U prostorima javnog govora, a posebno na društvenim mrežama sve više se govori o mentalnom zdravlju — makar tako kaže moj „Internet mehurić“ gde mnoštvo objava čini upravo takav sadržaj, od ličnih priča do profila koji predstavljaju profesionalni pristup temi. Između digitalnog i „realnog“ okruženja gde je razgovor o tome kako se osećamo prirodna stvar, i onog drugog dela interneta gde je naša unutrašnja ljudska krhkost i dalje nešto čega se treba stideti često nedostaje most, algoritamski nit koja će drugu stranu naterati da se zamisli, a svima nama koji se zalažemo za mentalno zdravlje omogućiti da razumemo zašto je ta tema za mnoge i dalje zatvoreno područje.
Zbog toga što verujem da je deljenje iskustava koja se tiču mentalnog zdravlja dragoceno, ali da je uz to neophodna perspektiva stručnjaka i stručnjakinja, razgovarala sam sa Katarinom Gajić, slikarkom i dizajnerkom koja je odlučila da intenzivan život u Beogradu zameni mirnijim okruženjem manjeg mesta, i odatle progovori o svojim iskustvima, hrabrosti i izazovima, te Bojanom Obradović, psihoterapeutkinjom koja je između ostalog autorka projekta „Pričajmo o tome“ namenjenom besplatnoj psihološkoj podršci studentima.
Šta znamo o mentalnom zdravlju?
U razgovorima o mentalnom zdravlju mnoge stvari se podrazumevaju, pa je zato posebno važno da se vratimo korak unazad i zapitamo se kako razumemo mentalno zdravlje. Definicije koje su poznate, poput ove gde Svetska zdravstvena organizacija ističe da je to „stanje dobrobiti u kojem pojedinac ostvaruje svoje potencijale, može se nositi s normalnim životnim stresovima, može raditi produktivno i sposoban je da doprinese zajednici u kojoj živi“ čine okosnicu razumevanja, ali Bojana Obradović naglašava da „ne postoji jedinstvena definicija mentalnog zdravlja za različite kulture.
Ovakva definicija je edukativna i na neki način nas poziva kao pojedince i društvo da razumemo da nije dovoljno da imamo očuvano mentalno zdravlje, već da treba da radimo na prevenciji i unapređenju kako bismo postigli lično blagostanje i imali zajednice koje dobro funkcionišu. U javnosti, uglavnom govorimo o mentalnom zdravlju kada je narušeno, a zapravo bi trebalo od najranijeg doba raditi na jačanju emocionalnih kapaciteta i emocionalne pismenosti pojedinaca, učenju koping strategija za nošenje sa stresom i životnim izazovima, uz kreiranje zdravih i podsticajnih sredina za razvoj ličnosti i potencijala.“
Za Katarinu Gajić tema mentalnog zdravlja jednako je važna kao i zdravlje tela uopšte:
„Problemi kao sto su generalizovani anksiozni poremećaj, depresija, bipolarni poremećaj, opsesivno-kompulsivni poremećaj pa čak i psihoze (koje su tek veliki tabu u društvu) – se ne vide, ljudi mogu da se saosećaju samo sa onim što je vrlo rasprostranjeno oko nas pa čak iako nisu lično doživeli. Uzeću primer migrene, upravo jer je to vrsta bola, za koji su svi čuli da ’mnogo boli’. Ljudi sa mentalnim poremećajima nekada direktno nekada skriveno bivaju na meti osude pa tako imaju veliki strah da ispolje svoje simptome ili da podele problem čak i sa najbližim ljudima oko sebe, uglavnom osećajući sram i samoprekor.“
Njeno istraživanje teme mentalnog zdravlja počelo je nakon što je saznala koja dijagnoza opisuje njeno svakodnevno iskustvo:
„Kada sam otkrila da imam generalizovani anksiozni poremećaj ispraćen sa još nekim vrlo neprijatnim simptomima, želela sam da to podelim sa svima oko sebe, s obzirom na to da sam osoba koja nikada nije osećala sram da nešto kaže naglas, međutim povratne reakcije bile su, parafraziraću: ’Tripuješ se, treba ti motka’, ’ma nije to ništa, sada lekari samo žele da uzmu novac, mislim da ti samo treba neko jutarnje trčanje’ i slično.“
Među komentarima našao se i taj da samoj sebi namerno stvara situaciju u kojoj se nalazi, dok se ona suočavala sa strahom da izađe „među ljude“ i obavi jednostavnu kupovinu u prodavnici. Po saznavanju dijagnoze okrenula se istraživanju podkasta i drugih edukativnih sadržaja na internetu jer u tom trenutku nije mogla da priušti psihoterapiju, i za početak je bolje „upoznala nevidljivog neprijatelja (ili prijatelja)“ kako bi znala gde početi jedan „temeljan samostalan put rada na sebi“.
Simptomi sa kojima se suočava su raznoliki, i u njihovom prevazilaženju pomaže joj psihoterapija uz terapiju lekovima po potrebi. Svoje svakodnevno iskustvo sažima rečenicom: „Ovakve stvari ne razume čak ni moja porodica a teško je biti sam u tome“.
Baš zbog svojih iskustava, razumevajući da bi sve osobe sa izazovima u kontekstu mentalnog zdravlja najviše volele da ne budu osuđene nego shvaćene poželela je da „jedan deo svog postojanja posveti borbi da se razbiju predrasude i da tema mentalnog zdravlja bude bliža svim ljudima, jer stid dovodi nekad i do krajnjih granica gde gubimo živote voljenih ljudi oko sebe“.
Šta kaže struka?
Katarinin hrabar pomak ka traganju za podrškom od resursa na internetu do psihoterapije za mnoge predstavlja izazov, kome dodatno doprinose i predrasude i strahovi koji su oličeni u komentarima poput: „Da idem da plaćam da me neko gleda kako plaćam, neka hvala. Oni ionako samo ćute i klimaju glavom, a onda ti uzmu 50 evra“, ili: „To je za samo za žene. Pravi muškarac nikad ne plače“, „Ako piješ lekove, to znači da sa tobom nešto ozbiljno nije u redu“, „Nikom ne govori da ideš kod psihijatra“, „Psihoterapija je samo za bogate“, navodi Bojana Obradović.
Dodaje da je „važno prihvatanje da nam je pomoć potrebna i saosećanje prema sebi tokom tog procesa. Poželjno je i istraživanje koje vrste pomoći postoje i kakve su naše mogućnosti, da li nam je potrebno savetovanje, koučing, psihoterapija, farmakoterapija, hospitalizacija, dnevna bolnica. (Bitno je i) građenje resursa: da li imamo zdravstveno osiguranje — nažalost, ima ljudi koji nemaju i to su realne činjenica našeg društva. Važno je saznati gde možemo dobiti besplatno pomoć i koju vrstu ako želimo. Ako moramo privatno da idemo na terapiju štednja, odnosno odvajanje novca za to, ponekad i traženje finanijske podrške je neophodno. Jedan od važnih resursa jesu i međuljudski odnosi, tj. ko su osobe koje će nas podržavati u tom procesu, kome verujemo da budemo ranjivi ispred njih, ko bi išao sa nama kao sistem podrške. Ako smo u mogućnosti, kreiranje sigurnog mesta kao baze za oporavak je poželjan, jer proces može biti dug.“
U tom smislu posebno je značajno razvijati strpljenje jer se ponekad može činiti kao da je nastupilo pogoršanje, ali je to sastavni deo koji dovodi do isceljenja. Odmor je, kaže Obradović još jedna od važnih komponenti, posebno uzimanje bolovanja, ukoliko je to moguće kako bismo „dali sebi prostor i vreme za oporavak“.
Pozitivan i negativan uticaj društvenih mreža
Društvene mreže su u procesu traženja podrške važno mesto pronalaženja odgovora, pokretanja nekih novih pitanja i inspiracije, ali i prostori gde možemo da budemo još ranjiviji u odnosu na različite poruke kojima smo izloženi. Pozitivan uticaj društvenih mreža vidljiv je, prema mišljenju Bojane Obradović u normalizaciji i validaciji iskustava, kreiranja sigurnog prostora i prostora za edukaciju svih nas. Međutim postoje i različiti negativni uticaji „poput zloupotrebe i lažnog predstavljanja pojedinaca da su stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja, zamagljivanje a ponekad i brisanje granice između koučinga i psihoterapije, pojava nepostojećih zanimanja koja nisu u skladu sa Etičkim kodeksom psihologa Srbije poput: energetski psiholog, astro psiholog, raznih samoproklamovanih trauma iscelitelja, kao i popularizacija termina (poput depresija, narcis, trauma, adhd, autizam i neurodivergent).“
Neophodno je pre svega proveriti kredibilitet osobe i informacija koje deli iz više izvora:
„Nekad se (informacije) izvuku iz konteksta da bi sadržaj bio privlačniji za širu publiku, a upravo takav način iznošenja informacija može nekoga uznemiriti ili dovesti do pogrešnog zaključka. Sadržaj na društvenim mrežama je često kreiran da privlači pažnju i da zabavi, te nije retkost da se ozbiljna stanja predstavljaju na neozbiljan i/ ili pogrešan način, čime se može umanjiti ozbiljnost situacije – npr. ko može da nam pomogne, na koji način, i da li možemo biti bolje. Iako ne umanjujem značaj integrativnog pristupa ljudskoj duši, stigma oko mentalnog zdravlja može izazvati jaka negativna uverenja o odlasku na terapiju, o neophodnoj hospitalizaciji u određenim slučajevima, a posebno o korišćenju lekova. Upravo takav narativ ’ako smo jaki – sve možemo sami’ ili ’sve ti je to iz glave’ nisu dobri za mnoge kojima bi pravovremena reakcija u vidu psihoterapije, dnevne bolnice i farmakoterapije bila izuzetno važna. Samim tim, iako sadržaji mogu biti edukativni, oni nisu dijagnostički instrumenti, te ako sumnjate na određena stanja, bolesti i poremećaje, zakažite razgovor sa stručnim licem. Naime, da bi se postavile određene dijagnoze neophodno je da se ispune određeni kriterijumi, a za neke od njih, takođe, neophodno je i da odete kod stručnjaka koji je specijalizovan za tu temu.“
Zato je neophodno ne samo da dobro proverimo šta konzumiramo, već i da ograničimo različite sadržaje sa društvenih mreža ukoliko primetimo da nam ne prijaju, vodeći se pritom i našim telesnim i emotivnim reakcijama, i obraćanjem pažnje da li nam je nešto od toga što smo videli onlajn okidač (triger), kao i da li smo postali preopterećeni radom na sebi.
Kada je reč o deljenju ličnih iskustava na društvenim mrežama, za mnoge to može biti značajan izvor inspiracije, povezivanja i ohrabrenja, dok za druge predstavlja mesto dodatnih izazova. Bojana Obradović to smatra individualnim procesom koji se čak i kod iste osoobe može menjati sa vremenom:
„Kao što nam likovi u književnosti i umetnosti pomažu da se ’pronađemo’, tako nam stvarne priče još više približavaju doživljaj da nismo sami. Upravo to deljeno iskustvo dovodi do normalizacije a neretko i do olakšanja. Neke platforme odnosno grupe su, upravo, kroz takva deljenja stvorile bezbedna i podržavajuća mesta u kojima pojedinci dele lična iskustva, pružaju podršku i toplinu jedni drugima, i to je veliki pomak za naše društvo. Naročito što ne postoji jasna sistemska podrška, a kad je i ima, uglavnom je centralizovana i na nivou grada Beograda, dok nedostaje sistematska decentralizacija kao i sistem tercijalne zaštite korisnika iz oblasti mentalnog zdravlja.“
Među opasnostima deljenja i konzumiranja ličnih iskustava na drušvenim mrežama su preplavljivanje, pokretanje okidača (trigerovanje) i pogrešno zaključivanje (kada kod sebe ili bližnjih pokušavamo da prepoznamo dijagnozu ili se preterano brinemo):
„Dešava se da kada stalno čitamo o određenim temama da se u nama stvori doživljaj da se to događa svuda, svima i stalno oko nas, uđemo u jedan sistem pogrešnog zaključivanja i preterane generalizacije. Tada je važno da pravimo balans. Sa druge strane, opasnost može biti i da usled preteranog deljenja ranjivosti ljudi ’otupe’ na sadržaj, te nešto što je bolno i važno gubi smisao i empatija se umanjuje, odnosno stepen povezanosti sa tuđim iskustvom (npr. ’Ma danas se to svima događa’, ’Svi su sad narcisi’, ’i mene su roditelji tukli, pa šta?’, ’kako su se nekad žene na njivi porađale, danas ste razmažene’, ’mobing, ma to ne postoji’, itd.) To može postati slepilo za bol i traumu. Kao što nije sve trauma, niti su svi narcisi, nije ni u redu da minimizujemo i banalizujemo teška iskustva i ozbiljne teme.”
Socijalizacija problema
Katarina deljenje iskustava smatra bitnim i zato što, između ostalog, kreira osećanje pripadnosti, i zbog toga nastoji da svojim radom doprinese razbijanju predrasuda, kako bi ova tema bila bliska svima i kaže: “u trenucima kada mi je jako loše, uvek poželim da je neko ko me razume pored mene, neko ko je prošao isto. Uzimajući u obzir da sam veoma informisana o ovoj temi i da imam desetogodišnje iskustvo kako živeti sa mentalnom smetnjom, shvatila sam da kada bi se ljudi povezali i kada bi u većini problem bio prepoznat sa saosećajnošću, osobama poput mene život bi bio lakši.”
Svakako, kada odlučimo da podelimo svoje priče, ili pratimo sadržaj onlajn gde drugi ljudi dele svoja iskustva, od najveće je važnosti, napominje Bojana Obradović da „posedujemo svoju priču prvo, što znači da smo što više u redu sa svojim iskustvom, da smo kreirali resurse i imamo podršku (terapeute, prijatelje, mentore, voljene osobe koji će biti tu uz nas dok delimo), da smo spremni da naša priča može da izazove nelagodnost i da ljudi mogu negativno reaguju na istu (da nas osuđuju, napadaju, odbace).“
Ona kaže da su ranjivost i autentičnost još uvek društveno neprijatne teme, „te je uvek dobro razmisliti pre objave da li smo spremni, zašto to radimo, sa kojim ciljem, da li smo u redu sa potencijalnim posledicama“.
„Duboko verujem da je pisanje za mnoge ljude ozbiljan resurs, i da je posedovanje lične priče važan korak u procesu isceljenja. Deljenje priča je u redu, samo uvek proverimo sa sobom da li smo svesni da to ima posledice, da li smo spremni da nosimo svoju istinu i možda platimo određenu cenu za to, da li možemo da pišemo na način koji nas leči ali druge možda ne ugrožava nužno ili nam baš treba da progovorimo svoju istinu bez obzira na druge, šta mi zapravo dobijamo pričanjem svoje priče — oslobađanje, osvetu, pražnjenje, pažnju, ljubav, sažaljenje, izvinjenje, otpor, itd. Mislim da je taj kontakt i spoznaja sebe važan deo procesa. Za mnoge on dođe posle deljenja priče, nekad prerano i na pogrešnom mestu i sa pogrešnim ljudima, ali i to može biti deo isceliteljskog iskustva u kreiranju granica i zaštite sebe. Ne mislim da će svi prođi ovaj proces, pa tek onda podeliti priču, ponekad je taj unutrašnji neizdrž i vrisak duše previše jak i zahteva da se pusti. Toga je uvek u ljudskom rodu, samo što internet ima brzi tok i širu publiku do koje može stići,” kaže Obradović.
Za nju su tokom studiranja najznačajnija bila gostovanja pacijenata i njihove priče koje su je učile o tome kako izgleda hospitalizacija, kako deluju lekovi, i kaže da te priče pamti i danas. Zbog toga, kada vidi da neko deli svoju priču na društvenim mrežama „uvek se u srcu zahvali na hrabrosti“ toj osobi, jer ju je naučila „nešto novo o ljudskoj duši“.
Talasi mentalnog zdravlja koji nas često nose u svim pravcima, posebno su izraženi u poslovnom okruženju, gde nastojimo da damo sve od sebe, ali često ne osećamo slobodu da izrazimo sve teškoće sa kojima se suočavamo. Katarina veruje da bi mnogi mladi ljudi dobro reagovali na takvo deljenje iskustava i simptoma, ali da postoji opasnost i od etiketrianja, sažaljenja i stavljanja osobe u dodatno inferioran sadržaj. Ona smatra i da „bi okolina potpuno promenila mišljenje o toj osobi, zaboravljajući na ostale njene ili njegove karakteristike. Verovatno bi na nekim radnim mestima vremenom ta osoba i izgubila posao ukoliko bi prestala da skriva svoje simptome.“
Budućnost mentalnog zdravlja
Katarina Gajić ipak veruje da je moguća budućnost u kojoj slobodno delimo „kako smo“ u različitim okruženjima, od krugova bliskih ljudi, škole i akademske sredine, do profesionalnih okruženja i veoma je motivisana da svojim aktivističkim radom i deljenjem iskustava pomogne da se ta promena dogodi naglašavajući da bi „aktivizam samo jedne osobe, ukoliko je dovoljno prodoran i inspirisan, doveo do velikih promena“.
Bojana Obradović, sa druge strane, kaže da je budućnost u kojoj sasvim otvoreno govorimo o tome nažalost „idealistički i sanjarski pogled na svet i ljudski rod. Verujem da će biti pomaka, i razvoja u svesnosti i jačanju empatije ali istraživanja o psihologiji dobrote i zla nam ipak ukazuju da nije realno očekivati da će svi ljudi na svetu imati sposobnosti za iste. Budućnost može biti suštinski i za mnoge drugačija ako budemo radili na transgeneracijskim traumama, jačali razumevanje ali i granice, uvedemo u vrtiće i škole programe emocionalne pismenosti, napravimo programe za mentalno zdravlje u srednjim školama, fakultetima, i na poslu. A najpre, ako budemo ohrabrivali pojedince da prigrlile i osnaže sebe, žive u skladu sa svojim vrednostima, i iscele traume. Da bi sve ovo uspelo, i naši sistemi moraju da ozdrave i da šalju bolje poruke.“
Naporedo sa ovim shvatanjima, veruje i u mogućnost zdravijeg sveta u kome smo više povezani sa samima sobom što će doprineti i povezivanju sa drugima, naglašavajući ipak da ne vidi „budućnost u kojoj će uvek i svuda i sa svima biti bezbedno da kažemo kako smo. Bićemo mudriji kada, kome i kako da kažemo, i imaćemo više ljudi i mesta na kojima možemo biti autentični i viđeni. Dakle, potrebni su zdravi pojedinci, porodice, grupe, sistemi, države, društvo. Mnogo posla, zar ne? Ali, moguće je.“
Svima koji svakodnevno žive sa nekim iskustvima izazova u oblasti mentalnog zdravlja najpotrebnija je podrška i razumevanje, zato sam pitala Katarinu i Bojanu da podele lične poruke ili savete, za koje smatraju da mogu biti od pomoći. Katarina pre svega naglašava značaj javljanja lekaru i podstiče da „ukoliko im jedan lekar ne odgovara, traže dok ne nađu sebi odgovarajućeg. Mislim da medikamenti nisu rešenje ali uz psihoterapijski proces ili individualan rad na sebi, mogu biti od velike pomoći.“ Zatim dodaje i svoju želju da sve te osobe znaju da nisu same, i ohrabruje ih da istražuju „sebe, korene problema, neka pokušaju da zavole samoću u kojoj mogu naći svoje odgovore. Nekada kada nisu u stanju da ustanu iz kreveta ili izadju napolje, neka ne kritikuju sebe već da za svaki mali pomak sebi čestitaju!“
Bojana Obradović prenosi iskustva iz prakse, napominjući da svakog i svaku od nas različite stvari ohrabruju — citati, knjige, motivacioni govori, lične priče i podkasti, pa je stoga najvažnije pronaći ono što nam lično odgovara, uz zadržavanje otvorenosti da ono što nam je nekada prijalo promenimo ukoliko nam više ne odgovara jer „kako rastemo iznutra, tako nam se i stavovi menjaju pa i poruke koje nam znače.“ Podelila je i poruku koja joj (trenutno) najviše znači: „Budi toliko svoja da se i drugi ljudi kraj tebe osećaju sigurno da budu svoji – odnosno ono što jesu“.
