Republički zavod za statistiku 1. oktobra otpočeo je najznačajnije i najsveobuhvatnije statističko i sociološko istraživanje – popis stanovništva. Tokom prve dve nedelje terenskog rada, popisano je 3.800.000 građanki i građana, odnosno 57% procenjene veličine celokupne populacije, a na teren je izašlo 15.000 popisivačica i popisivača, koji su prethodno prošli obuku organizovanu u prostorijama lokalne samouprave.
Popis je inicijalno bio planiran za 2021. godinu, ali je usled nepovoljne epidemiološke situacije, odložen za oktobar 2022. Iako su pripreme koje podrazumevaju sprovođenje probnog popisa tokom kao i testiranje metodologije elektronskog samopopisivanja otpočele još 2019. godine, sveobuhvatna i nedvosmislena kampanja RZS-a o važnosti, značaju i funkciji procesa je, međutim, izostala.
Što se mora, jeste teško
Popisi stanovništva u sadašnjoj (i bivšoj) državi nisu novina – obavljaju se na svakih deset godina, obično na početku decenije, osim u iznimnim situacijama, kakva je bila prošlogodišnja, izazvana epidemijom. Ni rad Republičkog zavoda za statistiku građanima nije nepoznat, s obzirom na činjenicu da se svake godine sprovode redovna istraživanja o radnoj snazi, potrošnji, prihodima i uslovima života, kao i o zdravlju stanovništva. Razlika između popisa i pomenutih istraživanja je u tome što se istraživanja sprovode na uzorku, dok popis podrazumeva prikupljanje podataka o celoj populaciji. To u praksi znači da će se gotovo svako lice, ili bar svako domaćinstvo, u nekom trenutku trajanja popisa susresti sa popisivačem ili da će bar njegovi podaci biti prosleđeni popisivačima posredstvom nekog od članova domaćinstva.
Učešće u popisu je obavezno, a prema Zakonu o popisu stanovništva, predviđene su novčane kazne kako za lica koja odbiju da učestvuju u popisu ili daju netačne ili nepotpune podatke, tako i za popisivače i instruktore koji popis ne sprovode prema zakonskoj regulativi i prethodno utvrđenim metodološkim pravilima. Međutim, uz svaku obavezu idu i određena prava, u ovom slučaju pravo na dostupnost informacija, ili bar objašnjenje procesa. Iako je Republički zavod za statistiku otvorio poseban podsajt za popis 2022, na kome se mogu pronaći metodološka uputstva, upitnik za lica i domaćinstva, kao i nekoliko edukativnih videa, određenom delu stanovništva ostalo je nejasno koja je tačno svrha procesa, ko istraživanje finansira i zašto, kao i zašto je neophodno da u njemu učestvuju.
Cilj popisa nije sankcionisanje građana i građanki, već što veća uspešnost i odziv građana, s obzirom da se radi o istraživanju koje stručnoj javnosti i Zavodu treba da služi kao najznačajnija baza podataka, čijom će se sekundarnom obradom ukrštati parametri i dobijati više informacija o odlikama, strukturi i kretanju stanovništva. Konačno, popis stanovništva je i investicija predviđena budžetom Republike Srbije, u čijoj realizaciji je uposleno, na osnovu ugovora o privremeno – povremenim ili dopunskim poslovima, najmanje 15.000 ljudi.
„Strani plaćenici“ i strah od popisa
Iako je samopopisivanje putem interneta bilo testirano tokom probnog popisa 2019. godine, RZS je ostao pri odluci da se ovaj popis sprovede „tradicionalno“, odnosno terenskim istraživanjem obučenih anketarki i anketara, kako bi se minimizirao prostor za grešku i procenat odbijanja i „neotvorenih vrata“. Ovakav metod iziskuje značajne resurse, koje Republika Srbija nije samostalno izdvojila. Sredstva za popis obezbedila je Evropska unija (dok je Republika Srbija kofinansijer projekta) u sklopu redovnih aktivnosti razvoja statističkih metoda i kapaciteta1. Ni ovaj podatak nije novina, ako uzmemo u obzir činjenicu da je popis 2011. bio finansiran od strane Evropske komisije, kao i da je Evropska unija najveći donator Republike Srbije. Znači li to da je u ovoj državi – država strani plaćenik?
Nepoverenje u popis koje građani iskazuju na društvenim mrežama, javno ili u poluzatvorenim grupama, ne manifestuje se samo kroz strah od „skrivene agende“ oba finansijera i implementatora popisa, već se proteže preko pitanja zaštite podataka do širenja teorija zavere, sličnih onim koje prate epidemiju korona virusa i razvoj vakcina. Zabrinutost oko privatnosti i zaštite podataka pokazala se kao dominantna posledica višedecenijske inertnosti i korumpiranosti institucija. Popisivači i popisivačice, u ovom slučaju posmatrani kao produžena ruka države, a ponekad čak i vladajuće partije, suočavaju se sa nepoverenjem i otporom građana, koji se plaše da će njihovi podaci završiti u pogrešnim rukama. Iako većinom podataka država već raspolaže (jedinstveni matični broj građana država je i dodelila), strah od sankcija, skrivenih troškova i negativnih posledica deljenja informacija koje smatraju ličnim, građane je doveo do preispitivanja procesa o kome od početka nemaju dovoljno informacija.
Osim zakonske obaveze koja podrazumeva da se prikupljeni podaci koriste isključivo u statističke svrhe i da se ne mogu ustupati ili prodavati trećim licima, a kojoj podležu svi koji dolaze u kontakt sa podacima građana, podatke čuvaju i principi pseudonimizacije i anonimizacije, koji onemogućavaju da se podaci o licima ukrste na način koji bi ugrozio anonimnost, odnosno otkrio o kojem se licu ili domaćinstvu tačno radi2. Podaci koji se prikupljaju tretiraju se kao izolovana ostrva podataka, koji ne govore o pojedinačnim licima, već o odlikama populacije.
U praksi to znači da će nam popis otkriti koliko ljudi trenutno živi u Republici Srbiji, koliko osoba ženskog ili muškog pola, koliko osoba koje pripadaju određenoj uzrasnoj kohorti, ili koliko lica u državi ima srednju stručnu spremu. Svaki ispitanik je skup podataka koji se na različita mesta klasifikuju, bez mogućnosti da se povežu sa matičnim brojem ili bilo kojim ličnim podatkom, i tako otkriju bilo čiji identitet. U narednih deset godina, RZS, ali i druge relevantne naučnoistraživačke ustanove će ukrštati i obrađivati podatke u istraživanjima na različitim uzorcima, i zato je od velike važnosti za narednu statističku deceniju da svi podaci budu verodostojno prikupljeni.
Konačno, Zakonom o popisu stanovništva predviđeno je da se za naučnoistraživačke svrhe drugih insititucija koriste metapodaci, a član 29. istog zakona takođe naglašava da je podatke iz popisa nemoguće koristiti kao osnovu za utvrđivanje obaveza građana, kao i da ih je nemoguće koristiti kao dokaz za ostvarivanje prava. Dakle, građanima i građankama koji učestvuju u popisu ne može biti konfiskovana imovina, naplaćen porez ili oduzeta deca, što su česte strepnje koje građani, naročito pripadnice i pripadnici ranjivih društvenih grupa, dele i izražavaju.
Građanska dužnost i evropski kontekst
Opravdano nepoverenje u efikasnost i rad države, njenih institucija, kao i posrednika, što su u ovom konkretnom slučaju popisivači i popisivačice, moglo je biti neutralisano da je postojala volja za jasnim komuniciranjem ciljeva, metodologije, ali i važnosti ovakvog porcesa. Borbu za ovaj „cenzus“ nije pratila kampanja na kakvu smo navikli – osim par videa i podsajta, koji imaju ograničeni domet na osobe koje su digitalno pismene i imaju pristup internetu, ali i volju da proveravaju sajt Republičkog zavoda za statistiku, postavljeni su i bilbordi po gradovima, a u etar puštene kratke reklame. Takvim, pomalo zastarelim, kampanjama država pribegava kada treba da pozove na vakcinaciju ili kada građanke i građane treba da uključi u neki preventivni zdravstveni program.
Predizborne kampanje su mnogo maštovitije, i često podrazumevaju kampanju „od vrata do vrata“ što u dužoj perspektivi čini građane manje responsivnim za istraživanja i istraživače, koji do svog uzorka (ili u slučaju popisa, celokupne populacije) dolaze na isti način kao sakupljači sigurnih glasova i promoteri partijskih programa. Naučna zajednica takođe nije odreagovala na vreme, niti dala uvid u izgled i strukturu ovako važnog istraživanja. U evropskim zemljama je elektronsko samopopisivanje već ustaljena ili bar oprobana praksa, dok neke države ostaju pri terenskom, „licem u lice“ pristupu, poput Srbije.
Popisnu dinamiku sličnu Srbiji ima i Škotska, čiji je popis predviđen za 2021. pomeren za 2022. uz bitnu razliku u pristupu – Škotska je neposredno pred popis organizovala medijsku kampanju koja je građanima objasnila kako popis funkcioniše, kada će biti obavljen i koji su benefiti koje građani mogu da očekuju. Građanke i građani pozvani su da učestvuju u popisu, kako bi njihove potrebe postale vidljive i kako bi se, referišući na podatke iz popisa, zagovaralo za bolje i dostupnije usluge javnog sektora, pre svega zdravstvenog i obrazovnog sistema.
Kampanja je podrazumevala učešće tradicionalnih medija, nevladinih organizacija, naučnih instituta, ali i digitalnu kampanju na društvenim mrežama. Kako su se popisnice popunjavale online (u iznimnim situacijama ispitanici su popunjavali odštampane primerke, ukoliko su bili deo zatvorenih institucija, poput zatvora i kasarni), kampanja je morala da obuhvati i pojašnjavanje značaja određenih pitanja, kao i konstantnu posvećenost tome da što veći broj domaćinstava i lica ispuni upitnik, na čemu je bio angažovan veliki broj službenica i službenika. Domaći popis dobio je dva videa, jednu konferenciju za medije i nekoliko obraćanja u tradicionalnim medijima.
U postpandemijskim vremenima, kada je nepoverenje u državu i nauku, čini se, na istorijskom maksimumu, nije učinjen ni najmanji napor da se distanca između institucija i građana ublaži. Čini se da je država posebno zanemarila osetljive grupe, kojima je vidljivost na popisu izrazito značajna, kako bi u narednoj deceniji podaci bili korišćeni kao referenca za zagovaračke procese, koji u potencijalu mogu da dovedu do materijalnih promena i eventualnih poboljšanja položaja. Jer, iako podaci ne mogu da se koriste za individualno dokazivanje prava građanki i građana, zbirni podaci popisa mogu (i moraju) biti korišćeni za predloge zakona, ocenjivanje postojećih i razvoj novih strategija, ali i ostvarivanje kolektivnih prava pripadnica i pripadnika nacionalnih manjina.
Vidljivost je važna
Oni kojima je možda u najvećem interesu da budu vidljivi na popisu, a koje je istovremeno, država najviše izneverila, čini se, i ovaj put ostaju na margini. Osobe u istopolnim zajednicama kao i pripadnice i pripadnici nacionalnih manjina imaju poseban interes da budu vidljivi na popisu, s obzirom da rezultati popisa mogu biti korišćeni za poboljšanje rada obrazovnih institucija, političkih tela, ali i za zagovaračke procese, poput zagovaranja za usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama. Kampanju za povećanje vidljivosti ranjivih grupa na popisu otpočele su organizacije koje se bave LGBT+ pitanjima, kao i organizacije civilnog društva usmerene na poboljšanje položaja nacionalnih manjina. Tako su organizacije poput Da Se Zna i Rainbow Ignite sa svojim korisnicima i pratiocima podelile instrukcije dobijene od popisivača, odnosno instruktora angažovanog pri popisu, o evidentiranju istopolnih zajednica na popisu.
Prema instrukcijama, pri odgovoru na pitanje broj 10 (Da li ste u vanbračnoj zajednici?) moguće je ostaviti napomenu da se radi o istopolnoj zajednici, koju popisivač i popisivačica moraju da evidentiraju. Paralelno sa instrukcijama o obezbeđivanju što veće vidljivosti, sprovedena je kampanja o bezbednosti učesnica popisa (popisivačica i ispitanica) koju su inicirale dve aktivistkinje, Milica Batričević i Jelena Ivković, uz podršku Autonomnog ženskog centra i nekolicine stručnih saradnica. Smernice za bezbedniji popis, koji podrazumeva zaštitu svih učesnica od seksualnog nasilja i uznemiravanja uključene su u zvaničnu obuku anketara i anketarki, koju je sproveo Republički zavod za statistiku.
Pokret Opre Roma Srbija od početka popisa sprovodi aktivnu kampanju, koja podrazumeva posetu romskim naseljima, razgovor sa stanovnicima i mapiranje mitova i predrasuda koji pripadnike i pripadnice romske nacionalne manjine odvraćaju od učešća u popisu, kao i od nacionalnog izjašnjavanja. Ocena pokreta je da država nije stvorila povoljnu atmosferu u kojoj svaki građanin i građanka mogu bez straha i slobodno da iskoriste svoje pravo o nacionalnom (ne)izjašnjavanju. Odgovornost za veću vidljivost marginalizovanih društvenih grupa, kao i za edukaciju o bezbednosti svih učesnica (i učesnika) procesa, država je prebacila na pojedinke i pojedince, odnosno civilni sektor.
Čini se da država, osim zaštite podataka, ne nudi i zaštitu ostalih prava, poput prava na nacionalno izjašnjavanje bez straha od posledica. Iako je popis obavezan za sve građanke i građane Republike Srbije, kao i obično, ni u ovoj obavezi nisu svi jednaki.
Popis stanovništva 2022. godine, osim identifikovanja demografskih odlika populacije i trendova migracija, što predstavlja njegovu manifestnu funkciju, otkriva i kapacitete države da obezbedi jednake mogućnosti za učešće i kasnije, nakon konačne objave nalaza, poboljša dostupnost usluga, programa (socijalne, zdravstvene) zaštite i obrazovanja, ali i društvene i političke participacije različitih društvenih grupa identifikovanih na popisu i tako ispuni svoju latentnu funkciju.
Pitanje koje ostaje otvoreno je u kakvoj se atmosferi obavlja popis ostalih ranjivih grupa, koji, zajedno sa RZS-om, prema Zakonu o popisu stanovništva, sprovodi Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, pre svega korisnica i korisnika ustanova socijalne zaštite, ali i beskućnica i beskućnika koji se nalaze u svratištima i skloništima.
Dok političari željno iščekuju rezultate, ne bi li nastavili lament nad populističkim konceptima poput „bele kuge“ i „odliva mozgova“, izvesno je da oni najugroženiji i za državu često nevidljivi na ovom popisu neće „ostaviti trag“. Od toga šta sve država može da uradi sa podacima kojima već raspolaže, možda bi trebalo više da nas brine sve ono što neće uraditi kada rezultati popisa ugledaju svetlost dana.
- Metodologija koju koristi RZS godinama unazad se niveliše sa EU statističkom metodologijom, kako bi se dobili uporedivi podaci.
- Prema Zakonu o popisu stanovnštva, pseudonimizacija je obrada na način koji onemogućava pripisivanje podataka o ličnosti određenom licu bez korišćenja dodatnih podataka, pod uslovom da se ovi dodatni podaci čuvaju posebno i da su preduzete tehničke, organizacione i kadrovske mere koje obezbeđuju da se podatak o ličnosti ne može pripisati određenom ili odredivom licu.
