Izbori u Kosjeriću i Zaječaru početkom juna poslužili su kao lakmus papir nekih budućih – daljih ili bližih, redovnih ili vanrednih – nacionalnih izbora. Od toga koliko će biti „fer i pošteni“, do toga kako će izgledati dinamika između opozicije i studentskog pokreta.
Formula je, čini se i mimo krajnjih rezultata, itekako bila nadahnjujuća. Naime, opozicione liste predvodili su lokalni opozicionari, dok je studentska uloga bila više savetodavna, te im je fokus bio na podršci i dobrom PR-u.
Međutim, nadolazeći izbori u Mionici doneće sa sobom i malo drugačije studentsko angažovanje oko politike i izbora – ono formalnije, direktnije. Naime, opozicija u tom mestu je najvećim delom okupljena oko liste „Ujedinjeni za Mionicu – za lepše lice Mionice“ na čijem čelu će biti upravo studenti.
Upravo je jedan od kandidata na listi, student Vladimir Đorđević, u Utisku nedelje objasnio kako je nastala lista, te kako se došlo do toga da studenti predvode istu.
„To je nešto novo u Srbiji, ovo se prvi put dešava. Umesto da nam kažu ’Bravo, deco, super dižete, narod, ali sad će da dođu čike iz političkih partija, vama hvala jer ste nam mnogo pomogli’, mi smo preuzeli stvar. Studenti su ti koji nose promene, i studenti su stali napred, a političke partije nama pomažu, stoje sa nama rame uz rame, svojim savetima o tome šta su prošli ranije na izborima i sugestijama“, objasnio je student iz Mionice.
Đorđević je objasnio da su u pitanju studenti iz Mionice, da su oni napravili svoju organizaciju i da oni učestvuju na izborima. Imaju, kako je naveo, podršku studentata u blokadi, ali na ovoj listi su studenti iz Mionice, koji studiraju van te varošice.
„Mi smo se sastali i rekli ovo je naša Mionica, vojvoda Živojin Mišić je naš. Hoćemo li mi da dozvolimo da nam oni kradu budućnost ili ćemo uzeti stvar u svoje ruke“, istakao je on.
Međutim, postoji jedna začkoljica u celoj priči: Vladimir Đorđević nije samo student, već je i član stranke Novo lice Srbije. Kako to obično biva, samo na osnovu tog podatka se podigla medijska hajka na njega. On je, odgovarajući na napade, konstatovao da nikada nije krio kojoj partiji pripada.
„Moja stranka nikad nije bila u vlasti. Nikada se nismo nametali kao organizatori protesta“, naveo je on.
Kako je dodao, na listi se nalaze i ljudi iz stranaka, ali su oni sklonili svoje stranačke programe i ujedinili se.
„Ovo je u Mionici grupa građana, na čijem su čelu studenti, ali nisu svi na listi studeni. Takođe na listi imamo i studente koji su nestranačke ličnosti. Ta granica između partija je ovde prevaziđena, jer smo shvatili šta je model“, istakao je on.
Konačno, „novi ljudi u politici“
Upitan o učešću studenata na izborima u Mionici, urednik portala European Western Balkans (EWB) Aleksandar Ivković za Mašinu ocenjuje da je pre svega ključno da studenti aktivno podrže neku listu ili liste na lokalnom nivou i da pozovu ljude da izađu na izbore. Međutim, takođe dodaje da, po njemu, samo kandidovanje studenata može da donese i dodatne koristi, naročito ako bi bez toga ponuda opozicije bila mršava.
„Oni imaju veliki politički kapital stečen u prethodnih skoro godinu dana i on će sigurno pomoći svakom političkom akteru u kojeg odluče da ga ’ulože’. Da li će studenti zapravo biti kandidati ili će samo, po modelu Zaječara i Kosjerića, raditi kampanju, ne mislim da pravi suštinsku razliku – prosečan građanin će u svakom slučaju neku listu posmatrati kao ’studentsku’. Međutim, samo kandidovanje studenata svakako može da ima dodatne pozitivne efekte u smislu direktnog uključivanja ’novih, mladih, neukaljanih’ lica u politiku, što je bila popularna ideja i pre nastanka studentskog pokreta. Koliko će ti efekti biti veliki zavisi od slučaja do slučaja, tj. od toga koliko su sami kandidati kvalitetni i koliko će se dobro snaći u kampanji, koliko će dobro lista iskomunicirati poruku spoja ’mladosti i iskustva’ i slično“, smatra Ivković.
Naučni saradnik u Institutu za društvenu teoriju i filozofiju Dejan Bursać za Mašinu objašnjava da se na prethodnim lokalnim izborima u Kosjeriću i Zaječaru moglo videti kako se studentski pokret angažuje u političkoj borbi, i to u vidu podrške lokalnim opozicionim listama. Samim tim, kako kaže, i ne treba da čudi što će se na izborima u Mionici, a verovatno i na nekim budućim lokalnim izborima, i pojedini studenti nalaziti na izbornim listama. Kako dodaje, to nije problematično, te itekako ima i pozitivnih aspekata.
„Prvo, lakše je studentima da se uključe na lokalnom nivou, odnosno u manjim mestima, ili kao pojedinac ili kao grupa. Ako vi odete u svoj rodni grad sa grupom kolega koja je odatle i angažujete se u političkoj borbi, to niko ne može da vam zabrani. Drugo, u takvim sredinama nema problematičnih ličnosti, odnosno ljudi koji nemaju poverenje ni studenta, ni većine opozicione javnosti. Drugim rečima, nema stranačkih lidera, već se uglavnom radi o lokalnim ljudima. Treće, tu se ljudi uglavnom poznaju, te se zaista ne prave podele, u smislu da li neko pripada političkoj stranci, da li je aktivista ili student i slično“, rekao je Bursać.
Sagovornik Mašine dodaje da je činjenica da će primera poput Mionice biti sve više, zato što ljudi koji su angažovani u studentskom pokretu ne mogu pobeći od toga da su oni stvorili jedan politički entitet.
„Pa makar se on ne zvao stranka, partija ili pokret, taj politički entitet ima ogromnu snagu, mobiliše ogroman broj ljudi i praktično diktira političku dinamiku u zemlji. Nakon odluke o formiranju studentske liste, studenti sada ne mogu pobeći ni od nekih drugih izbornih takmičenja, čak iako se tu ne pojavljuje ista. I to je politička realnost u kojoj mi učestvujemo, posebno uzevši u obzir činjenicu u kakvom su nam stanju opozicijone partije. Da postoje jasno struktuisane opozicione partije sa višim stepenom poverenjem građana i sa boljom mobilizacijom istih, možda ne bi bilo potrebe da i studenti budu na listama. Jednostavno, studentski pokret je, hteo – ne hteo, preuzeo poverenje građana, te samim opozicioni glasači sada gledaju ka njima, a ne ka opoziciji“, zaključuje Bursać.
Ivković ukazuje da kao što se u srpskom društvu u celini relativno mali procenat ljudi aktivno i formalno bave politikom, to će verovatno biti slučaj sa aktuelnom generacijom studenata.
„Jedan procenat njih će u budućnosti ući u klasične političke vode, ali to neće biti dominantan procenat. Većini studenata, čini mi se, najviše odgovara povremeno uključivanje u aktivističke aktivnosti, ali ne više od toga – što je sasvim normalno. Ono što je odlična stvar vezana za studentski pokret jeste buđenje političke svesti kod mladih, stvaranje od njih aktivnih građana i glasača, a verovatno i povećanje i broja onih koji će se u budućnosti direktno baviti politikom, što je neophodno za zdravu smenu generacija“, rekao je Ivković.
Za kraj, upitan o potencijalnim problemima – ukoliko ih uopšte i ima – koji se mogu pojaviti učestvovanjem studenata na izbornim listama, Ivković ocenjuje da bi se problemi javili ukoliko bi studenti koji se kandiduju krenuli da se postavljaju kao predstavnici studentskog pokreta u celini, ili ukoliko bi javnost krenula tako da ih percipira.
„Neko ko je aktivan kandidat na bilo kojim izborima sigurno će morati da se izjasni povodom šireg spektra tema od onoga oko čega se izjašnjava studentski pokret. Tu bi onda mogli da ga ’sačekaju’ režimski mediji i društvene mreže i na osnovu eventualno spornih stavova ili biografije pokušaju da napadnu ceo studentski pokret. Međutim, mislim da studetnski pokret trenutno vrlo jasno i efektno komunicira razliku između centralnog nivoa i nivoa pojedinih fakulteta, a potom i lokalnih sredina. Jasno je stavljeno do znanja da postoji princip autonomije, ali da jedino centralni nivo predstavlja stavove celog pokreta. Tako da ne mislim da će do tih problema doći. Svakako će se oni koji se bave opozicionim radom, pogotovo u maloj sredini, lično susresti sa brojnim problemima i pritiscima zbog nedemokratskog karaktera vlasti“, zaključuje Ivković.
M.B.
