puča. Na izborima je PS dobio 39% glasova, što im je obezbedilo većinu.
Portugal je ponovo prolazio kroz krizu sa štrajkovima, a uz to su ga potresali sukobi unutar MFA i među partijama. Otelo de Karvaljo, najradikalniji pripadnik MFA, zalagao se za levičarsku vojnu diktaturu: „Ili ćemo izgraditi zaista čvrst socijalizam u Portugalu koristeći MFA i političke partije, sve dok su partije u stanju da mobilišu mase, ili ćemo ukinuti partijska rukovodstva i povezati se direktno sa narodom.“ Nasuprot njemu, vođe PCP-a su isticale potrebu za „revolucionarnim odbrambenim komitetima“, gledajući na Istočnu Evropu kao model. Iako su rezultati aprilskih izbora pokazali da je postojala široka podrška socijalističkim idejama, postojao je strah od staljinizma, s obzirom na pređašnje iskustvo radnika pod diktaturom.
Desničarski nastrojenim oficirima se ponovo pružila prilika da izvedu državni udar, što su oni uspešno iskoristili. Naime, desničarske grupe su mobilisale poljoprivrednike koji su 24. novembra postavili barikade kako bi pokušali da izoluju „Crveni Lisabon“. Narednog dana, trupe predvođene desničarskim potpukovnikom Antonijom Eanešom (António dos Santos Ramalho Eanes) zauzele su vojne baze, nakon čega je proglašeno vanredno stanje. Uprkos gotovo nadljudskoj sposobnosti i rešenosti radničke klase za borbu, PS i PCP su je zanemarile. Tog 25. novembra nisu ni levičarski nastrojeni oficiri niti radikalno leve grupe pozivale na štrajkove ili barikade. Revolucija je poražena, portugalski put ka liberalnoj demokratiji je bio završen. Tri četvrtine ekonomije jeste nacionalizovano, ali je obnova kapitalizma morala da bude pažljivo izvedena.
Značaj revolucije
Pesma Žozea Afonsa „Grandola, tamni grad“, koja je poslužila kao signal za početak revolucije, sadrži sledeće stihove: „Zemlja bratstva/Grandola, tamni grad/Na svakom licu je jednakost/Ljudi su ti koji vode“. I zaista, ljudi jesu vodili revoluciju. No, kao što smo videli, nije postojala politička organizacija koja je bila suštinski povezana sa radnicima i koja je revoluciju mogla da odvede u socijalističkom smeru. Kontrarevolucionarne snage su pobedile.
Ipak, događaj od 25. aprila 1974. godine nesumnjivo je bio prekretnica, jer je Portugal konačno bio oslobođen stega diktature. Značaj revolucije ogleda se u onome što je rekla portugalska istoričarka Rakel Varela (Raquel Varela):
„Revolucija karanfila koja se dogodila u Portugalu između 1974. i 1975. godine jedna je od najvažnijih revolucija u 20. veku i u istoriji čovečanstva. Skoro jedna trećina stanovnika Portugalije bila je direktno ili indirektno uključena u nju. U revolucionarnom periodu postojala je neka vrsta dvojne vlasti u obliku revolucionarne vlade koju su konstituisale političke partije i revolucionarni vojni oficiri i Radnička komisija koja je sprovodila radničku demokratiju na svojim radnim mestima i u komšiluku. Radničke komisije su tokom tog perioda okupirale i samostalno upravljale sa preko 600 preduzeća. Krupna kapitalistička preduzeća su na više mesta stavljena pod radničku kontrolu i demokratskim upravljanjem zdravstvenim sektorom, uglavnom lekara, ali i medicinskih sestara i mnogih drugih, izgrađena je Nacionalna zdravstvena služba, a pod radničku kontrolu stavljene su i škole. Svi su dobili slobodan pristup školama, univerzitetima itd. Socijalna prava uključujući i opšte pravo glasa, takođe su proširena i na prava žena.“
