I nakon pune tri godine od početka primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici ne postoji objedinjeni zvanični izveštaj državnih organa o delotvornosti njegove primene, budući da još od jula 2018. godine nisu održavane sednice vladinog Saveta za suzbijanje nasilja u porodici, upozorava Autonomni ženski centar.
Prema periodičnom izveštaju Autonomnog ženskog centra (AŽC) o primeni Zakona o sprečavanju nasilja u porodici za 2019. godinu policija je registrovala 28.214 događaja nasilja u porodici, dok je reagovala po hitnim merama u 70,6% slučajeva. U 45% slučajeva izrečene su mere udaljenja učinioca iz stana, a u sličnom procentu su izrečene i obe hitne mere – udaljenje i zabrana kontakta i približavanja žrtvi.
Izveštaj AŽC-a je pokazao i da su tužilaštva 97,3% policijskih hitnih mera predložila za produženje na 30 dana, što su sudovi najčešće usvajali. Kako dalje stoji u izveštaju:
Nasilje je ponovilo 6.002 učinioca, skoro svaki treći kojem su izrečene hitne mere. Hitne mere je prekršilo 1.809 učinilaca. U 85,3% slučajeva nasilje učine muškarci, a žrtve su ženskog pola u 74%. Samo 5% izrečenih hitnih mera obuhvata zaštitu dece.
Istraživanje je pokazalo da je nasilje u porodici u odnosu na prošlu godinu u porastu, i to za četvrtinu, budući da je na sastancima grupe za koordinaciju i saradnju razmatrano čak 51.911 slučaj nasilja u porodici.
Podaci pokazuju i da je individualnih planova zaštite i podrške žrtvama izrađeno za čak 42% više nego prethodne godine, ali da ono i dalje ne pokriva ukupan broj novoprijavljenih slučajeva nasilja u 2019. Dodatno, kako istraživanje pokazuje žrtve su retko učestvovale na ovim sastancima – samo 1% (194 žrtve), što je duplo manje nego prethodne godine.
Znatni nedostaci u primeni zakona i ozbiljan nedostatak resursa
Srbija je tokom januara 2020. godine dobila prvi (i osnovni) izveštaj Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici (Istanbulska konvencija).
Ova Konvencija, potpisana još 2011. godine u Instabulu, a koju je Republika Srbija ratifikovala 2013. godine, prvi je sveobuhvatan evropski pravno obavezujući sporazum koji precizno definiše različite pojmove, poput „nasilja prema ženama“, „nasilja u porodici“ i drugih, te uspostavlja obavezu država potpisnica da se sistematski bore protiv svih navedenih pojava u društvu.
Istanbulska konvencija postavlja jasne i obavezne smernice državama koje su sporazum ratifikovale da pravno urede zaštitu žena od nasilja i diskriminacije, te obuhvata niz preventivnih i zaštitnih mera kao i obaveze koje treba da obezbede adekvatan odgovor krivičnog pravosuđa na tako ozbiljne povrede ljudska prava.
Ovaj izveštaj o primeni Konvencije u Srbiji nudi prvu i sveobuhvatnu analizu borbe institucija države Srbije po pitanju nasilja prema ženama i nasilja u porodici. U saopštenju AŽC-a se konstatuje:
I dok se navodi da je učinjen veliki napredak u zakonskoj regulativi, konstatuju se znatni nedostaci u primeni zakona, kao i ozbiljan nedostatak resursa (zaposlenih, obučenih, usluga i finansija), što znatno utiče na kvalitet postupanja u pojedinačnim slučajevima.
Osnovni zaključci odnose se na problem povećanog opterećenja specijalizovanih profesionalaca u policiji, tužilaštvu i centrima za socijalni rad, usled čega ostaje otvoreno pitanje o kvalitetu procena i odluka u tako otežanim radnim okolnostima.
Detektuje se ozbiljan nedostatak vremena i kapaciteta za izradu „individualnih planova zaštite i podrške žrtvama, njihovo praćenje i reviziju tokom godine, a nema nikakvih informacija o sadržaju ovih planova, niti o njihovim efektima“.
Stoga, pitanja poput ovog: da li oni koji ponove nasilje bivaju strože sankcionisani, ili im se (ponovo) izriču samo hitne mere, ostaju bez zvaničnog odgovora.
Dodatni je problem, kako se u saopštenju ističe, što žrtve nasilja, suprotno zakonskoj mogućnosti, ne učestvuju u planiranju sopstvene bezbednosti i oporavka, dok deca i dalje ostaju „nevidljive žrtve“ nasilja u porodici, „i kada ga doživljavaju, a naročito kada mu svedoče“.
Čemu služi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici?
U obraćanju javnosti, Autonomni ženski centar skreće pažnju na činjenicu da je prošlo tri godine od početka primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici a da i dalje ne postoji zvanični i objedinjeni izveštaj državnih organa o delotvornosti njegove primene.
Naime, još od jula 2018. godine, sednice vladinog Saveta za suzbijanje nasilja u porodici nisu održavane, niti je uspostavljena centralna evidencija o slučajevima nasilja u porodici (u elektronskom obliku), koja bi, kako se u saopštenju navodi, objedinila podatke iz nadležnih državnih organa.
Apelujući da žrtve nasilja u porodici ne mogu da čekaju, iz AŽC-a zahtevaju „potpunu primenu zakona i vidljive efekte za bezbednost i oporavak žrtava.“
V.K.
