Ovaj tekst je deo rubrike „Pišite nam“, u kojoj objavljujemo tekstove koje nam šaljete vi, naše čitateljke i čitaoci. Šaljite nam vaše predloge.
Moglo bi se reći da je trenutno u toku sažimanje iskustava sa republičkih i pokrajinskih izbora u Srbiji. Veliki doprinos ovom slaganju kockica dao je i nedavni tekst Saše Dragojla na portalu Mašina. Već sam naslov ovog teksta – Godine koje su pojeli petooktobarski mrmoti – aludira na večito vraćanje istog narativa na srpskoj opozicionoj sceni. Zbog tog narativa, levica je u protivrečnoj poziciji jer, s jedne strane, ima svoje mesto kao alternativa u već izlizalom kontekstu neuspeha desnice i liberalnog centra. No, umesto da se probije, ona je utapanjem u narativ liberalnog centra zapravo u opasnosti da izgubi identitet. To je prva tvrdnja ovog teksta.
Verujem da nije mali broj ljudi koji bi se mogli složiti sa većinom ovog teksta i da je on u većini zaista vredan doprinos analizi političke situacije u Srbiji. No, iako mu je dijagnoza tačna, to nikako ne znači da je i rešenje. To rešenje tekst (u odeljku „Srbija 2027“) zapravo vidi u već više puta ponavljanoj rehabilitaciji patriotizma. Štaviše, i to rešenje je u onom ili ovom obliku prisutno još od 2014. godine, dakle već preko deset godina, što je dovoljno da i ono samo stekne državljanstvo Srbije i da se time okvalifikuje kao deo dana mrmota.
Ukratko, to rešenje ne izlazi iz liberalnog konteksta, a evo i zašto. Naime, to je deo koji se tiče „hitnog i neodložnog rada na razvoju partijske infrastrukture“, a kome prethodi sledeće uputstvo:
„Potrebno je izaći iz defanzive, preoteti pojam patriotizma iz nacionalističkih kandži i prevrednovati ga. Objasniti da patriotizam nije 24-očasovna pres konferencija na kojoj će se busati u prsa srpska i narod gurati u sukob sa kosovskom policijom, a istovremeno predavati poslednje tragove suvereniteta; objasniti da patriotizam nije prodavanje srpskih radnika u belo roblje prvacima automobilske industrije, već vođenje suverene ekonomske politike i podizanje domaće privrede koja neće biti sluškinja krupnog kapitala, već isključivo građana Srbije; da razvijena socijalna politika koja će raditi na drastičnom smanjenju siromaštva, nije milostinja, niti trošak, već investicija i pravda za najveće žrtve sistema; da patriotizam nije perfidno lobiranje za interese rudarskog giganta, već očuvanje životne sredine i prirodnih resursa bez koga neće biti ni Srbije, niti života na njenoj teritoriji.“
„A sve to uz makronarativ o Srbiji kao koloniji koju moćnici sa svih strana meridijana glođu kako ko stigne, bez ulaska u etničke kvalifikacije svojstvene desnici. Ne samo jer je istina, već jer je i poziv za sto sa konzervativnim pripadnicima radničke klase koji će inače otići prodavcima jutjub magle i teoretičarima zavere poput Branimira Nestorovića.“
Dok je pojedinačno velik deo ovoga tačan, čitava ideja patriotizma ovde ostaje na vrednostima. Naivna je, zapravo, sama ideja da je sve što je potrebno nekakvo vrednosno preorijentisanje levice. Tu levicu Dragojlo definiše na pomalo čudan način kao „sve levo od bankrotirane toniblerovske socijaldemokratije“, kao da je ovde reč o Ujedinjenom Kraljevstvu.
Bez adekvatnog opisivanja na šta se misli, pojam levice ovde je, izgleda, apstraktan. On podrazumeva da postoji problem sa određenim vrednostima pa je u skladu sa tim i rešenje da se usvoji još jedna vrednost. No, čak i da većina pripadnika bilo koje političke partije u Srbiji doživi prosvetljenje i preobrati se u vatrene patriote preko noći, teško da će se išta promeniti jer problem nije nečija vrednosna orijentacija niti u šta neko veruje. Dok je tačno da se između okršaja vlasti i opozicije čitava zemlja drži taocem, patriotizam ipak nije program, ni ekonomski pa ni politički. Sama ideja voljenja nečije zemlje nije nešto što će revolucionarno promeniti stanje na terenu niti je rešenje u tome da bi se konzervativnim pripadnicima radničke klase trebalo objasniti da patriotizam nije x,y,z. Štaviše, različiti akteri sa desnice to rade već čitavu deceniju i nije Vučić čak ni jedini koji je dobijao prozivke na taj račun (na meti je nedavno bio i Milan Radoičić, a van SNS-a je to bio često i Boško Obradović, itd.).
Na desnici je reći za nekog da nije pravi patriota zapravo redovna optužba protiv političkih protivnika i u tome nema ničeg apsolutno novog. To što na žalost na ne-toniblerovskoj levici (da se poslužimo gorenavedenim opisom) ovo deluje kao da će se nekakva društvena promena neverovatnih proporcija izbiti onog trenutka kad prokužimo da patriotizam nije perfidno lobiranje za strane kompanije, govori više o stanju naše političke diskusije nego o realnosti. U krajnjem, vera u to direktno potiče iz verovanja da Vučićev narativ sam po sebi ima nekakvu privlačnu snagu za mase i da zaista svako van Beograda veruje da je patriotizam = navijanje za strane kompanije. To znači verovati u snagu narativa – koji zaista ima snagu, to ne negiram – ali pre svega, taj narativ je tu jer je tu fabrika koja će ljudima pružiti nešto da jedu. Kako Vučić to objašnjava i to što se poziva na patriotizam je mali deo u mozaiku SNS-a, ali nikako jedini.
Svaka vlast je donekle pozvana da se poziva na patriotizam. Ali, to što Vučić ne organizuje avangardni jazz orkestar na otvaranju Linglonga ne znači da je svaka njegova reč od presudnog značaja, što je valjda i jasno s obzirom na količinu kameleonskih promena koje je izveo od devedesetih, a koje su uključivale i njegov pad sve do svetske krize (zaboravljamo da Vučićeva trajektorija nije bila uspešna konstantno, ma koliko se busao o patriotizmu, a daleko od toga da je bio i jedini).
Druga strana devedesetih
Govoriti u ovom kontekstu o narativima, vrednostima i konzervativnoj radničkoj klasi znači zaboraviti njenu istoriju i sadašnjost – kao i sadašnjost i istoriju političkih partija. Namera ovog teksta je da ispravi tu istoriju i da ponudi drugačije rešenje. Jer, problem je zapravo dublji od narativa i fokusiranje na površinu nas samo lišava odgovornosti da se bavimo problemom strukture na ozbiljan način.
Odgovor na to je zanimljiv, i postoji jedna neispričana priča koja se tiče Jugoslavije. Ona počinje 1991. kada Milošević gasi marksističke centre širom Srbije. Do tada, oni su već dotrajale i stare ustanove koje pokušavaju da se spasu ili pretvore u neke centre za istraživanje javnog mnenja, politički marketing i tome slično. Ogromno znanje koje oni imaju propada, a zajedno s njima i političke škole starog tipa.
Neki od njihovih lidera, poput Miloša Nikolića, tada angažovanog u opoziciji Miloševiću, finansiraju socijaldemokratske opcije poput SDU, ali ubrzo umiru i usled neukrupnjavanja snaga, povlače se, kao uostalom i niz drugih socijalista od Branka Horvata do UJDI-ja i dalje.
Nakon 5. oktobra, uz slom ove opcije, trijumfuje antikomunizam koji je do danas nastavio da pokazuje svoje ružno lice. Antikomunizam je Srbiju koštao više nego išta drugo – veliki zemljišni posedi su rasparčani jer se mislilo da su komunistički; zemlja prodavana strancima po Vojvodini; jugoslovenska preduzeća gašena – iako su bila profitabilna, jer su komunistička, a političke opcije koje nisu tržišno-orijentisane – su odjednom mrtve. Elem, zašto je ovo bitno?
Pa uz smrt SFRJ umrlo je i političko nasleđe planskog stvaranja kadrova. Nove političke partije su sve više isključivo partije elektoralnog usmerenja – i bez ikakvog drugog cilja osim osvajanja i rotiranja na vlasti. Otuda i prosečnom glasaču ono ‘svi su isti’. Međutim, ma koliko ‘svi oni bili isti’ u smislu lidera u javnosti, ako se malo zaviri iza kulisa, i recimo zapita se – a kako to izgledaju članovi partije? Dobićemo sasvim drugačiju sliku. Vreme je da pogledamo ne lidere, nego članove – a neko bi rekao i sledbenike.
U toku osamdesetih, od članova SKJ se očekivalo da, hteli ne hteli, idu na političko obrazovanje kako bi se planski stvorio kadar sposoban da se rotira na funkcijama. U odborima – ovisno naravno gde su – bilo je cirkulacije informacija sa vrha ka dole, kao što su i rađena opsežna istraživanja, a koja su radili upravo marksistički centri. Klasna struktura partije, ideološka kretanja članstva, participativnost pa sve do retencije znanja iz oblasti marksizma, političke ekonomije, zakona i političkog osposobljavanja – su merila i istraživala. Ta istraživanja danas retko koja partija radi, a umesto aktivnih članova sposobnih da preuzmu neku funkciju, stvaramo sledbenike od kojih se očekuje da budu po diktatu na protestu, na glasanju, da glasaju za određenu opciju i slično. Drugim rečima, od ljudi smo napravili magarce.
Drugo. Pri završavanju političke škole – recimo Više političke škole u Novom Sadu ili Ljubljani, da ne pominjemo Kumrovačku školu – kao i od svih drugih, i od radnika i radnica u proizvodnji se očekivalo i da izuče problem koji bi predstavljali lokalnim komisijama u opštinama. Ti radovi nisu nimalo bili naivni po pravilu, a čitava poenta sistema je bila da se između ostalog, rad ne svede na radnu snagu, i da se razlika između intelektualnog i manuelnog rada prevaziđe. Namera ovog teksta nije da detaljno analizira ovo (to je urađeno na drugom mestu) nego da skrene pažnju na jedan fenomen.
Stvaranje „konzervativnih pripadnika radničke klase“
Uz zatvaranje škola 1991. godine, hiperinflaciju i uništavanje radničke štednje, kreće ’stabilno’ opadanje radničke kulture u Srbiji. Uz privatizacije posle 5. oktobra, nastaje talas nezaposlenih na kojem onda Vučić kapitalizuje usled svetske krize. Iako su se i delovi radničke klase (npr. Kolubare) borili 5. oktobra, ono što se desilo posle im je zapečatilo živote. Zato svaki put kada kažemo da su ‘radnici konzervativni’, a bez da uđemo u pitanje zašto je to tako i da li je to neko prirodno stanje, setimo se da je konzervativnost današnjeg tipa nastala nedavno – u poslednjim decenijama zapravo – a ne pukim rođenjem neke osobe u radničku porodicu.
Pre 100 godina, rođenje u toj porodici bi vrlo verovatno značilo opredeljenje za komunizam u toku sazrevanja. U toku Jugoslavije, to je značilo kakvo-takvo obrazovanje ili barem njegovu institucionalnu mogućnost koju su pripadnici radničke klase koristili kao vrstu socijalne mobilnosti, ponekad čak i protiv interesa partije (pa čak i u toku 80-ih jako mali deo štrajkova i protesta je imao zaista konzervativne stavove). U svakom slučaju, destrukciju toga ne bi trebalo prećutati. Jer danas rođenje u radničkoj porodici znači nešto u potpunosti suprotno i maltene život zapečaćen bez ikakvog pokreta i partije koja bi mu pomogla direktno i dugoročno. Jer ko je investirao makar jedan dinar u radničko obrazovanje?
Niko, jer se ono smatra nebitnim, a onda se pitamo zašto su pripadnici radničke klase ‘konzervativni’, pa se bavimo tim ‘kako da im priđemo’ ili ‘pozovemo na sto’, kao da je reč o savetima za dejtovanje sa tim mističnim bićima.1 Najbolje što imamo su sindikati, unutar kojih tek ponekad poneka nemačka fondacija uđe da govori o socijalnom dijalogu. Političko osposobljavanje za sve ostalo ne postoji.
S druge strane, šta znači „približiti se radnicima“ – ko je taj koji „radi“ to „približavanje“? Društveni pokreti ili studenti? Partije centralističkog tipa uz narativ su ostale u 2000. godini, bilo s levice ili desnice? Ovo je bitno pitanje jer nas poziva da bliže pogledamo kako bi se „približili“ i ko unutar partija. Jer, partiju ne čine 2-3 lidera koje vidimo u medijima nego onih ostalih 500 koje ne vidimo u medijima, ali koji rade na terenu. Sama levica je uz nedostatak planskog kadriranja postala sposobna da isključivo pošalje svoje lidere na pregovore bilo gde. Ideja o organskom povezivanju sa nižim slojevima – da podsetimo, upravo većinu onih koji čine partije – nema.
Obe ove stvari – političko osposobljavanje, a ne samo obrazovanje i plansko kadriranje – danas zaboravljamo da je uništeno 1991. Zbog toga što to zaboravljamo, zaboravljamo i alternativne strategije koje su nekada postojale, a koje bi rešile makar neke od problema s kojima se suočavaju i partije i društvo. A u odsustvu tog uviđaja, maštamo o narativima, vrednostima i raznoraznim rešenjima koje možemo smisliti. No, ad hoc rešenja ne postoje. Mora se ići kroz materijalnu promenu.
Drugim rečima, dok se ne demokratizuju partije i dok se ne pređe na plansko umesto tržišnog razvijanje kadrova (uz pomoć akademije i NVO sektora), neće biti ni promene o kojoj Dragojlov tekst govori. Jer trenutna konstelacija partija odgovara privredi koja živi od stranih investicija, politici koja živi od fondacija, i ad hoc odlučivanju koje odgovara liderstvu, a ne širim slojevima članstva – kao da su oni brojevi, a ne nosioci idejnih i drugih usmerenja sa mogućnošću odlučivanja, a od kojih zavise i društvena kretanja.
Zbog ovakvih privrednih i prirodnih kretanja – sve češće krize i katastrofe, izlivanja azota, oluja i kuge (primer je Vojvodina prošlog leta), kao i večitih izbornih ciklusa koje može da isprati samo vlast – partije opozicije su gurnute u neko čudno stanje konstantne mobilizacije koje ide od jednog do drugog problema sa malim brojem kadrova koji pregorevaju.
Zbog toga su u klinču da formulišu dugoročne i drugačije ekonomske politike jer bi to značilo demontiranje strukture SNS-a koja je s tim spojena, a za to opet je potreban kadar koji će to raditi u celoj zemlji i u targetiranim sekcijama radničke klase koje su politički značajne usled mogućnosti za štrajk, pa time i promenu političkog opredeljenja ukoliko se otvori prostor da budu nezavisni (primera radi, prerađivačka industrija ili automobilska industrija) a ne ’konzervativnim pripadnicima radničke klase’ tek tako bez ikakve dalje kvalifikacije osim impliciranja da su konzervativni jer su deo radničke klase ’jer, eto’.
Neko je jednom lepo rekao da u Srbiji političke partije ne upravljaju državom, nego da se zadržavaju na vlasti – duže ili kraće – i to je to. Ukoliko neko želi da ovu situaciju obrne, nezaobilazno će morati da se pozabavi pitanjem kadrova kako u partijama tako i među klasama na koje je skrenuo pažnju Dragojlov tekst, a za to rešenja postoje.
