U publikaciji organizacije Zajedničko je poseban fokus stavljen na one kategorije samostalnih radnika/ca kod kojih je primećen nizak stepen samoorganizovanja kroz zadruge zarad ostvarivanja zajedničkih interesa i potreba, a što je direktna posledica vrste posla koji obavljaju ili načina na koji su radno angažovani.
Tu se pre svega misli na radnike u kulturi, radnike različitih profila koji posao pronalaze na internetu, kao i na radnike koji su angažovani na projektima ograničenog trajanja, najčešće u kreativnom sektoru.
,,Prethodna istraživanja Platforme Zajedničko pokazala su da u Srbiji kontinuirano raste broj radnika/ca koji rade samostalno, a koji se zbog načina na koji je ova oblast uređena, kao i drugih faktora koji proizilaze iz same prirode ovakvog rada, susreću sa nizom problema koji znatno utiču na kvalitet života i rada, uključujući otežan pristup radnim i socio-ekonomskim pravima i nemogućnost udruženog delovanja’’, izjavila je za Mašinu Jelena Šapić, jedna od autorki publikacije.
S obzirom da rade samostalno, a ne po osnovu ugovora o radu, samostalni radnici imaju otežan pristup brojnim pravima koja proističu iz standardnog radnog odnosa, a koja su preduslov za dostojanstven život.
Ostaju uskraćeni za pravo na zdravstveno i penzijsko osiguranje, plaćeni godišnji odmor, bolovanje, porodiljsko i trudničko odsustvo, a pošto nisu obuhvaćeni Zakonom o radu, ne mogu ostvariti ni pravo na sindikalno udruživanje i pregovaranje o unapređenju radnih uslova.
Dodatno opterećenje predstavlja činjenica da troškove oko nabavke opreme i obezbeđivanja prostora za rad moraju da snose sami, ali i da su primorani da pored svoje osnovne delatnosti obavljaju i niz administrativnih poslova.
Zbog nedovoljnog poznavanja prava i obaveza koje proizilaze iz ugovornog odnosa sa klijentom u pogledu uslova rada, radnog vremena, visine honorara i doprinosa za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, samostalni radnici često nisu u mogućnosti da ugovaraju poslove pod uslovima koji bi bili u njihovom najboljem interesu.
Sve navedeno stavlja samostalne radnike i radnice u ranjivu poziciju koju karakteriše ekonomska i socijalna nesigurnost, ali i podređenost u odnosu na klijente za koje rade. Činjenica da samostalni radnici imaju ograničen ili nikakav pristup pravima koja su zagarantovana zaposlenim licima, automatski znači i viši stepen ranjivosti na krize, kao što su ekonomska ili ona izazvana pandemijom koronavirusa, navodi Šapić.
U skladu sa tim, autorke publikacije ponudile su model uslužne zadruge, odnosno, zadruge deljenih usluga, razrađenog po uzoru na više primera dobre prakse iz evropskih zemalja gde se ovakav tip udruživanja pokazao uspešnim u prevazilaženju poteškoća sa kojima se samostalni radnici svakodnevno suočavaju.
Pored toga, autorke su razmotrile i u kom smeru bi mogao ići dalji razvoj uslužne zadruge, uzimajući u obzir specifičnosti položaja radnika/ca u kulturi i na internetu u Srbiji.
Uslužne zadruge najpre rade na osnaživanju članova, tako što na sebe preuzimaju pravno-administrativne poslove, pripremaju ugovore sa jasno definisanim radnim uslovima, posreduju u komunikaciji sa klijentima, ugovaraju povoljnije cene za nabavku opreme za rad i stvaraju prilike za umrežavanje i sticanje novih veština.
Još jedna pogodnost koju članstvo u zadruzi može doneti samostalnim radnicima i radnicama jeste jačanje njihove pregovaračke pozicije u odnosu na klijente, što je od posebne važnosti kada je reč o utvrđivanju minimalne cene rada.
U narednoj etapi, kada se zadruga već uspostavi kao entitet sa većim brojem članova i razvijenim kapacitetima za pružanje usluga, otvara se mogućnost za formiranje fonda zajedničkog osiguranja iz kojeg se po potrebi izdvajaju sredstva za one članove koji su iz određenih razloga sprečeni da rade duži vremenski period.
Međutim, kako bi se postigla dugoročna radna i socioekonomska sigurnost za samostalne radnike, neophodno je da zadruga zagovara trajno regulisanje njihovog statusa kroz uvođenje nove pravne kategorije u vidu statusa zaposlenog preduzetnika.
Status zaposlenog preduzetnika se obezbeđuje kroz zasnivanje radnog odnosa na neodređeno između zadruge i frilensera posebnom vrstom ugovora koji zaposlenom omogućava da zadrži autonomiju u obavljanju svoje delatnosti, ali i da istovremeno uživa sva prava koja proizilaze iz radnog odnosa. Onog trenutka kada se zaključi ugovor, zadruga postaje poslodavac koji se obavezuje da će isplatiti dogovorene zarade, bez obzira na isplate klijenata.
Model zaposlenog preduzetnika se uspešno primenjuje u Francuskoj još od 2014. godine, a procenjuje se da bi, uz manje modifikacije i usklađivanje sa domaćim pravnim sistemom, mogao dati dobre razultate i u kontekstu Srbije.
Budući da u Srbiji i dalje dominira tip zemljoradničke i poljoprivredne zadruge, autorke naglašavaju da je nužno raditi i na menjanju strukturnih uslova kako bi se stvorilo podsticajno okruženje za razvoj drugih tipova zadrugarstva koji su takođe predviđeni Zakonom o zadrugama, ali ostaju mahom zanemareni (na primer, radničke, potrošačke, socijalne i druge zadruge).
,,Zadruga kao način organizovanja kod nas ima svoju bogatu istoriju, pa tako svi pamtimo poljoprivredne zadruge koje su nekada bile veoma zastupljene. Zadruga kao pravno lice i dalje postoji, postoji Zakon o zadrugama, međutim taj model je potrebno prilagoditi trenutnom kontekstu u kojem su se pojavile nove i drugačije potrebe od onih zbog kojih su se do sada radnici udruživali na ovaj način’’ objašnjava Mirjana Dragosavljević, autorka publikacije.
Šapić zaključuje da organizovanje i poslovanje kroz zadruge bez sumnje predstavlja važno alternativno rešenje koje bi moglo poslužiti kao način prevazilaženja prekarnih uslova rada samostalnih radnika i radnica.
Međutim, kako i sama ističe, uspešnost predstavljenog modela zavisiće od interesovanja i zalaganja ljudi i njihove spremnosti da se udruže i sarađuju zajedno, kao i od zagovaranja promena koje su neophodne da bi se razvio i osnažio jedan širi zadružni ekosistem.
