Razlozi alarmantnog stanja u sektoru kulture po pitanju muzealizacije i zaštite kulturnog nasleđa postaju očigledniji kada se sagledaju u svetlu investitorskog urbanizma, istorijskog revizionizma i tržišnom logikom vođene gradske kulturne politike.
Pitanje o umetnosti (posredno i o „kulturi“) postavljeno Dišanovim smeštanjem izvrnutog pisoara u izložbeni prostor svakako je bilo vešto postavljeno: „ako je umetnost ’ono što je u izložbenom prostoru’, može li nešto sasvim svakodnevno postati umetnost?“ Ali u Srbiji su izgleda obrnuli igricu pa je neki PR genije odlučio da fotografije nekadašnje fabrike gumenih proizvoda „Rekord“ stavi u toalet i pored pisoara tržnog centra izgrađenog (i simbolički i politički i prostorno) na njenim ruševinama. Kompleksna pitanja o suštini umetnosti, dakle, ne moramo postavljati jer je realnost daleko prozaičnija: odluku nije doneo neko senzibilisan za tanane artističke dileme – već neko sa bahatom težnjom da se popiša na nasleđe socijalističke Jugoslavije, vreme emancipacije i radničke sigurnosti. Iako je čin duboko uvredljiv ne samo za bivše radnike i radnice ove fabrike već i za sve one koji su u socijalističkoj Jugoslaviji živeli, ovaj je incident ostao nepoznat javnosti jer se odvio u senci onog bizarnog „sukoba“ između ministra kulture Republike Srbije i medijskog tajkuna Željka Mitrovića.1
Tržišno rešenje za nezgodne probleme
Ali pored toga što se međusobna pljuvačina ministra i medijskog oligarha formirala oko nešto novije ose kultur-fašizma protiv tržišnog nihilizma u isto se vreme sukob kretao i već utabanom stazom vekovnog raskola između „visoke“ i „niske“ kulture – drugim sredstvima nastavljeni kulturkampf „gospode“ protiv stoke sa dna kace.
A u pitanju je toliko gipka i razrađena matrica da će se svaki događaj koji se dogodi u polju „kulture“ tumačiti upravo rabeći njena opšta mesta. Tako se uspelo da se istom matricom obuhvati i krađa lokomotive koja je u depou železničkog muzeja isečena na komade i verovatno prodata u staro gvožđe. Da podsetimo: lokomotiva „Pula“ napravljena 1864. godine i jedna od najstarijih lokomotiva u svetu – van svake sumnje artefakt neprocenjive vrednosti – isečena je u toku jedne noći u depou železničkog muzeja koji se nalazi u staroj ložionici železničke stanice. Osobe koje su lokomotivu isekle su viđene, policija je pozvana ali i pored toga – verovatno usled spore reakcije – kasapi lokomotive su uspeli da ponesu alat i ukradeni materijal, popiju pivo te da se mirno udalje sa mesta. Šteta je neprocenjiva, železnički muzej je ostao bez jednog od najvrednijih artefakata ali su mediji dobili još jednu priliku za pujdanje javnosti na počinioce – kao i pre par godina kada je krađa bronzane satue u Dobračinoj ulici promptno (i bez mnogo dokaza) ispraćena upiranjem prsta u romsku populaciju. Ovog puta gradski menadžer zahteva ordnung! uvođenjem stroge kaznene politike prema počiniocima koja bi posebno oštro kažnjavala uništavanje kulturnog nasleđa.
Očekivano: ni mediji ni gradski menadžer o slučaju lokomotive nisu dobacili dalje od leleka o neprocenjivim artefaktima čiju vrednost stoka-sa-dna ne prepoznaje (naravno, svima na jeziku stoji: „Cigani!“) pa ju prodaje za sitninu. A mogli su, recimo, primetiti da se artefakti u ložionici-depou već duže vreme neuslovno čuvaju; da su već izvesno vreme gotovo potpuno uništeni; da se na toj lokaciji već desio izvesni broj sličnih ali nepropraćenih incidenata. Na kraju krajeva: da zgrada ložionice nema obezbeđenje usled asanacije terena za potrebe širenja Beograda na vodi; da se pomenuti depo sa sve lokomotivom prilično neugodno nacrtao baš na prostoru predviđenom za investitorski urbanizam, da se krađa sasvim neobično i zgodno poklopila sa ludilom izmeštanja železničke stanice, te da se ispostavlja da je incident jedno neobično zgodno tržišno rešenje za problem depoa železničkog muzeja koji se nezgodno naguzio baš na mestu Beograda na vodi. Ne bi, uostalom, bilo prvi put da real-politike, prljavi posao i radove na terenu – posebno tiču li se one Beograda na vodi – izvode nepoznati počinioci.
U ovom svetlu pogledano, manje neobično deluje i to što se sada najednom prstom upire u železnički muzej te otkriva da je za depo muzeja već neko vreme smišljena nova lokacija – u onoj istoj pripizdini gde se nalazi stanica „Topčider“.
Politike dezinfekcije
No, kao što rekosmo – u pitanju je totalna asanacija, pa se pored čišćenja od žitelja i železničke infrastrukture mora latiti i simboličke transformacije terena. Dezinfekcija Savske obale od emancipatorskog potencijala jedne železničke stanice u stopu prati i njegovu dezinfekciju od simbola emancipacije. Naime: nakon rekonstrukcije i prilagodbe ovog dela grada potrebama investicionog urbanizma, on će se prilagoditi i prema potrebama revizionističkog istoricizma tako što će – uz pomoć adekvatne srednjovekovnolike estetike koja bi stanovnike trajno podsećala na petrifikovanu i statičnu socijalnu hijerarhiju – biti pretvoren u spomenik dinastiji Nemanjića.2 Široko dostupna putovanja, mobilnost, pristupačno kretanje, očigledno, ne odgovaraju fantazijama o Beogradu na vodi, statičnoj socijalnoj i klasnoj dinamici, pacifikovanoj vertikalnoj i horizontalnoj pokretljivosti.
Naravno, nije u pitanju usamljeni primer: reprogramiranje „tradicije“ u nas traje najmanje trideset godina sa očiglednom tendencijom uklanjanja onih elemenata koji podsećaju na nezgodnu emancipaciju a politike finansiranja i privilegovanja muzeja to otvoreno pokazuju: u prvi se plan i vrhove lista stavljaju „elitni“ muzeji (Narodni, Etnografski i MSU), na marginu se guraju manji, lokalni te svi oni koji su nosioci emancipatorskijih poruka, a potpuno se iz sećanja pokušavaju izbrisati oni koji na Jugoslaviju podsećaju direktno – kao što je Muzej (istorije) Jugoslavije.
Opasnost od eventualnog nasleđa koje može podsetiti da je drugačiji svet moguć stoga se mora promptno ukloniti. Nikako „banalna“ svakodnevica, „niska“ radnička egzistencija niti – sakloni me bože – emancipacija: tradicija to su slike i gusle; to je nešto obloženo nacijom, nešto ojačano patinom elitnosti i epitetom „vrhunske umetnosti“ – nešto srednjovekovno, pleteno, predratno – dok je ono parno, mašinsko, betonsko i fabričko neka lažna i nepoželjna tradicija.
Usled tog neugodnog potencijala – kao da postoji poteškoća kada se industrijsko nasleđe prikazuje (reprezentuje); kao da postoji opasnost da će ta reprezentacija poput utvare dozvati užase industrijske stvarnosti i svakodnevice tvornice i parne mašine; kao da to može podsetiti čija je krv u temeljima gradova. No, uvek je buržoazija bila gadljiva na uslove sopstvenog opstanka: nema stvari prema kojoj je buržoazija gadljivija od onih kojima je morala da se posluži ne bi li postala buržoazija – mržnja prema lopovluku (kojeg je morala da se lati tokom primitivne akumulacije), prema stvarnosti i užasima fabričkih hala (koje mora proizvoditi ne bi li stekla profit) ili nešto treće.
Stoga je teško oteti se utisku da je hijerarhija muzeja i različitih nasleđa zapravo integralni deo jednog šireg političkog projekta istorijskog revizionizma u čijem se centru nalazi borba sada ne samo protiv socijalističkog nasleđa, već protiv same ideje emancipacije u okviru koje su ciljevi visokog prioriteta upravo institucije – nosioci sećanja na emancipaciju kao politički projekat: muzeji nosioci sećanja na NOB ili oni, poput Železničkog, koji su osnovani u ono vreme (Železnički muzej je osnovan 1950). Eto, dakle, još jednog odgovora na pitanje otkud dolazi ovaj napad baš na lokomotivu, depo i Železnički muzej.
U pitanju je, dakle institucionalizacija mehanizama za stvaranje selektivne istorije i „tradicije“ u kojoj neće biti mesta za nepoželjne kulturne forme koje podsećaju na emancipaciju i koje će prvenstveno diskurzivno formirati istoriju u čiji centar će biti stavljeno buržoasko sećanje i pastoralne forme skrojene za potrebe buržoazije (koja je, priznajmo, uvek bila pomalo ljubomorna na vitalnost klasa odozdo).
Arheofuturizam na terenu
Ali podsetimo i na jedan drugi događaj u čijoj su se senci odvili i bezobrazna izložba u toaletu i čerečenje lokomotive: nekakva bizarna nacional-bezbednosna organizacija, najnovija iteracija Miše Vacića, „nacionalna avangarda“ promovisala je novu-a-staru političku doktrinu arheofuturizma.3 I dok se liberalna javnost zgražavala samog pojma, propustili su ključnu povezicu sa aktivnostima na terenu: klanje dela muzeološkog nasleđa za potrebe stvaranja faraonskih projekata jeste „arheofuturizam“ na delu – nasilno preskakanje centralnog dostignuća moderne: emancipacije, zarad stvaranja digitalnih sredstava očuvanja srednjovekovne hijerarhije.
U malom – nešto kao centralna premisa fašizma: alternativa poražavajućoj stvarnosti kapitalizma je nacionalna/etno pastorala i stvaranje uverenja da uz pomoć nje kapitalizam može da funkcioniše bez kontradikcija, da je moguće da kapitalizam ne raskida vernakularne odnose, da su za (manje-više permanentne) krize kapitalizma odgovorni žrtveni jarci a ne njegove unutrašnje kontradikcije.
I tako dolazimo do okvira u kojem kidanje jedne lokomotive dobija kompletni kultur-politički kontekst: u pitanju je kulturkampf (u kojem oni pobeđuju – mada samo za sada) za nasleđe, za pozicije moći koje mogu da definišu „šta je to nasleđe“ te koje će se vrednosti putem tog nasleđa reprodukovati a tek negde na kraju i tržišno rešenje za nezgodnu zgradu i neugodno podsećanje.
- A ova je rasprava privedena svom logičnom – a za pronicljivije i očekivanom – kraju: u odbranu Željka Mitrovića stala je cela vlada Republike Srbije i politički vrh (predsednik se nije oglašavao, ali nema sumnje da je bio prisutan u vidu utvare (Gespenst)); Vukosavljeviću je lanac sasvim skraćen i natuknuto mu je da je ćiriličarenje dozvoljeno samo ukoliko njegova igra ne ugrožava tržišne odnose i petrifikovanu medijsku hijerarhiju. „Očekivanom kraju“ jer, moramo priznati, Mitrović je u datim okolnostima i u datom dominantnom ideološkom okviru sasvim u pravu: regulacija – makar ona bila i pomahnitali ministar-ćiriličar; makar ona bila i nastavljanje politika nacije kojima se ovdašnje političke elite obilno služe za maniplaciju – predstavlja (desno) smetalo širenju medijskog tržišta i nesmetanoj akumulaciji kapitala.
- Oštra kaznena politika izgleda ima selektivi sistem navođenja i njena će aplikabilnost uveliko zavisiti od klase kojoj pripadaju počinioci: Rome će policijski i kazneno tretirati za parče gvožđa ali ovakve vidove daleko obscenije komoditizacije – neće. (Za sada)
- Usput: „nova-a-stara“ ovde funkcioniše i kao istorijski lokator, odzirom da je u pitanju dobro poznata strategija raznih pojavnih oblika fašizma, ali i kao unutrašnje pogonsko gorivo jer oksimoronska doktrina podrazumeva izgradnju društva stare socijalne strukture ali ogrnutu u nove tehnologije i ostale gadgete.
