Sakupljači sekundarnih sirovina svojim radom pružaju primer zelene ekonomije. Međutim, njihov društeno-ekonomski položaj je kranje nesiguran.
Tekst prenosimo iz magazina LiceUlice br 34.
Ako pokušate da istražite šta se dešava sa reciklažom u Srbiji, nećete pronaći ohrabrujuće podatke. Prema podacima Udruženja reciklera, u Srbiji se reciklira samo 15% otpada. Poređenja radi, u Evropskoj uniji reciklira se više od 50% otpada, a ovaj broj u zemljama kao što je Nemačka ide i do 90%. Brojni su razlozi za ovakvo stanje u Srbiji – niska svest građana i kompanija o prednostima i isplativosti reciklaže, nedovoljno podsticajno okruženje za reciklažu, ali i nedostatak adekvatne infrastrukture.
S druge strane, i najkraća pretraga pokazuje da je bicikliranje u Srbiji uglavnom shvaćeno kao rekreacija i da – prema nekim podacima – u Beogradu samo jedan procenat građana i građanki koristi bicikl kao prevozno sredstvo. Ovakvo stanje je istovremeno i odraz i uzrok sve veće emisije izduvnih gasova u gradovima, sve veće saobraćajne gužve, ali i manjka prostora za parkiranje (koji se onda pokušava nadomestiti na štetu zelenih površina ili drugih javnih prostora).
Izgradnja infrastrukture za automobile zapravo podstiče njihovo korišćenje. Vozila po pravilu, vrlo brzo „prerastu“ novouspostavljenu infrastrukturu, pa je potrebno izgraditi nove parkinge koji će opet postati nedovoljni…i tako u krug. Iz iskustava drugih evropskih gradova, jasno je da će ovakvo stanje potrajati sve dok se ne napravi urbanistički zaokret, a grad počne da se planira po meri čoveka, kao mesto na kojem centralnu ulogu ima održivost, a ne automobil.
Bicikliranje, recikliranje, zelena ekonomija
Kako su, dakle, povezani bicikliranje, reciklaža i razvoj gradova?
U Beogradu je mnogo „nevidljivih biciklista“, koji učestvuju u lancu reciklaže, sakupljaju sekundarne sirovine i doprinose održivi(ji)em životu u gradu. Povezujući reciklažu i bicikliranje, oni zapravo predstavljaju odličan primer „zelene ekonomije“.
Pripadnici romske nacionalnosti, koji čine većinu ovih „nevidlljivih biciklista“, najčešće žive u neformalnim naseljima na obodu gradova, nisu upisani u matične knjige, nemaju prijavljeno prebivalište ili lične karte. Zbog toga, oni nisu ni u mogućnosti da ostvare prava koja se u ostatku populacije podrazumevaju – od prava na zdravstvenu zaštitu, preko socijalne zaštite, ostvarivanja prava na adekvatno stanovanje, do mogućnosti zaposlenja i brojnih drugih.
Stanovanje u ovim uslovima podrazumeva i stalni strah od prinudnih iseljenja, kakva smo imali prilike da vidimo u Beogradu od 2009. godine, kada je najmanje dvadeset romskih naselja prinudno iseljeno radi ustupanja prostora za razvitak i napredak grada (na uštrb najsiromašnijih). Nakon što je preseljen u Jabučki rit, nekadašnji stanovnik neformalnog naselja iz okoline Belvila, rekao je jednom od pisaca ovih redova: „Belvil mi je bio i otac i majka, napravim dva kruga oko Belvila i sakupim dovoljno da mogu da prehranim porodicu“. Ova rečenica nema previše značaja, ako se prethodno ne naglasi da se ovaj čovek bavi upravo sakupljanjem sekundarnih sirovina. S jedne strane, posao sakupljača sekundarnih sirovina jako je slabo plaćen, a s druge izuzetno naporan i rizičan, „prljav“ posao, povezan sa mnogim predrasudama i stereotipima koje se inače gaje prema Romima. Prema podacima YUROM centra, prosečan životni vek sakupljača sekundarnih sirovina je samo 46 godina a radni dan traje oko 11 sati. Svaki dan, bez obzira na vremenske uslove.
U poziciji između svakodnevne diskriminacije i neefikasnih javnih politika donetih radi unapređenja njihovog položaja, Romi i Romkinje odlučili su da – upravo putem prikupljanja sekundarnih sirovina korišćenjem kargo bicikala – preuzmu stvar u svoje ruke i pronađu način da sa malo ili nimalo novca počnu da ostvaruju prihode za sebe i svoja domaćinstva. Može se postaviti pitanje koliko su teško siromaštvo i društvena isključenost uticali na uspostavljanje tog sistema ostvarivanja prihoda, ali posledica je jasna – oni su tu, i zato ne bi trebalo da budu „nevidljivi“. Ni za ljude oko sebe, koji se tim poslom ne bave, ali ni za državu koja reciklažu još uvek ne praktikuje u dovoljnoj meri.
Nekoliko je razloga zbog kojih je neophodno posvetiti više pažnje ovoj temi. Pre svega, prema podacima iz 2014. godine, sakupljanje sekundarnih sirovina je posao koji omogućava da 8000 romskih porodica preživi svaki mesec bar na egzistencijalnom minimumu. Takođe, to je posao koji predstavlja savršen primer „zelene ekonomije“: bez ikakve emisije štetnih gasova, prikuplja se otpad koji bi inače završio na deponiji i tako započinje lanac reciklaže. Kao takav, ovaj bi model mogao da se replikuje ili adaptira u drugim sredinama, ali i da značajno utiče na smanjenje emisije štetnih gasova i unapređenje održive urbane mobilnosti.
Kako podsticati pozitivne primere
Imajući to u vidu, Fondacija Hajnrih Bel je 2014. godine, u saradnji sa udruženjem Bajsologija, pokrenula pilot projekat koji se bavio inkluzivnom mobilnošću sakupljača sekundarnih sirovina. Cilj je bio da se, uz učešće romske zajednice, poprave kargo bicikli jednoj grupi sakupljača sekundarnih sirovina i da se otpočne rad na pronalaženju modela za unapređenje korišćenja kargo bicikala u Beogradu. Na taj način, sakupljači ne bi nužno morali da budu vezani za slabo plaćene i teške poslove sakupljanja kartona, plastike i ostalih sirovina koje svakodnevno odbacujemo.
Danas, Romi i dalje nisu percipirani ni kao biciklisti, ni kao ravnopravni građani našeg društva, pa im se ne priznaje ni kad očigledno bicikliraju češće i napornije od većine Beograđana. Upravo nepriznavanje „statusa“ biciklista može opredeliti budućnost ovog modela „zelene ekonomije“ u Srbiji i uticati i na prihode romskih porodica koje su uključene u lanac reciklaže, ali i na budućnost recikliranja u Srbiji. Budući razvoj industrije recikliranja ne bi smeo da ovaj neformalni sektor ostavi po strani: učešće kargo biciklista u poslovima reciklaže obezbeđuje osnovnu egzistenciju romskim domaćinstvima i promoviše „zelenu ekonomiju”, a cela zajednica ima koristi i od jednog, i od drugog. Na svakih pet dinara – koliko košta jedan kilogram kartona – moraju se dodati i smanjenje emisije štetnih gasova, povećanje procenta otpada koji se reciklira i brojne druge koristi koje se ostvaruju recikliranjem.
Odnos prema ovom pitanju je paradigmatičan primer odnosa prema održivom razvoju u Beogradu i šire, jer obuhvata odnos kako prema socijalnim i ekonomskim pitanjima (siromaštvu, inkluziji, preduzetništvu), tako i prema životnoj sredini (urbana mobilnost, reciklaža).
Pitanje na koje treba da odgovorimo svi zajedno jeste da li takve pozitivne primere želimo da suzbijemo, ili da ih – naprotiv – negujemo i podstičemo.
