Mnoge zvučne i duhovite parole na ulicama poslednjih meseci privukle su zasluženu pažnju te zaradile status krilatica studentskih protesta. Od svih njih, najupečatljivija mi je zazvučala „Nije štrajk supa iz kesice“ nepoznatog autora kog sam srela kod Terazija 15. marta. Nema prečice do štrajka. Iza štrajka stoji sindikat, jedina organizacija koja može da vodi dugu, stratešku, te na kraju i pobedničku bitku za radnike. O putu radničkog organizovanja do sindikalnih pobeda svedoči nova knjiga sociologa rada Erika Blanka o probijanju sindikata na vrelu scenu američke politike u poslednje dve godine Bajdenovog mandata.
Nema puno sociologa koji su iskreno okrenuti i praksi. To ne važi za Erika Blanka, profesora na Univerzitetu Ratgers u državi Njujork koji nije tipičan član akademske zajednice. On je najpre sindikalni radnik. Pre svog doktorata, i sam dete nastavnice i predsednice sindikata, bio je nastavnik u Kaliforniji. Kao doktorand ispratio je štrajk nastavnog osoblja u Arizoni, Oklahomi i Zapadnoj Virdžiniji za viša primanja, finansiranje škola, te smanjenju broja dece po odeljenju. O ovom istraživanju objavio je knjigu „Revolt republikanskih država: Talas nastavničih štrajkova i politika radničke klase“.
Za razumevanje reda veličina ovog pokreta bitno je napomenuti da je pokret imao uspeha u ovim tradicionalno republikanskim državama u kojima je štrajk u javnom sektoru zabranjen. Zatim, veličinu ovog pokreta pojašnjava i informacija da su se u poslednje tri godine u američke sindikate učlanilo čak 200.000 novih članova. Ovo otvara pitanje koje interesuje sve progresivno orijentisane aktere: da li radnički pokret ponovo može da bude masovan?
Blankove knjige ne govore o idealnim uslovima za širenje radničkog pokreta: prva svedoči o poslednjim godinama Trampovog prvog mandata, dok „Mi smo sindikat“ opet govori o poslednje dve Bajdenove godine na vlasti. S obzirom na to koliko retko, ako uopšte, ovakve teme stižu do naših medija pitanje je koliko ljudi zna za uspešnu sindikalizaciju popularnog lanca kafeterija Starbaks. Još bolje pitanje je, koliko ljudi zna zašto bi trebalo da ih zanima sindikalizacija Starbaksa.
Kratak odgovor je da je sindikalizacija Starbaska, i drugih velikih lanaca i korporacija, enormno značajan odgovor radničke klase, suština njihove politizacije i borba koja u svakodnevnom životu ima najviše efekta i to upravo u nepredvidivom vremenu kom smo savremenici. Duži odgovor, koji Blank nudi u svojoj knjizi, ukazuje na suštinske promene u hrabrosti, kolegijalnosti, odvažnosti, a najviše u pristupu i organizaciji radnika u antisindikalna sredina poput SAD u kojoj je za formiranje sindikata neophodna apsolutna većina zaposlenih. Ovo novo oslanjanje radnika na sopstvene kontakte, te postepena izgradnja sindikata na radnom mestu upravo je ono što Blank naziva radničkim samoorganizovanjem (worker-to-worker organising).
Blank sagledava primere samoorganizovanja od 2022. do 2024. godine kada se osim Starbaksa desila i sindikalizacija lanca brze hrane Burgerville, sindikata zaposlenih u medijima Collective News Guild, studenata studenata angažovanih u nastavi na univerzitetima, te se pitanje sindikalne borbe otvorilo i u apsolutnom paklu radničkog organizovanja, Amazonu i Guglu.
Naspram ovih, za širu publiku praktično nevidljivih delanja, Blank navodi talase velikih protesta u poslednje dve decenije: 2003. godine zbog američke invazije u Iraku, 2006. godine zbog prava emigranta, pokreta Occupy protiv ekonomske nejednakosti i korporativne pohlepe, Ženskog marša 2017. i konačno Black Lives Matter 2020. godine. Ovi masovni protesti nisu imali institucionalnu, a samim tim ni organizacionu moć za svoje ambiciozne planove te su se izduvali i postali slika i prilika tzv. momentum organizovanja.
Radničko samoorganizovanje, po Blanku, je strukturna i dugotrajna kontrateža protestnim pokretima velikih naboja i malih rezultata. Ono podrazumeva oslanjanje na postojeću strukturu radnog mesta u kom sami radnici preuzimaju glavni teret organizovanja i borbe za svoja prava.
Radničko mesto jedino je mesto gde ima smisla pokrenuti borbu za bolje radne uslove: ono okuplja ljude sa različitim političkim stavovima, ali istim interesima. Nema potrebe da se preispituju ili menjaju stavovi kolega o ekološkoj krizi ili političkim strankama i njihovim liderima jer radno mesto velikoj većini zaposlenih nameće zajedničkih interesa od poboljšanja materijalnog stanja radnika do bolje organizacije rada. Savremenim rečnikom, organizovanje na radnom mestu je naša sigurna karta za izlazak iz „babla“, ideološki hermetički zatvorenog društvenog prostora.
Blank ne izmišlja toplu vodu. Naprotiv, on podstiče i objašnjava radničko samoorganizovanje unutar i sa (postojećim) sindikatima. Kad kaže: „Ako želimo promenu, mi moramo da je sprovedemo“, Blank predlaže radničko preuzimanje te aktivno menjanje sindikata, a ne oslanjanje na postojeće strukture sindikata koje nemaju kapacitet da šire radnički pokret. Radničko samoorganizovanje je ohrabrenje da se borimo, odnosno organizujemo od dole ka gore.
Sindikat je i dalje jedino pravo mesto za pokretanje radničke borbe, pa Blank odvraća od traženja utočišta u neprofitnim, nevladinim organizacijama koje zavise od spoljnog finansiranja. U duhu sindikalnih ideja iz međuratnog perioda gde se organizovanje dešavalo u ogromni pogonima, ali i urbanim sredinama u kojima su živeli radnici, akcenat je na ličnom povezivanju. Razgovor je jednostavno, a opet neophodno i neosujetivo sredstvo povezivanja kolega.
Danas kad su pogoni manji, a radnici ne žive u istim kvartovima, sindikalizacija i dalje zapravo podrazumeva razvijanje odnosa poverenja između kolega kroz bezbrojne razgovore koji vode ka uvidu da su problemi na radnom mestu rešivi, ali isključivo kroz kolektivnu akciju. Od razmenjivanja par reči na pauzama za kafu, preko redovnih okupljanja kolega na organizovanim piknicima, do zakaznih razgovora na zoomu, razgovor je srušio Starbaks, što implicira da će razgovor srušiti i druge korporacije.
Ni radničko samoorganizovanje ne daje rezultate „supe iz kesice“. Borba nije kratka: primer Starbaksa to potvrđuje. Od decembra 2021. godine do prvih kolektivnog ugovora 27. februara 2024. godine su se radnici ove kafeterije borili za svoja prava kroz obustave rade, pritiske na menadžere i jačanje svoje organizacije. Prvi kamen spoticanja bila je prihvaćena ideja da je Starbaks pristojan poslodavac koji se zalaže za prava kvir osoba i za zaštitu životne sredine. Opet, ova korporacija radije je uložila 240 miliona u pokušaje osujećivanja sindikata nego u ostvarivanje minimuma radnih prava kroz kolektivne ugovore. Baš ovakvo nastupanje raspalilo je nezadrživu vatru koja se širila kroz sve savezne države.
Na kraju, ko su ti novi sindikalisti? Blank je kroz svoj terenski rad upoznao mnošto zaposlenih iz generacija milenijalaca i generacije X, koji su mahom visokoobrazovani, Bernijevi verni pratioci. Vođi novog radničko pokreta je radikalizovana omladina. Za razliku od podataka koje imamo o njihovim roditeljima, ova mladež stari, ali ne pokazuje znake ublažavanja svojih stavova, konformizma, niti inklinacije ka kompromisu sa centrom. Podstaknutom ovakvim podacima Blank otvoreno poručuje svim mladima koji su zainteresovani za menjanje sveta da se zaposle u sektorima i firmama gde se sindikati još nisu zahuktali.
