Proteklih nedelja mnogo se stvarne i metaforične prašine diglo oko Hotela Jugoslavija, koji se ruši. Pored toga što se hotel po tvrdnjama građana ruši nelegalno, veliku brigu javnosti izazvala su podozrenja da se tokom rušenja sa gradilišta i iz kamiona koji prevoze šut vazduhom šire čestice azbesta.
Azbest je izuzetno kancerogen materijal. Njegovo korišćenje je 2005. zabranjeno u EU, a dve godine kasnije i u Srbiji. Pre toga se, međutim, kao materijal sa odličnim vatrostalnim karakteristikama često koristio u građevinarstvu, a naročito obilno šezdesetih godina, u periodu u kom je „Juga“ građena.
Neformalno udruženje građana je za nedelju, 1. novembar, najavilo novi protest protiv (sada već poodmaklog) rušenja Hotela Jugoslavija. Građani zahtevaju: stopiranje radova na gradilištu do utvrđivanja istine; krivično gonjenje zbog nelegalnog upravljanja otpadom od rušenja i stavljanje van snage Plana detaljne regulacije kojim se predviđa gradnja privatnog mega-kompleksa na Zemunskom keju. Na prvom mestu je „Istina o azbestu i drugim opasnim materijama u vazduhu“.
No, ko bi ovu istinu trebalo da saopšti javnosti? Ko je zadužen da utvrdi da li u zgradi koja se ruši ima azbesta, ko da izmeri da li ga ima u vazduhu, ko da sprovede mere kojim se njegovo širenje ograničava, a ko da obavesti javnost, Mašina će pokušati da rasvetli u ovom i narednim tekstovima.
„Ako država ima neke dokumente, svi treba da ih poštuju“
„Mi imamo tri veoma važna propisa u ovoj zemlji, koji uređuju ovu oblast. Imamo Uredbu o načinu i postupku upravljanja otpadom od građenja i rušenja koju je objavilo Ministarstvo za zaštitu životne sredine; imamo Pravilnik o upravljanju građevinskim otpadom koji je pre mesec dana objavilo Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture i imamo jedan stariji pravilnik o radu s azbestom“, kaže za Mašinu Dejan Bojović iz Srpske asocijacija za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu.
Ovo udruženje zaslužno je za formulisanje prva dva pomenuta dokumenta i prvo je koje je početkom novembra javnost alarmiralo o mogućem postojanju azbesta na objektu hotela Jugoslavija.
„Ako država ima neke dokumente, ja mislim da svi treba da ih poštuju“, komentariše za Mašinu Dejan Bojović. „U toku rušenja materijal mora da se selektuje na licu mesta. To piše u Uredbi. U Pravilniku piše da ako se u toku radova naiđe na opasan materijal, radovi se prekidaju da bi se materijal uklonio“, nabraja naš sagovornik.
Uredba o rušenju kaže: Izvođač treba da utvrdi koji materijali se nalaze u objektu i koji će postati opasni otpad
Uredba o načinu i postupku upravljanja otpadom od građenja i rušenja , objavljena 2023. godine, definišeupravljanje otpadom od građenja i rušenja kao „skup aktivnosti i mera koje obuhvataju odvojeno sakupljanje, razvrstavanje, transport, skladištenje, pripremu za ponovnu upotrebu, ponovno iskorišćenje i/ili odlaganje građevinskog otpada“ (Član 3, kurziv naš).
Kako stoji u Članu 4, a naročito je zanimljivo za ovaj slučaj: „Investitor je dužan da izvođaču radova omogući da izvrši pregled objekta na način da utvrdi i ispita koji materijali se nalaze u i na objektu, kao i koji materijali će u toku izvođenja građevinskih radova postati opasni otpad“ (kurziv naš).
Član 5 precizira Mere za upravljanje otpadom od građenja i rušenja obuhvataju: „ 1) izdvajanje korisnih komponenti iz i sa objekta pre započinjanja građevinskih i drugih radova, koje se ne smatraju otpadom u skladu sa zakonom kojim se propisuje upravljanje otpadom i koje mogu ponovo da se upotrebe u istu svrhu za koju su proizvedeni (opeka, crep i sl.); 2) sprečavanje mešanja opasnog i neopasnog otpada od građenja i rušenja i mešanja različitih vrsta otpada; 3) sprečavanje raznošenja, razlivanja, isticanja opasnog otpada u zemljište, površinske i podzemne vode i vazduh“, i tako dalje.
Sprečavanje mešanja opasnog i neopasnog otpada, kao i sprečavanje raznošenja, određeni su u još nekoliko članova Uredbe, a za konkretni slučaj je važno i to što se u njoj definiše da je „Vlasnik otpada od građenja i rušenja dužan je da obezbedi da se na gradilištu prvo izdvoji opasan građevinski otpad, radi sprečavanja mešanja opasnog građevinskog otpada sa neopasnim građevinskim otpadom“ i da je „Vlasnik otpada od građenja i rušenja dužan je da pribavi izveštaj o ispitivanju otpada koji nastaje na gradilištu“.
Uz to, nema dileme da je azbest, o čijem se prisustvu nagađa, u Uredbi prepoznat kao opasni otpad. Posebna alinea posvećena je preciznijem definisanju otpada od građenja i rušenja koji sadrži azbest („otpadni sirovi azbest i svaka materija ili predmet koji sadrži azbest i azbestna vlakna, kao i azbestna prašina nastala emisijom azbesta u vazduh kod obrade azbesta ili materija, materijala i proizvoda koji sadrže azbest, a koje vlasnik odbacuje, namerava ili mora odbaciti“), a još jedna metodu za njegovo stabilizovanje kojim se sprečava širenje azbesta u vazduhu (Član 2, tačke 9 i 11).
Nekoliko dokumenata zahteva da onaj koji ruši prvi izvrši procenu rizika, kao i da obustavi radove ako naiđe na opasan otpad
Druga dva pomenuta dokumenta su Pravilnik o uređivanju, upravljanju, odlaganju i deponovanju građevinskog otpada u toku izvođenja radova iz 2024. godine i Uredba o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad pri izlaganju azbestu iz 2015. godine. U Pravilniku se, kao i u Uredbi iz 2023, naglašava da građevinski otpad mora da se odvojeno sakuplja i razvrstavanje materijala, odnosno budućeg otpada. Navodi se niz dozvola koje treba pribaviti pre početka rušenja, kao i neophodnost postojanja Plana upravljanja građevinskim otpadom. U uredbi o preventimnim merama za rad sa azbestom se, između ostalog, navodi da je poslodavac je dužan da, „za sva radna mesta u radnoj okolini na kojima postoji mogućnost izlaganja zaposlenih prašini koja potiče od azbesta ili materijala koji sadrže azbest, izvrši procenu rizika“.
Verovatno najzanimljivije za ovaj konkretni slučaj je Član 8 Pravilnika, kojim se propisuje da „Ako u toku izvođenja radova nastane opasan otpad, za čije postojanje se nije znalo u vreme sačinjavanja plana upravljanja građevinskim otpadom, izvođač i stručni nadzor obustavljaju radove i o toj činjenici obaveštavaju investitora, građevinskog inspektora i inspektora nadležnog za poslove zaštite životne sredine“.
„Oni lupaju bagerom i baš ih briga“
Dok važeći propisi, kao što smo videli, na nekoliko mesta naglašavaju da materijal na objektu koji se ruši svakako treba da se demontira pa sortira, sa mesta rušenja dolaze slike buldožera koji ruši zgradu sa koje ništa nije demontirano.
„Ne treba terati mak na konac, ali treba reći ljudima da je ovakav način rušenja nepriličan, kad već imamo određene procedure. Prvo bi trebalo da se demontira sve što može da se demontira. Oni nisu uklonili stakla, prozore, kablove nameštaj – oni lupaju bagerom i baš ih briga“, kaže za Mašinu Bojović.
Način na koji se vrši rušenje izaziva sumnju javnosti da su investitor i izvođač ispoštovali ostale obaveze iz navedenih dokumenata, odnosno podzakonskih akata.
„Nađite mi jednu kotlarnicu iz šezdesetih u kojoj nema azbesta ili staklene vune“
Kada je u pitanju azbest, koji je izazvao najveću zabrinutost, Bojović konstatuje da se sa velikom verovatnoćom može pretpostaviti da ga ima, jer ga ima u većini zgradova iz tog perioda.
„Nađite mi jednu kotlarnicu iz šezdesetih koja u sebi nema azbesta ili staklene vune. Mi često imamo azbest i u liftovskim postrojenjima, ranije se azbest ugrađivao i u druge vatrozaštitne pregrade. Mi ovde imamo jedan objekat koji izaziva veliko podozrenje. I ja sad treba da izvođaču radova verujem na reč da tamo nema azbesta“, kaže Bojović.
Kako je prokomentarisao za Insajder: „U istorijskom opisu objekta iz 50-ih godina koji su radili, opisno stoji da se koristi vatrootporni materijal. Nije navedeno njegovo ime, niti se ikada navodio, a navodi se još jedan slučaj – da je korišćena mineralna vuna. Iskustveno, govoreći u tom periodu, mineralna vuna je u stvari bila staklena vuna, a vatrootporni materijal je bio azbest. Da li ga ima ili nema u objektu… Mi smo ocenili da ga verovatno ima u nekoj maloj procentnoj količini; to smo i probali da objasnimo, mada je to drugačije rečeno, jer je tada korišćen azbest kao izuzetno povoljan i ubedljivo, i dan danas najbolji vatrootporni materijal na svetu“.
Nije samo azbest opasan
Ipak, kako naglašava, azbest ovde nije jedini problem: „U građevinarstvu ima mnogo opasnih materijala. I sijalica je opasan materijal, i plastika za kablove je opasan materijal… Opasni su i plastični materijali, pur pena, mineralne vune, fug mase, vinaz (vinil-azbest ploče)… “ Podsetimo, na Mašini, primera radi, redovno možete da čitate o zdravstvenim posledicama „večnih hemikalija“, PFAS odnosno polifluoralkilsupstanci, koje su deo velikog broja materijala u svakodnevnoj upotrebi, kao i onih koji su ranije korišćeni u građevini.
„Ja ne znam nijedan objekat koji u sebi nema neki opasan materijal, osim možda onih od blata zidanih starih kuća“, konstatuje Bojović, naglašavajući da je upravo zato pre svakog izvođenja radova rušenja, pa i ovog, potrebno (a, kako vidimo, i obavezno) uraditi analizu objekta. „I sama prašina je štetna. Da bi se sprečila prašina, tokom rušenja bi trebalo upotrebljavati vodene topove“, kaže Bojović. Po oceni našeg sagovornika, postoje mnoge procedure koje bi rušenje učinilo bezbednijim, a za koje je očigledno da nisu primenjene ili uznemirenoj javnosti nepoznato da jesu.
Bojović skreće pažnju i na to da je mešanje materijala tokom rušenja problematično i zbog toga što se time onemogućava reciklaža: „Dosta je divljačkih rušenja s prašinom koja zagađuje i rezultira ogromnom količinom divljih deponija. Dajte da se i da nešto iskoristimo“.
Oblast rušenja je, ipak, nedovoljno obrađena u zakonu
Kao što se možete uveriti, u Pravilniku o upravljanju građevinskim otpadom (Pravilnik o uređivanju, upravljanju, odlaganju i deponovanju građevinskog otpada u toku izvođenja radova iz 2024) navodi se niz dozvola i rešenja koje je pre rušenja neophodno pribaviti.
„Uz zahtev za izdavanje rešenja o građevinskoj dozvoli, posebnoj dozvoli za izvođenje pripremnih radova, privremenoj dozvoli, rešenja o odobrenju za izvođenje radova, kao i rešenja o rušenju, odnosno uklanjanju objekta, odnosno dela objekta, prilaže se i rešenje o saglasnosti na plan iz stava 1. ovog člana, koje je pribavljeno u skladu sa podzakonskim propisom kojim se uređuje upravljanje otpadom od građenja i rušenja, izvan objedinjene procedure propisane zakonom kojim se uređuje izgradnja objekta“, konstatuje se u članu 4.
Bojović za Mašinu, ipak, skreće pažnju na to da ova oblast nije dovoljno detaljno zakonski uređena: „Mi rušenje nemamo u zakonu. Mi nemamo definiciju rušenja u zakonu. Mi nemamo poseban deo za rušenje. Mi za rušenje nemamo licencu. Nikad je nije ni bilo, vi nemate ni predmet u školi, ni na arhitekturi, ni na građevini, nemate ništa o rušenju“.
„Mi se, kao asocijacija, borimo i radimo obuku kadrova, inženjera za to. Kažu ‘to radi građevinac koji radi projekat’. Ali, ne radi građevinac projekat, projekat radi arhitekta. A arhitekta ne zna da sruši objekat“. Naš sagovornik naglašava da bi za svaki objekat trebalo da se izvodi pregled objekta i izrađuje plan upravljanja otpadom, što uglavnom nije slučaj. Da bi se plan radio „kako treba“ trebalo bi da ga radi multidisciplinarni tim sastavljen od arhitekata, građevinskih inženjera, tehnologa, mašinskih, elektro i rudarskih inženjera, odnosno svih koji su stručni za različite tipove konstrukcija i instalacija na objektima.
„Cela ova oblast nije dobro uređena, ali pomenuta tri dokumenta ipak imamo. Mi samo tražimo da se poštuju zakoni, odnosno podzakonska akta“, zaključuje Bojović.
I.K.
