O konverziji TE „Nikola Tesla“ u nuklearku – ko je kome talac

Izostanak ozbiljne javne rasprave o uvođenju nuklearne energije u srpski energetski miks može imati dalekosežne posledice. Poput dovođenja u vezu Milorada Grčića, nekadašnjeg direktora eletroprivrede, sa predsednikom Međunarodne agencije za atomsku energiju, a u vezi sa eventualnom konverzijom obrenovačkih termoelektrana u nuklearne.

Termoelektrana "Nikola Tesla"

Beogradski energetski forum održan je pre nekoliko dana a mi smo se zainteresovali za jednu izjavu. S obzirom na činjenicu da je pitanje uvođenja energije iz nuklerarnih izvora u naš energetski miks veoma aktuelno – zainteresovali smo se za izjavu Petera Sijarta, mađarskog ministra spoljnih poslova, jer Sijarto je govorio upravo o energetskoj politici ovog dela Evrope. 

Kako je u članku pod nazivom „Sijarto: Nema odgovorne zelene energetske politike bez nuklearki, električne mobilnosti“ preneo balkanenergynews izjava je išla otprilike ovako: „energetska politika je postala talac ideoloških rasprava i licemerja“. A onda je, i dalje govoreći o energetskoj budućnosti ovog dela Evrope, mađarski diplomata dodao i da je „odgovorna energetska politika uvek pitanje matematike, budući da uvek postoji brojka koja pokazuje potražnju jedne zemlje tokom određenog perioda, i fizike, u smislu infrastrukture.“

Na prvom mestu moramo primetiti nešto iz registra veoma savremenih političkih fenomena: mađarski diplomata zapravo ne govori o „ideologiji“ već o „geopolitici“ (pored toga što ju uz sve to meša i sa „fizikom“ i „matematikom“). A onda između redova dodaje i da – kada budemo birali energetsku budućnost – nemamo mnogo izbora (jer su geopolitika, matematika i fizika rekle svoje). Ukratko: optika geopolitike kao omiljena igračka lokalnog komentarijata u ovoj se izjavi neočekivano čisto pojavila kao sudbina.

Dobronamerna manipulacija jednog diplomate

I neodoljivo nam liči da se ovde referira na Fukujaminu najavu smrti istorije i ideologije te da je u pitanju i potvrda tačnosti njegovih predviđanja: američko japanski teoretičar je baš to najavio osamdeset i neke – da se „ideologije“ nalaze na izlasku sa istorijske scene, a da na njihovo mesto dolaze beskrajne čista racionalna pragma i geopolitika u oblandi parlamentarne demokratije.

Ali izgleda da nam Fukujamina formula danas dolazi u jednoj znatno savremenijoj varijanti, solidno modifikovana i prilagođena političko ekonomskom kontekstu dvadeset prvog veka: tačno onoliko koliko je gorepomenuta „oblanda parlamentarizma“ danas potpuno ispražnjena – i naznake demokratije su sada izletele kroz prozor, pa su nam ostale geopolitika i pragma u obliku „matematike“ i „fizike“. Naravno, na kraju je problem i u tome što je nešto „pragmatično“ samo onoliko i onako kako to u skladu sa sopstvenim interesima dominantne političko ekonomske grupacije i njihovi aparati ideološke hegemonije uspeju da definišu kao „pragmatično“, pa dakle, ni od „pragme“ nije mnogo ostalo. Stoga se bojimo da se iza naizgled dobronamerne i sasvim sigurno nepismene izjave mađarskog diplomate zapravo sakrila jedna manipulacija.

Nije to nešto što smo saznali sad: zaista nema više „ideologije“ kao što smo ih znali u prošlom veku: kao oblika sukoba strukturnih pozicija unutar procesa proizvodnje (za marksiste) ili čak u onoj naivnijoj (liberalnoj) varijanti sukoba nekakvih mistifikovanih svetonazora; nove „ideologije“ sada su ništa drugo do unapred izgrađeni i predvidivi identitetski paketi, proizvodi agresivnih medijskih kampanja, jeftine zamene za ozbiljan društveni angažman a biramo ih i igramo kao što biramo i igramo identitete (u ovom slučaju u zavisnosti od toga da li „volimo Rusiju“ ili „volimo Zapad“ (šta god i jedno i drugo značilo); a zajedno sa time se i istorija pretvorila u ništa drugo do trajno modelovanje i remodelovanje populacije i njenih „stavova“ uz pomoć medija kao aparata za proizvodnju javnog mnjenja. I tako se danas – kroz čistu manipulaciju – proizvode i politika i društveni konsenzusi čak i oko veoma osetljivih pitanja.

A u nas je ovo pitanje nikad aktuelnije jer se mesecima već najavljuje kupovina reaktora (ne znamo kojih, ne znamo ni od koga) i uvođenje nuklearne energije u energetski miks. Kako vlast namerava da izađe na kraj sa otporima javnog mnjenja – nije jasno i vrlo je verovatno da (ne baš pametno) računa na nekakvu buduću pasivnost javnog mnjenja.

Autor ovih redova, pritom, se zalaže za nuklearnu energiju kao siguran i bezbedan izvor električne energije, ali mora da podseti: ukoliko se ovakvo guranje bude nastavilo, ne piše se dobro tom uvođenju. Jer javnost koju ne budete zaista upoznali sa pitanjem (i posledicama i jedne i druge odluke), pa tek onda zaista i pitali; pitaće se kad se bude prvi ašov zario u zemlju a ne znamo šta će konačni odgovor biti – podozrevamo da će biti negativan (uprkos stavovima matematike i fizike) upravo zbog toga što nije pitana na vreme kroz neki kompletniji i kompleksniji proces društvene rasprave. A politički protivnici će tada navaliti da prikupljaju političke poene. A sve to nije dobro za budući projekat uvođenje nuklearne energije u energetski miks – koji je sam po sebi zapravo dobar izbor (bar tako ja mislim).

I zato opet podsećamo: o pitanju koje nikako ne može proći mimo javnog mnjenja – javna rasprava u Srbiji ne da nije bila, nego ju nije bilo ni na horizontu. A to pominjemo ne zbog nekog našeg izvoljevanja, već prvenstveno zbog toga što će u eventualnoj budućnosti biti potrebna iskrena a ne fejkovana podrška javnosti.

Jer nuklearna energija je jedna od najkompleksnijih tehnologija koje smo kao vrsta pipnuli, a ponašamo se kao da je u pitanju kupovina na pijaci. Odlučimo li se u nekom trenutku za ovu opciju – a nije sigurno da ćemo: do društvenog konsenzusa ima još itekako mnogo vode Savom da prođe – zapravo ćemo morati da se zaista bavimo društvom; da implementiramo ozbiljne međunarodne standarde u ovoj sferi; uspostavimo institucije koje će biti neprobojne za korupcionaške težnje, pokvarene motive i zadnje namere; razvijemo obrazovne strukture sposobne za proizvodnju dovoljnog broja kadrova; na sebe, na kraju, primamo i određenu dugotrajnu odgovornost.

A sad nešto sasvim drugačije

I onda je došao bum. Ko je kome sad talac – nismo više sigurni, ali poprilično smo sigurni da sada to nisu nikakve „ideologije“: na društvenim mrežama osvanuo je članak u kojem se navodi da Milorad Grčić, podpredsednik opštine Obrenovac i nekadašnji direktor eletroprivrede, „dovodi“ u posetu predsednika Međunarodne agencije za atomsku energiju Rafaela Grosija ne bi li se diskutovalo o eventualnoj konverziji obrenovačkih termoelektrana u nuklearne uz pomoć nekog od ponuđenih modularnog reaktora.

Zato moramo da podsetimo na par stvari: iako se mali modularni reaktori danas razvijaju između ostalog da bi omogućili konverziju elektrana na fosilna goriva kao nešto jeftiniju opciju uvođenja nuklearne energije u energetski miks – do sada u svetu nije bilo takvih konverzija; da danas u svetu postoji samo veoma ograničen broj malih modularnih reaktora u komercijalnoj upotrebi (samo dva) i oba su poprilično daleko od komercijalne upotrebe, i veoma mali broj (2) dizajna koji su uopšte odmakli od početnih stadijuma istraživanja; te na kraju da – čak i da je obećanje mogućnosti ovakve konverzije realno – to je ipak nešto kompleksniji proces oko kojeg se ne pita ni Grosi, ni predsednik Srbije niti (ne dao nam bog) Milorad Grčić.

Ali obratimo li pažnju na sam članak, onakav kakvim smo ga i videli, neke stvari postaju čak i komične. Sa koje strane dolazi ova informacija – nije nam poznato. Tražili smo i ovaj navodni portal i prema naslovu i delovima teksta i nismo našli ništa; tekst je komično nepismen, pa je malo verovatno da ga je napisao čak i izvesni nepismeni urednik izvesnog nepismenog obrenovačkog nedeljnika; a ni u kalendaru međunarodne agencije nema informacija o poseti ovom delu Evrope. U tom smislu, vrlo je verovatno samo lažna vest, i upravo zbog toga moramo izraziti dodatnu zabrinutost. Jer sa koje god da je strane došla, nije dobro.

Razumemo dosta toga: i da je ova industrijska grana zaista mnogo uradila na stvaranju sigurnosnih sistema i sigurnosnih mreža, da se ove tehnologije razvijaju tako da budu pomalo „mismenadžment friendly“ i da nije sve jednostavno „do nas“ te da je nezamislivo da se na eventualna odgovorna mesta postave partijski poslušnici. Ali podsećamo da je prvi put koncept „malog modularnog reaktora“ izašao iz usta upravo Milorada Grčića i to u onom trenutku kada se energetski sistem raspao u decembru 2021.

Ukoliko se ispostavi da „tu ima nešto“, te da se iza ovoga nalazi neko ili nešto iz političkog establišmenta – onda nije pametno zato što nije preporučljivo u vezu sa ovim veoma važnim i osetljivim budućim projektom stavljati nekoga ko je temeljno kompromitovan (pa bilo to tačno ili ne) i neko ko u lokalnoj javnoj sferi stoji kao spomenik lokalnom obliku korpucije (pa i to bilo tačno ili ne – sasvim je drugo pitanje).

Ako pak dolazi sa druge strane – a možda je i očigledno da upravo iz opozicionog miljea i dolazi – onda je situacija možda još i gora jer pokazuje da već postoji neko ko želi da pokupi političke poene na ovoj stvari. A to je veoma opasno, jer dovodi u pitanje projekat koji i inače stoji na staklenim nogama, em nema nikakvu podršku u javnom mnjenju – a koji je zapravo veoma pametna stvar. Nuklearna energija kao ozbiljan deo enegetskog miksa je budućnost i oko toga neće biti previše dilema za nekoliko godina – mark my words.

Prethodni članak

All eyes on Rafah i naše dnevne kvote aktivizma

Linglong: Objekat je privremeni; RERI: Inspekcija naložila rušenje objekta

Sledeći članak