Kopredsednica Nemačke partije Levica (Die Linke), Katja Kiping (Katja Kipping), nedavno je boravila u Beogradu s ciljem upoznavanja s lokalnim političkim prilikama kao i u svrhu priprema za septembarske parlamentarne izbore u Nemačkoj.
Delegacija Levice se koncetrisala na obilazak prostora i organizacija koji logistički i infrastrukturno služe izbeglicama od kojih veliki broj pokušava da dođe upravo do Nemačke. Tako je u napuštenim barakama iza železničke stanice u Beogradu, gde se ovih dana događa još jedna od nehumanih epizoda antiizbegličke politike, ova grupa zvaničnika mogla na licu mesta da uvidi direktne posledice politika koje vlastima periferije Evrope diktiraju EU i Nemačka.
Osim što je kopredsednica partije Levica, Katja Kiping je od 2005. godine i poslanica u Bundestagu (Nemačkom parlamentu) gde je izabrana kao nosilac liste svoje partije za saveznu republiku Saksoniju i grad Drezden. U svom rodnom gradu, Drezdenu, Kiping je učestvovala u radu gradskog veća od 1999. do 2003. godine dok je paralelno s tim do 2004. godine bila delegatkinja u parlamentu Saksonije.
Sa Katjom Kiping smo razgovarali o predstojećim izborima u Nemačkoj i političkim pozicijama koje Levica zauzima u odnosu na važna društvena i ekonomska pitanja u toj zemlji, kao i odnosu ove partije prema problemu desnog populizma, te relacijama između centra i periferije Evrope.
U šali se govori da je Donald Tramp pomogao partiji Levica da dođe do novog članstva.
Zaista, nakon što je Tramp izabran za predsednika SAD, za nedelju dana se tri stotine ljudi priključilo partiji, i to većinom mladih. To je vrlo dobro, jer je u Nemačkoj decenijama vladala atmosfera post-politike i mlade generacije su odrasle u uverenju da je nebitno jeste li na levici ili na desnici, da nije potrebno zauzimati stranu. Ali sada, s pitanjima vezanih za izbeglice i s rastom populizma širom sveta, svedočimo polarizaciji političke debate i ljudi žele da zauzmu stranu.
I naravno, ukoliko suzite pogled samo na rast desnog populizma, stanje je veoma zastrašujuće. Međutim, veliki deo mlađe generacije bira stranu humanosti, što je, sve u svemu, veoma ohrabrujuće.
U septembru će biti održani parlamentarni izbori u Nemačkoj. Koja pitanja će biti glavni izazovi za političke partije?
Nalazimo se u vrlo zanimljivoj situaciji. Obično partije u Nemačkoj započinju svoje kampanje tako što jasno naznače na kakvu koaliciju ciljaju nakon izbora. Ali sada čak ni najveće partije (CDU, SPD) ne govore o tome. Sve stranke su otvorene za bezmalo bilo šta.
Promenila se politička klima u Nemačkoj. Socijaldemokrate su se odlučile za „novo“ lice (Martin Šulc), ali na osnovu onog što znamo o njegovoj karijeri, ne bismo mogli reći da je on levi socijaldemokrata. Ipak, njihov izbor pokazuje da se povećala potreba za socijalnom pravdom, i trenutno je rejting socijaldemokrata u porastu.
Istraživanja pokazuju da je više od 70% glasača željno promena. Rekla bih da je trenutni ‒ makar prema istraživanjima ‒ uspeh socijaldemokrata izraz dubinske želje za levom alternativom kacelarki Merkel.
Ko su ti novi potencijalni glasači SPD-a, i da li su oni ujedno potencijalni glasači Levice?
Ti potencijalni glasači su ljudi koji inače ne glasaju, koji su neopredeljeni i koji su glasali za druge partije. Takva promena raspoloženja je obećavajuća, budući da je u javnom diskursu mesecima isticano svega nekoliko pitanja ‒ izbeglice i strah od terorizma. I sada, napokon, javnim diskursom dominiraju pitanja socijalne politike: koje neoliberalne reforme je moguće promeniti i šta možemo da učinimo u korist svima zagarantovanih penzija. I ovo je debata u kojoj mi kao partija levice imamo konkretne odgovore.
Da li postoji strategija približavanja tih politika javnosti? I kakve povratne informacije dobijate od članova partije i glasača?
Tek smo na početku kampanje, ali poruka koju želim da prenesem je sledeća – samo jaka levica može biti garant da će nemačko društvo zaista krenuti u pravcu veće socijalne pravde.
Osim toga, smatram da možemo napraviti neki socijalni napredak i unutar kapitalizma, ali nikada ne smemo smetnuti s uma da mehanizmi kapitalističke eksploatacije stvaraju određena ograničenja. Mi smo jedina partija koja govori „u redu, ako zaista hoćemo socijalnu pravdu, moramo prevazići kapitalizam.“
Naravno, niko ne misli da će Bundestag doneti zakone za uništenje kapitalizma, ali bez obzira na to moramo govoriti o potrebi za kompletnom promenom u ekonomiji.
Pitanje izbeglica i dalje je veoma značajno u Nemačkoj. Kakva je pozicija Levice i kako se suprotstavljate desnici u ovoj stvari?
Prvo, kada je u pitanju rasizam, moramo biti jasni. Ako pokušate da kopirate desnicu, ako preuzmete njihovu retoriku, na kraju ćete samo ojačati poziciju populističke desnice. Zato moramo biti veoma jasni i uvek reći ne rasizmu.
Drugo, pospešujemo dijalog u siromašnom susedstvu. Idemo od vrata do vrata predstavljamo se i jednostavno pitamo ljude šta ih muči i šta bi hteli da promene. To nas dovodi do razgovora o pitanju penzija, rasta kirija itd.
Treći pristup je da se zalažemo za socijalni boljitak za sve. Na primer, potrebno je više učitelja i učiteljica u školama, što je od velike koristi za učenike izbeglice i njihove porodice, ali takođe i za nemačke školarce kojima je potrebna veća podrška učitelja. Potrebni su nam i dostupniji stanovi koje država treba da izgradi. Ponovo, to može biti od pomoći izbeglicama, ali i Nemcima.
Dakle, ne zahtevamo socijalne pogodnosti za neku specijalnu grupu, već za sve.
Dolazilo je do nesuglasica i diskusija unutar partije oko tih pitanja. Da li partija ima koherentnu poziciju u pogledu odnosa prema izbeglicama?
Kada je u pitanju izborni program, te odluke će biti donete glasanjem na kongresu partije. Tako da će pozicija biti veoma jasna.
Ipak, unutar stranke postoji manjina koja misli „ma dobro, možemo zaobići ovu temu“. Ubeđena sam da ne smemo biti deo tendencija relativizacije pozicije izbeglica. Upravo suprotno, moramo govoriti ne samo o brojevima već i o konkretnim sudbinama onih koji su morali da pobegnu iz svoje zemlje.
Dolazite iz Drezdena, grada u kojem je desnica veoma jaka. Populistički pokret Pegida nastao je tamo …
Da, rasistički događaji se organizuju svake sedmice. Na sreću, broj njihovih učesnika opada.
Kada sam u Drezdenu, često sam u kontaktu s drugom stranom civilnog društva u gradu, postoje hiljade ljudi koji rade na različitim aktivnostima kojima se pomaže izbeglicama. Međutim, ti ljudi su toliko zauzeti pomaganjem izbeglicama, da im ne ostaje vremena za promociju tih aktivnosti. Oni su odabrali da, umesto mržnje, ulože svoje vreme u podršku i pomoć ljudima.
Kada smo na ulici s našim materijalima, susrećemo obične ljude koji ne dele naše stavove, ali obično većina njih poštuje našu jasnu poziciju u pogledu migracija. Kada započnemo razgovor, oni nam govore o malim penzijama, ili povećanju cena kirija. Onda počnemo da pričamo o razlozima za porast cena stanovanja, pričamo o privatizaciji socijalnih stanova, o spekulacijama na tržištu nekretnina. Na kraju dođemo do zaključka da nisu izbeglice krive za ove probleme.
Zato je naš zadatak promena perspektive. Naravno, za to nije dovoljan jedan razgovor, ali možete makar podstaći promenu perspektive.
Zalagali ste se za zagarantovani osnovni dohodak. Mislite li i dalje da to može biti deo rešenja materijalnih problema s kojima se ljudi suočavaju?
Kada je u pitanju zagarantovani osnovni dohodak, i dalje se vodi kontroverzna debata u partiji, ali ja i dalje zagovaram ovu ideju. Uverena sam u neophodnost zagarantovanog osnovnog dohotka. To dopunjava ideju demokratije. Pod time mislim da ako svi imaju pravo da budu politički aktivni u demokratiji, onda morate imati obezbeđen neki minimum – ako ste gladni, ne možete biti politički aktivni.
I to pravo bi trebalo da imate bez obzira na to da li ste uspešni na tržištu rada, čak i ako niste uspeli da ubedite socijalno da ste dobar građanin.
Čini mi se da je sve više ljudi fascinirano ovom idejom samo na osnovu razgovora o tome kako bi se društvo moglo promeniti ili unaprediti kada bi postojao zagarantovan osnovni dohdak.
Da li je to moguće u eri mera štednje? Neki kritičari govore da bi zagarantovani osnovni dohodak mogao postati izgovor za još više rezova.
Mere štednje moraju biti zaustavljene! One su nedemokratske, antisocijalne i ujedno kontraproduktivne i sa ekonomske tačke gledišta. Ako hoćete da unapredite ekonomiju, ljudima je potreban novac kako bi trošili. Tako da bih rekla da je zagarantovani osnovni dohodak razuman i sa ekonomskog stanovišta.
Vratimo se nakratko u Drezden. Rekli smo da je desnica veoma prisutna tamo, ali i antifašistička scena je veoma jaka. Kakve su veze između partije i drugih levih organizacija?
Imamo veoma blisku saradnju. Antifašistički događaji uvek se organizuju uz pomoć članova partije. U okviru parlamentarne grupe uspostavili smo kancelariju koja organizuje poslanike koji prate i podržavaju društvene pokrete i njihove događaje.
U Saksoniji zapravo i nema mnogo izbeglica. Odakle uopšte toliki strah od izbeglica i muslimana?
Što je manji broj izbeglica na nekoj lokaciji, to je veći strah od izbeglica. Zato je najbolje što možete uraditi, kako biste sprečili da više ljudi krene stopama desnog populizma, upravo da organizujete sastanke. Morate omogućiti ljudima da upoznaju izbeglice i razgovaraju o problemima koje imaju.
Nemačka republika Saksonija je prethodnih dvadeset sedam godina imala veoma konzervativne vlade. Svaki antifašistički aktivizam bivao je optužen i kriminalizovan kao „levi radikalizam“. Vlada nikad nije obraćala pažnju na organizovanje neonacista. Kad god smo pokušavali da im objasnimo da je veliki problem što te grupe organizuju omladinu i da će se, ukoliko nemamo javno podržane klubove za okupljanje mladih, neonacisti naći da im nešto ponude. Međutim, uvek su govorili da postoji i levi radikalizam i da se i protiv toga moraju boriti. To je stari antitotalitarni pristup koji je potpuno pogrešan i ne gađa u pravu metu.
Naravno, naša borba za veću socijalnu sigurnost najbolja je prevencija od rasta rasizma. No moramo dopreti i do obrazovnog sitema. Potrebni su nam nastavnici koji zaista praktikuju demokratiju s decom. Nažalost, a opet je to greška vlade Saksonije, stvorena je atmosfera u kojoj nastavnici odbijaju da pričaju o politici, a ako ne govore o politici, neonacisti će lakše prilaziti mladima sa svojim nehumanim politikama.
Tokom vaše posete Srbiji imali ste priliku da vidite kako izgleda tzv. Balkanska ruta …
Situacija u kojoj se izbeglice nalaze ovde direktna je posledica propasti politika Evropske unije. I to je direktna posledica zatvaranja Balkanske rute i ignorisanja prava tražilaca azila od strane mađarskih vlasti.
Htela sam sopstvenim očima da vidim kakvi su rezultati tih antihumanih evropskih politika, kako bih mogla o tome da izvestim u Nemačkoj. Tamo uglavnom govorimo o brojevima, a sada po povratku iz Srbije mogu preneti priče stvarnih ljudi. Takođe, uvidela sam da Nemačka vlada ima izuzetno veliku odgovornost pošto zvaničnici u Srbiji otvoreno prate signale koje dobijaju iz Nemačke. Dok je Nemačka vlada mahala zastavom ljudskih prava i pokušavala da dokaže kako smo mi dobri Evropljani koji se brinu o ljudskim pravima, vlada u Srbiji je to pratila. Ali čim je vlada u Nemačkoj počela da govori: „Oh, više ne možemo da se brinemo, želimo da zaustavimo migrante, nije nas briga za pravo na azil“ itd., zvaničnici u Srbiji su takođe promenili pristup.
Pravo na azil je veoma važno. Tu lekciju je Nemačka naučila iz najmračnijeg perioda svoje istorije ‒ pod nacističkim režimom. Ukoliko ne želimo da ponovimo to poglavlje istorije, onda moramo, između ostalog, i da branimo pravo na azil. Bez obzira na to da li je to popularno ili ne. A ukoliko desni populizam raste a mi ostajemo nemi, oni postaju jači iz dana u dan, i zato mislim da humanost mora krenuti u ofanzivu.
Odnos vlada Nemačke i Srbije politička je paradigma odnosa centra i periferije, a to ima kako političke tako i ekonomske posledice. Da li je moguće promeniti ovaj eksploatatorski odnos?
Kako možemo promeniti ove odnose? Pa, očigledno moramo promeniti vladu u Nemačkoj. Moramo promeniti kurs EU, a naravno da za tu promenu nije dovoljna samo jedna vlada.
Mnogo nade je uloženo u Grčku nakon izborne pobede Sirize, a onda smo videli kako su ucenjivani. Režiser te ucene bio je nemački ministar finansija. Nemačka je ekonomski najjača zemlja EU i ima veliki uticaj, zato moramo promeniti njen kurs ukoliko želimo da podržimo leve vlade unutar EU, kao što je slučaj u Portugalu ili Grčkoj.
To nas opet vraća na periferiju. Kakva su vaša reagovanja na situaciju u barakama?
Napravili smo jednu fotografiju – na jednoj strani su barake s nehumanim uslovima, a na drugoj je veliki investitorski projekat „Beograd na vodi“ – to je Evropa. Kada se radi o nekim prestižnim projektima, vlasti imaju novac, a kada se radi o ljudima, onda se prave da su bez novca. Dakle, nije pitanje da li se nešto može priuštiti, već šta su prioriteti.
I to je slika Evrope?
Tu vrstu prestižnih investitorskih projekata možete videti u gotovo svim većim evropskim gradovima. I na sreću, možete videti i da je to uvek dobra prilika za okupljanje različitih grupa kako bi protestovale protiv toga i rekle da to nije pravac u kojem želimo da razvijamo naše gradove, da imamo druge prioritete.
Na primer, u Berlinu smo imali projekat „Media Spree“, koji je nažalost konačno prošao, ali je takođe bio i razlog mnogim grupama da zajednički protestuju. Znam da u Beogradu imate velike demonstracije protiv investitorskog projekta.
