Kako smo došli u situaciju da je grejanje maltene neplativo, te da je socijalna „pobeda“ kad se građani organizuju i uspeju da se „skinuˮ s daljinskog sistema grejanja?
Stanovništvo se godinama žali na probleme oko centralnog grejanja, a toplane ni ne smeju da kukaju kako su priklještene između onih koji kontrolišu cene energenata i građana koji nisu u mogućnosti da redovno izmiruju račune. Nosioci vlasti govore o energetskoj efikasnosti, razvoju i tržišnim cenama. U pozadini zeleni mrmljaju o energetskom siromaštvu, ali ta upozorenja bivaju nadglasana mantranjem o liberalizaciji, partnerstvima, projektima i koječemu, dok se kritika javnosti mahom svodi na korupciju ili pokušaje da se rasčivijaju pravne zavrzlame i zaključi ko je u pravu. Javni interes i opšte dobro su izbledele reči u strategijama nekih davnih vlasti, zaboravljenih u arhivima energetskih aktera. Za traženje rešenja na kratak rok, potrebno je rastumačiti pravnu regulativu, dok traženje dugoročnog rešenja zahteva da razumemo finansijsku, ekonomsku i političku pozadinu problema.
Nakon što je skoro sve što je donosilo prihode državi uništeno i/ili prodato, smanjila se količina javnog novca koja bi mogla da se ulaže u infrastrukturu i komunalne usluge1, a smanjila se i platežna sposobnost građana. I kao da to nije dovoljno, nedemokratsko upravljanje javnim novcem, otvara mogućnost da dobar deo sklizne u razne privatne rodbinsko-ortačke džepove, umesto u javne usluge i javna dobra. Da li osobe na čelu toplana i povezanih preduzeća imaju znanja i političkog prostora da namenski troše novac, odnosno da li će biti sankcionisani zbog poslovnih odluka na štetu građana, da li uopšte osećaju odgovornost prema građanima i vode računa o javnom interesu više je retoričko pitanje (čast izuzecima). Zna se da sankcija nema, dok god ste poslušni vlastima. Ipak, dok god postoji način da se javna preduzeća koriste za dodatno izvlačenje novca od građana, zapošljavanje partijskih poslušnika i marioneta2 ili ucenu drugih preduzeća u cilju političko-ekonomskih razračunavanja, ona neće biti potpuno uništena. Takođe, ne treba izgubiti iz vida da je upravljanje energetskim sistemom pod dirigentskom palicom „evropskih partneraˮ3 i Svetske banke.
S jedne strane, Srbija uzima kredite od Nemačke razvojne banke (Kfw) još od tzv. „demokratskih promenaˮ, s ciljem unapređenja infrastrukture i sređivanja toplana. Ti krediti naravno imaju i političko-ekonomske uslove, kao što je recimo prelazak na tarifni sistem. Pošto je vremenom postalo jasno da to nema smisla ukoliko se prethodno ne uradi termoizolacija objekata, kako bi se smanjila potrošnja i samim tim predupredilo da računi po potrošnji odu dođavolala, Evropska razvojna banka (EBRD) preko lokalnih partnera – Erste i Unicredit banke „omogućava pristupˮ kreditima za fizička lica, stambene zajednice, udruženja vlasnika stanova u zgradama, pružaoce usluga kao što su kompanije za održavanje stambenih jedinica i sl, u okviru programa finansiranja zelene ekonomije za Zapadni Balkan. Kada se informacija pojavila u medijima građani su se opravdano zapitali kakvi će biti uslovi, da li postoji deo bespovratnih sredstava u kombinaciji s kreditima ili su u pitanju subvencionisani krediti, ukazujući na to da 10 miliona, koliko je dodeljeno za Srbiju, nije ni izbliza dovoljno. Opet, reč je o stranim kreditima, ne o domaćim subvencijama. Da li će zaista siromašni građani, kojih je po svim pokazateljima sve više, zaista moći da priušte kredit za termoizolaciju svojih objekata, čak i da im se to dugoročno isplati, u situaciji kada ne mogu da podmire ni tekuće troškove? Sve ove mere „energetske efikasnosti” su primer kako se stvari naopako sprovode (čist green washing), kada iza njih ne stoji leva politika i sistemski pristup rešavanju problema.
Informator o radu Ministarstva rudarstva i energetike za 2018. godinu nas informiše da Kfw krediti za unapređenje infrastrukture desetina toplana, sadrže komponentu potencijalnog otpisa javnog duga Srbije prema Nemačkoj, ako se sve sprovede kako treba i pare ne „propijuˮ. To zvuči lepo, ali je pitanje kako je uopšte nastao taj javni dug prema Nemačkoj i koji je odnos realno uloženog nemačkog novca koji ostaje u Srbiji i novca koji je izvučen kroz razna dugovanja, plaćanje nemačkih konsultanata za sprovođenje projekata u Srbiji, trgovinskih i drugih sporazuma.
Da budemo iskreni, imajući u vidu stanje privrede u koje su nas dovele sve vlasti od devedesetih naovamo, bez kredita bi situacija bila verovatno još gora. Dok nama krediti omogućavaju da krpimo rupe, kreditorima obezbeđuju dugoročne izvore prihoda po osnovu kamata i držanje perifernih zemalja kao što je Srbija u stanju kontuinuirane potčinjenosti. Potrebni su potpuno drugačiji finansijski instrumenti i finansijski akteri koji bi podržali pokretanje održive privrede, koja bi mogla da finansira komunalne usluge – što će reći potpuni politički i ekonomski zaokret i finansijsko i ekonomsko udruživanje s onima sličnim nama, po principu solidarnost ispred profita.
Energetsko siromaštvo i izvršitelji pred vratima
Pitanje grejanja se naravno ne može rešavati izolovano i svakako predstavlja jedan od alarma da je problem već otišao predaleko. Zelene fondacije skreću pažnju na razmatranja energetskog siromaštva, koja su još devedesetih detektovala u većem broju država Evrope povećan broj smrtnih slučajeva tokom zime, usled otežanog/onemogućenog obezbeđivanja energije. Analize energetskog siromaštva iz 2004. u SCG ukazale su na već tada alarmatnu situaciju i na ovim prostorima. Dakle, problem je globalan i skopčan s politikama liberalizacije. Zanimljivo je i da se na tribinama o energetici na kojima učestvuju javna preduzeća i ljudi iz ministarstva ne kriju podaci kao što su oni proizašli iz istraživanja sprovedenog na više od 6.500 stambenih objekata u zemlji, koje je pokazalo da 25% građana zagreva ne više od 25 kvadratnih metara stambenog prostora u kome živi.4 Ipak, dok oni pretresaju šta nam je činiti i ko će to da plati, dok borave u šljaštećim objektima koji teško da vode računa o svom ekološkom otisku, kognitivna disonanca diskutanata na takvim događajima lako završi u stavovima da se u stambenim jedinicama neracionalno koristi energiju, što je neretko tačno, ali bez osvrta na preduslove koji su potrebni da bi se pomirio zahtev za racionalnim korišćenjem energije i njenom dostupnošću građanima za elementarne potrebe, bez ogromnog finansijskog opterećenja.
Situacija može lako postati još gora. Imajući u vidu da je sve više ljudi bez posla, da siromaštvo raste, a da rastu i troškovi života, realno je očekivati da će sve više ljudi biti u situaciji da ne može da izmiri troškove za grejanje. Da ne spominjemo da ovo može poslužiti kao još jedna strategija vlasti u sprezi s izvršiteljima da otima stanove ljudima po osnovu neizmirenih računa.
Tako smo došli u situaciju da je danas socijalna „pobedaˮ kad se građani organizuju i uspeju da se „skinuˮ s toplovodnog sistema, jer su računi za grejanje jedan od većih udaraca na krhki kućni budžet. Dakle ljudi moraju da se bore s javnim sektorom i komunalnim preduzećima, čija je svrha da služe celokupnoj populaciji i zapravo doprinose unapređenju kvaliteta života. Neki bi rekli da je to priroda javnog sektora – da bude korumpiran, neefikasan i na grbači običnog čoveka. Netačno. To je isključivo posledica razrušene i kidnapovane socijalne države, koju su zaposeli oni koji smatraju da je profit ultimativna ekonomska i politička vrednost, a ne ljudska dobrobit i dostojanstvo.5
Povremeni mali pozitivni pomaci ili ustupci ugroženima ne mogu da nadomeste sistemsko teranje većine na rub egzistencije i uništavanje javnog sektora i komunalnih preduzeća. Njihova svrha je pre čuvanje socijalnog mira, odnosno odlaganje eskalacije nezadovoljstva, nego suštinska briga o ugroženom stanovništvu.
Među retkim merama za amortizaciju ove krize je Uredba o energetski ugroženom kupcu, koja je ograničena na električnu energiju i prirodni gas, ne uzimajući u obzir one koji koriste centralno gradsko grejanje, a u problemu su da izmiruju račune. Prema članu 29 Zakona o komunalnim delatnostima, lokalna samouprava može utvrditi kategorije korisnika koji plaćaju subvencioniranu cenu i iznos subvencija za svaku kategoriju. Dakle: može, ali ne mora, što znači da je realna podrška građanima stvar dobre volje lokalne vlasti.
Liberalna ekonomija, tržišne politike i reprezentativna demokratija nasuprot komunalnom interesu
Čini se da problemi rastu kako se intenziviraju priče o efikasnosti. Iako na prvu loptu deluje normalno plaćanje po utrošku, a ne po kvadratu, stvar se komplikuje kada se u obzir uzmu faktori koji dovode do velike potrošnje, kao što je recimo nemanje sredstava za bolju termoizolaciju stambenih prostora. Da li siromašni građani treba da budu kažnjeni za siromaštvo naplatom visoke cene grejanja? To ne bi smeo da bude slučaj, jer je siromaštvo posledica loše ekonomije. Loša ekonomija neće postati bolja/zelenija uvodeći kozmetičke mere kao što su „plaćanje po utroškuˮ. Ekonomija koja vodi računa o upotrebi resursa, mora da vodi računa i o nejednakostima koje proizvodi – nema zelene ekonomije i održivosti ako je deo stanovništva doveden na rub egzistencije i ne može da priušti ni grejanje. Da nisu duboko klasno problematične, bile bi smešne sve one strategije koje se istovremeno zalažu i za tržišna rešenja naših energetskih problema i za zaštitu ugroženih korisnika i iskorenjivanje energetskog siromaštva. U publikaciji Energija na drugi način: studije slučaja – Srbija priznaje se da privatizacija, liberalizacija i tržišna otvorenost nisu uspeli da odgovore na problem energetskog siromaštva. Procenjuje se da u EU možda čak i 125 miliona građana živi u uslovima energetskog siromaštva. Zašto bismo se ugledali na politike koje daju takve rezultate?
Vlasti sve vreme eksperimentišu s liberalnim politikama, uvodeći tafirni sistem postepeno, verovatno kako bi se testirale reakcije građana. Cene su različite širom Srbije, što je posledica toga što toplane koriste različite energente, što nisu sve toplane na tarifnom sistemu (iako su po Zakonu dosad morale da pređu) i što od lokalne samouprave zavisi odobrena cena grejanja.6
Dodatni problem su dugovi toplana i dugovi toplanama, koje navigiraju između dobavljača koji im nameću cene energenata i lokalnih samouprava koje odobravaju ili ne odobravaju predloženu cenu grejanja – zavisno od političkog trenutka. Na kraju se cena ludovanja tržišta i političkih igrica prebaci na teret korisnika. Naravno, nosiocima vlasti ne pada na pamet da se konsultuju s građanima i toplanama oko cena, potrebnih poduhvata i planiranih projekata, kredita koje država potpisuje, a koje toplane od svog poslovanja moraju da vraćaju, te oko drugih relevantnih stvari. A i zašto bi nas pitali, kad ih ovakav oblik demokratije ne obavezuje na to.
Šta nam je činiti?
Pošto je u ovoj državi sasvim normalno da zakoni budu neusaglašeni, imamo Zakon o energetici i Zakon o komunalnim delatnostima, čije su implikacije različite po korisnike centralnog grejanja. Zakon o energetici nalaže da toplana mora da ima ugovor s krajnjim kupcem, na osnovu čega udruženja građana tvrde da domaćinstva koja nemaju ugovor s toplanom nemaju obavezu da plaćaju račune. Ljudi neretko ipak neće da rizikuju da im se pripisuje dug koji će im dovesti izvršitelje pred vrata. Dok se dokaže preko suda da su u pravu, šteta po građane će već biti učinjena. Zakon o komunalnim delatnostima pak nalaže da se plaćaju obaveze od trenutka kada počne njihovo korišćenje.7
Neki pribegavaju isključenju s gradske mreže. To, međutim, nije jednostavan proces – njegova izvodljivost i cena zavise od toga kako je projektovana urbanistička i energetska infrastruktura. Potrebno je priložiti zahtev za isključenje stambenog prostora, saglasnost skupštine stanara (jer isključenje jedne stambene jedinice može uticati na ostatak zajedničkih instalacija i kvalitet grejanja), dokaz o vlasništvu, dokaz o izmirenim računima, idejni projekat objekta i elaborat na koji način će stan biti isključen, a čiju izradu treba platiti specijalizovanoj privatnoj firmi. Ukoliko toplana odobri isključenje, treba platiti i njegove troškove. Teško da je ovaj proces mogao da se postavi komplikovanije. Zamislite penzionere, samačka domaćinstva i uopšte bilo koga kako prolaze kroz faze jurenja komšija za saglasnost, prikupljanja dokumentacije i novca i na kraju gnjavažu s majstorima, a sve to kako bi probali da naprave nekakvu uštedu u kućnom budžetu. Kao i uvek, bolje prolaze oni koji se organizuju, pa su tako Nišlije bar uspele da izbore da ne plaćaju troškove isključenja s mreže.
Međutim, čak i da uspete da se „skinete” s mreže, to ne znači da ste završili s toplanom. Ukoliko zajedničke instalacije i dalje prolaze kroz stan, biće naplaćivan fiksni deo. Poznati su i slučajevi slanja računa za „indirektno grejanje” preko komšijskih zidova, plafona ili poda, čije cene variraju od opštine do opštine. Portal VOICE je izveštavao o ovom problemu, podsećajući na inicijativu iz Vrbasa, gde je Ustavni sud 2016. godine Pravilnik o pružanju grejnih usluga u Vrbasu proglasio nezakonitim u celosti, zbog toga što nije bilo u nadležnosti JKP da ga donosi. Međutim, JKP je potom donelo isti pravilnik, koji je potrebno iznova obarati pred sudom. U svakom slučaju, sadržaj pravilnika nije procenjivan. Dakle, s jedne strane stoji Pravilnik za obustavu toplotne energije po zahtevu kupaca. koje je donelo Udruženje toplana, odnosno Pravilnik o uslovima za podnošenje i rešavanje zahteva krajnjeg kupca za obustavu isporuke toplotne energije, koji donosi pojedinačna toplana, a s druge strane, udruženja građana koja tvrde da se to kosi s Ustavom i Zakonom o zaštiti potrošaća.8 Imajući u vidu naveden primer iz Vrbasa i slična iskustva širom Srbije, teško je izaći na kraj s toplanama. Jedino u slučaju da se cela zgrada isključi sa sistema daljinskog grejanja nema nikakvog plaćanja.
Kada se „skinete” s mreže, ostaje pitanje čime se grejati, jer ni druge opcije tokom zimskog perioda nisu jeftine9. Šta onda preostaje domaćinstvima čiji članovi imaju primanja ispod dostojanstvene zarade, koji nemaju mogućnosti da investiraju u bolju termoizolaciju svojih stambenih objekata, koji imaju decu, stare i bolesne članove čije se stanje samo pogoršava u hladnim prostorijama? Ništa. Osim ako se ne udruže i nađu način da se izbore za niže cene grejanja, podršku oko unapređenja energetske efikasnosti stambenih prostorija i slično. Pritom, društveni problem grejanja se ne završava tu, jer su ovo problemi delimično privilegovanog dela društva koje ipak ima nekakakv krov nad glavom i nekakav pristup grejanju. Ne smemo zaboraviti da deo populacije nema nikav pristup grejanju, kao ni drugim elementarnim javnim uslugama i infrastrukturi. Oni koji žive u podstandardnim, nehigijenskim naseljima, kojekakvim kontejnerima za koje je nadležna instanca procenila da su baš adekvatni za datu kategoriju stanovništva ili oni kojima se ni ne zna boravište suočavaju se s ovim i mnogim drugim problemima svake godine. I mnogi ne prežive.
S ovakvim energetskim, stambenim i ostalim politikama, prisilnim iseljenjima zbog dugovanja za račune i gaženjem elementarnih ekonomskih i socijalnih prava, scenario smrzavanja i gubljenja adekvatnog krova nad glavom postaje sve verovatniji za veliki deo populacije. Siromaštvo i povezane posledice ekonomsko-političkog sistema ne mogu se rešavati tehnokratskim pristupom, već suštinskom promenom politika, što zahteva pritisak odozdo. Za sada se politikanti i trgovci javim dobrima ni ne boje građana, pa bez problema mogu da izjave da bi zavrnuli gas bolnicama i školama i da socijalna politika mora da izađe iz javnih preduzeća. Šta treba da se desi pa da ljudima prekipi?
- Treba imati u vidu da Zakon o komunalnim delatnostima predviđa da se komunalna preduzeća mogu finansirati i iz sredstava lokalne samouprave i drugih nivoa vlasti, pri čemu se takođe navodi da kad se zna krajnji korisnik, prvenstveno se finansira naplatom usluga, a kad se ne zna ko je krajnji korisnik komunalne usluge, usluga se finansira iz budžeta.
- Aktuelni zakon o radu donet je na štetu radništva, o čemu smo dosta pisali. Vlast je nebrojano puta potvrdila da interesi radnika nisu ispred interesa investitora. Onda kada radni uslovi i benefiti nadilaze one predviđene ovim štetnim zakonom, valja se zapitati kakvi i čiji interesi stoje iza toga i ispitati u kakvoj su vezi zaposleni i nosioci vlasti
- Dobijanje sredstava iz predpristupnih EU fondova, razni zajmovi i ostali mehanizmi kontrole, koje prati narativ o unapređenju kvaliteta, dostupnosti, efikasnosti i ostale zvučne reči, zapravo vode opštoj liberalizaciji. Spoljni pristisci bivaju implementirani i u lokalni pravni okvir, što se vidi i i iz načela i elemenata za određivanje cena komunalnih usluga u Zakonu o komunalnim delatnostima gde je u fokusu tržišna isplativost, a ne dostupnost usluge, posebno ranjivim slojevima. Partnerstava i kredita nam ne manjka, pitanje je njihovog utcaja na građane i privredu na dugi rok: recimo krediti za unapređenje infrastrukture za daljinsko grejanje od Nemačke razvojne banke i koji podrazumevaju i implementaciju tarifnog sistema ili partnerstvo sa Švajcarcima za projekat kombinovane toplane-elektrane na biomasu u Padinskoj skeli (pogledati vest od 16.01.2017. Indikativni su i primeri pretnje sankcijama Srbija gasu, koji ima rusku zaleđinu. Recimo krediti za unapređenje infrastrukture za daljinsko grejanje za koje su podignuti krediti od Nemačke razvojne banke i koji podrazumevaju i implementaciju tarifnog sistema ili partnerstvo sa Švajcarcima za projekat kombinovane toplane-elektrane na biomasu u Padinskoj skeli (pogledati vest od 16.01.2017.
- Iz Aktuelnosti MRE (03.07.2018.)
- Pogledati argumentaciju u tekstu Darka Vesića „Socijalistička politika i problem transformacije kapitalističke državeˮ
- Zakon o efikasnom korišćenju energije nalaže nadležnim organima jedinica lokalne samouprave da u tarifni sistem za usluge daljinskog grejanja, uključe kao jedan od elemenata za obračun cene usluge grejanja i izmerenu, odnosno stvarno predatu količinu toplotne energije. Iako postoji Uredba o utvrđivanju metodologije za određivanje cene snabdevanja krajnjeg kupca toplotnom energijom, to i dalje ne znači da nema prostora za manipulaciju cenama. Vlada uspostavlja pomenutu metodologiju po kojoj toplane izračunavaju i predlažu cenu grejanja na lokalu, a na osnovu svojih Odluka, a lokalna samouprava daje saglasnost na predložene cene. Niška toplana je recimo izjednačila cenu za korisnike poslovnog prostora i građane, predstavljajući to kao pozitivnu meru, na šta je UPSS reagovao, ukazujući da pomenuta Uredba određuje maksimalnu visinu prihoda toplane, iz čega proizilazi da se smanjenjem cene grejanja za preduzetnike, uvećava cena grejanja za građane.
- „Ukoliko odlukom skupštine jedinice lokalne samouprave o obavljanju komunalne delatnosti nije predviđeno zaključenje pojedinačnih ugovora između vršioca i korisnika komunalnih usluga, smatra se da je ugovorni odnos o pružanju komunalne usluge nastao započinjanjem korišćenja komunalne usluge, odnosno početkom pružanja komunalne usluge u skladu s propisima kojima se bliže uređuje obavljanje te komunalne delatnosti. Obaveze korisnika komunalne usluge, uključujući i plaćanje cene komunalne usluge, nastaju započinjanjem korišćenja komunalne usluge, odnosno početkom pružanja komunalne usluge, i kada se ona koristi suprotno propisima kojima se uređuje ta komunalna delatnost.” – iz člana 13 Zakona o komunalnim delatnostima
- „Iako član 90. Ustava jasno kaže da država štiti potrošače, a Zakon o zaštiti potrošača svakom građaninu daje za pravo da raskine ugovor o pružanju usluga od opšteg ekonomskog interesa ako nije saglasan sa promenom cene, tarife ili kvalitetom pruženih usluga, u mnogim opštinama u Vojvodini i Srbiji građani plaćaju grejanje preko komšijskih zidova, plafona ili poda, iako su se jasno opredelili za drugu vrstu grejanja” – pročitati ceo tekst ovde
- Ministar energetike Aleksandar Antić je još 2016. godine rekao da će cena električne energije u narednih 10 do 15 godina po svim projekcijama da raste, jer je „ispod ekonomske” i da ljudi ne bi trebalo da se “skidaju” da centralnog grejanja.
