Istorija Oslobodilačke vojske Kosova vodi od marksizma–lenjinizma i nacionalizma do legitimisanja doktrine „humanitarne intervencije“ NATO-a i SAD.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobin.
Februara 1998. godine, Kosovo, pokrajina Republike Srbije, utonulo je u građanski rat. Albanska, nacionalistička Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) je dve godine sprovodila niskointenzivne, gerilske vojne operacije protiv srpske vojne policije u pokrajini. Kao odgovor na ovo, srpske snage postepeno su jačale svoje kontrapobunjeničke napore, targetirajući udaljene ruralne predele i one duž granice s Albanijom.
Paralelno s učestalijim policijskim racijama, napadima i egzekucijama osumnjičenih simpatizera OVK, rasla je i podrška za ovu, nekada mariginalnu, gerilsku grupu.
U leto 1998. godine OVK je već bila započela ofanzivu za zauzimanje ključnih teritorija, uključujući oblasti Drenica, Dukađin i Mališevo. S vojnog aspekta, ova operacija je bila katastrofalna i srpske snage su veoma brzo ponovo preuzele kontrolu nad ovim oblastima, potisnuvši borce OVK preko granice, u Albaniju.
Međutim, s političkog aspekta, OVK je dobila važnu bitku: ofanziva je kosovsko pitanje lansirala na međunarodnu scenu. Ovo je bio i ključni korak u dugoročnoj strategiji OVK, koja je intervenciju Zapada videla kao način da osigura nezavisnost Kosova od Savezne Republike Jugoslavije.
Ova strategija pokazala se kao plodonosna. Marta 1999. godine, kao odgovor na eskalirajući konflikt, NATO snage započele su sedamdeset i osam dana dugu operaciju bombardovanja Srbije. Posledično povlačenje sprskih snaga i okupacija pokrajine od strane prvo NATO, a zatim i UN trupa, otvorilo je vrata proglašenju potpune nezavisnosti Kosova 2008. godine.
Činjenica da se strategija OVK morala oslanjati na intervenciju NATO trupa poprilična je ironija. OVK svoje korene vuče iz vatrene struje marksističko-lenjinističke politike koja je prožimala albanske nacionalne pokrete posleratnog perioda. Žestoko kritični spram hladnoratovskog prijateljstva Jugoslavije s Zapadom, kosovski marksistički lenjinisti su režim Envera Hodže u Albaniji smatrali za stub borbe za oslobođenje.
Kako se jedna takva organizacija, s korenima u marksističko-lenjinističkoj ideologiji našla u poziciji da poziva na ekspanziju NATO trupa na Balkan? Kako bismo objasnili ovaj naročit preokret, moramo prvo da razmotrimo položaj Kosova u promenljivom, posleratnom međunarodnom poretku.
Nedostižni most
Za komuniste koji su nakon Drugog svetskog rata preuzeli vlast u Jugoslaviji, Kosovo je predstavljalo poseban izazov.
Kao središte srednjovekovne srpske kraljevine, Kosovo je imalo neverovatnu simboličku i duhovnu vrednost u srpskoj kulturi. Doduše, u vreme kada je pokrajina pripojena modernoj Kraljevini Srbiji 1912. godine, Srbi su već bili manjina u odnosu na daleko brojniju albansku populaciju.
Posledično, nakon rata, jugoslovenski komunisti su bili primorani da odluče između dve suprotstavljene nacionalističke struje koje su tvrdile da polažu prava na Kosovo – jedne koja se temeljila na istorijskoj vezanosti Srbije za ovaj region i druge, ukorenjene u pravu albanskog naroda na samoopredeljenje.
Isprva, jugoslovenski i albanski komunisti su smatrali da će se ovo pitanje razrešiti unutar šire Balkanske komunističke federacije. Umesto da bude tačka podela i sukoba, Kosovo bi predstavljalo „most“ koji bi spajao albanske i srpske zajednice.
Raskolom Jugoslavije i Sovjetskog saveza 1948. godine je, međutim, onemogućen takav razvoj događaja. S obzirom na to da se Albanija priklonila Staljinu nasuprot Tita, svi planovi vezani za Balkansku federaciju su pali u vodu. Kosovo je formalno ostalo „region“ Srbije, kojim se upravljalo direktno iz Beograda. Albansko stanovništvo, našlo se u situaciji da bude stigmatizovano kao peta kolona unutar balkanskog Hladnog rata, daleko od bilo kakvog „mosta“.
Nakon raskola, jugoslovensko vođstvo je odbacilozahtev kosovskih Albanaca za većom autonomijom kao iredentističku zaveru skovanu bilo u Tirani ili Moskvi. Policijski nadzor i progon albanskog stanovništva je rastao. Čak šta više, rasizam usmeren na albansko stanovništvo kao „zaostalo“ i „primitivno“ prožimao je jugoslovensko društvo i neretko je bivao podgrevan siromaštvom i podrazvijenošću od kojih je ova pokrajina patila.
U političku ekonomiju Jugoslavije Kosovo je bilo integrisano kao izvoznik sirovina u ekonomski razvijenije, severne republike. U tom smislu, federalna sredstva namenjena za ekonomski razvoj su prioritizovala ekstraktivne industrije, a posebno kopanje uglja. Međutim, ove industrije su zapošljavale samo delić radne snage.
Poljoprivreda, koja je zapošljavala približno 80% stanovništva kasnih pedesetih godina prošlog veka, ostala je u stagnaciji. Kao posledica toga, Kosovo je postalo centar rastućeg lumpenproleterijata, isključenog iz novonastajućih institucija jugoslovenskog socijalizma.
Ideja vodilja Hodžizma
Policijska represija, siromaštvo i diskriminacija podgrevali su nacionalističke sentimente među albanskim stanovništvom na Kosovu. Iako su se albanski nacionalni pokreti suprotstavljali vlasti Beograda još od pripajanja Kosova Srbiji 1912. godine, hladnoratovske politike na Balkanu oblikovale su potpuno novi jezik nacionalizma.
Nakon razlaza Tita i Staljina, Jugoslavija i Albanija našle su se na potpuno suprotnim stranama puta ka socijalizmu. Očajnički pokušavajući da obezbedi nezavisnost i ekonomski razvoj, Jugoslavija je osigurala ulazak u posleratni liberalni poredak. Jugoslovenski model „socijalističkog samoupravljanja“ olakšao joj je integraciju u Zapadno tržište.
S druge strane, Albanija je pod vladavinom Envera Hodže zauzela radikalno drugačiju poziciju, priklonivši se prvo Sovjetskom savezu protiv Jugoslavije, da bi se zatim, deset godina kasnije udružila s Kinezima protiv Sovjeta. Hodžin režim je ostao odan tvrdim staljinističkim politikama centralne državne kontrole, centralizovane privrede i kolektivizacije poljoprivrede. „Hodžizam“ je tako postao gotovo isto što i beskompromisni staljinizam, prezriv prema „revizionizmu“ Hruščova i Tita.
Razilaženje Titove Jugoslavije i Hodžine Albanije umnogome je uticalo na ideološki razvoj albanskog nacionalnog pokreta na Kosovu za vreme Hladnog rata.
Opozicione politike na Kosovu bile su koncentrisane oko pitanja statusa prokrajine u jugoslovenskoj državi. Od 1945. godine Kosovu je bio dodeljen status pokrajine s delimičnom autonomijom unutar Republike Srbije. Kako su tenzije s Albanijom priklonjenom Sovjetskom savezu rasle, jugoslovensko vođstvo je sve više zastupalo ideju kontrole Beograda nad pokrajinom, kao najizvesniji način da se osigura ova ranjiva pogranična zona. S druge strane, kosovski albanski aktivisti su isticali da je brojnoj jugoslovenskoj albanskoj populaciji neophodna sopstvena republika, kako bi ostvarila pravo na kulturni i ekonomski razvoj koji je obećavao socijalizam.
Veoma rano odbacivanje ideje o albanskoj autonomiji od strane Beograda, samo je radikalizovalo mlađe aktiviste na Kosovu. S početkom šesdesetih godina počele su da se formiraju labave mreže ilegalnih organizacija duž čitave pokrajine. I dok se većina ovih grupa zalagala za albansku republiku unutar Jugoslavije, postojala je i manjina koja je formirala mnogo radikalniji zahtev: potpunu nezavisnost i ujedinjenje s Narodnom Republikom Albanijom.
Upravo se posredstvom ovih grupa, poput Revolucionarnog pokreta za ujedinjenje Albanaca, pokojnog Adema Demaćija, osnovanog 1963. godine, počinjao da širi hodžistički politički jezik duž čitavog Kosova. Marksizam – lenjinizam je, u ovom kontekstu, postao neodvojiv od albanskih nacionalnih težnji.
Ovaj novi politički jezik se umnogome razlikovao od one konzervativne, nacionalističke ili religiozne politike koja je bila dominantna na Kosovu i u albanskoj dijaspori pre Drugog svetskog rata. Kroz prizmu hodžizma, cilj nacionalnog ujedinjenja postao je neraskidiv od težnji za revolucionarnom društvenom transformacijom.
„Ovo je pravi komunizam“
Od kasnih pedesetih, jezik i simbolika albanskog staljinizma bili su karakteristični za radikalnije struje albanskog nacionalizma na Kosovu. Privlačnost hodžizma ogledala se u njegovoj sposobnosti da zadovolji mnogostruke političke apiracije. Na prvom mestu, kao oficijelna ideologija albanske države, hodžizam je bio zamena za albanski nacionalizam, olakšavajući tako identifikaciju dijaspore s domovinom. U tom smislu možemo reći da je cilj nacionalnog ujedinjenja bilo ono što je hodžizam činilo toliko privlačnim, a ne postojeća primesa staljinističke politike.
Drugo, kao saveznica Maove Kine, Albanija je nudila naizgled „autentičniji“ komunizam u poređenju s jugoslovenskim „revizionizmom“. Meri Mouc (Mery Motes) koja ja radila kao nastavnica engleskog jezika u Prištini tokom šesdesetih ilustrovala je privlačnost hodžizma, citirajući divljenje jednog njenog studenta Narodnoj Rebulici Albaniji: „Hodže i popovi više nemaju moć“, razglasio je po učionici. „Žene su slobodne….Albanska radnička partija je snabdela sela strujom. Nema automobila, ali ni Enver Hodža nema automobil! To je pravi komunizam!“.
U kontekstu globalnog radikalizma šesdesetih, delovi kosovske omladine idealizovali su albanski staljinizam kao suštinsku revolucionarnu alternativu jugoslovenskom kompromisu sa Zapadnim silama.
I najzad, kinesko–albansko savezništvo omogućilo je širenje maoističkih ideja na Kosovo i unutar albanske dijaspore. Pripadajući marginalizovanom, ruralnom lumpenproleterijatu, mladi, radikalni albanski aktivisti na Kosovu pronašli su mnogo toga primamljivog u maoističkoj ideji seljačkog ustanka i nacionalnog oslobođenja.
Uprkos njegovom opstanku u radikalnim političkim krugovima, hodžizam je imao veoma ograničene domete među širom kosovskom populacijom. Izvan krugova krajnje levice, većina jugoslovenskog albanskog stanovništva bila je sumnjičava spram Hodžinog režima.
Kratkoročni detant (détente) između Beograda i Tirane kasnih šesdesetih, omogućio je jugoslovenskim Albancima veće mogućnosti putovanja u Albaniju. Siromaštvo i politička represija koju su tamo mogli da vide, poslužila je da rasprši iluzije svih, osim onih najvatrenijih dogmata. Kosovski albanci su bili poprilično svesni brutalnosti Hodžinog režima s obzirom na to da je većina njih imala bliske rodbinske veze na severu Albanaije, gde je stanovništvo trpelo žestoku opresiju od strane države.
Dakle, uprkos strepnjama onih „najtvrdokornijih“ iz jugoslovenskih službi bezbednosti, hodžizam je bio manjinska struja nacionalnog pokreta na Kosovu. Njegova dugotrajnost, doduše, osigurala je to da će u budućnosti odigrati ulogu daleko veću od svoje prvobitne društvene privlačnosti.
Dva nacionalizma
Od 1968. godine kosovski albanski nacionalni pokret počeo je da se račva u dva različita tabora: u umereno „jugoslovensko“ krilo i radikalniju „hodžističku“ struju. Novembra 1968. godine protest nekoliko hiljada studenata u Prištini bio je okidač za demonstracije širom pokrajine, s zahtevom da Kosovu bude dodeljen status republike.
Odgovor jugoslovenske države bio je dvostruk: s jedne strane, policija je nasilno ugušila demonstracije; a s druge, savezno vođstvo uvelo je niz reformi. Ovim novouvedenim reformama štitili su se jezik i kulturna prava albanskog stanovništva, promovisalo se uključivanje albanskog stanovništva na vodeće državne pozicije i proširena je pokrajinska autonomija.
Vrhunac reformi dosegnut je ustavom iz 1974. godine, koji je Kosovu de facto omogućio status republike. Do kraja sedamdesetih, čitav sloj kosovskih albanaca bio je integrisan u jugoslovensku državnu birokratiju, dok je lokalna inteligencija procvala u većim gradovima. Ovo je stvorilo bazu za umereno krilo albanskog nacionalnog pokreta na Kosovu. Izbegavajući sve veze s Narodnom Republikom Albanijom, ova lokalna politička klasa zahtevala je veću autonomiju kroz dalju integraciju u jugoslovenske institucije.
Međutim, političkim i kulturnim reformama iz sedamdesetih, nije se moglo mnogo toga uraditi po pitanju siromaštva na Kosovu. S početka osamdesetih, po svim ekonomskim parametrima Kosovo je zaostajalo daleko ispod jugoslovenskog proseka, a razlika u odnosu na druge republike bila je u konstantnom porastu. Dok je zvanična stopa nezaposlenosti u pokrajini iznosila 27,5 %, stvarna stopa nezaposlenosti bila je daleko veća i zamaskirana visokom stopom upisa na univerzitet, kratkotrajnim zaposlenjima i masovnom emigracijom.
Osim toga, zbog prioriteta koji je dodeljen ekstraktivnim industrijama, mnogobrojna ruralna populacija kontinuirano je ostajala isključena iz držanih razvojnih programa.
Nemogućnost kosovskog vođstva da razreši ekonomske probleme pokazala se kao plodno tle za radikalniju „hodžističku“ struju nacionalnog pokreta. Tokom sedamdesetih, organizacije poput Revolucionarne grupe Kosova širile su se unutar rastuće populacije u dijaspori u Nemačkoj, Švajcarskoj i Sjedinjenin Američkim Državama. Još uvek marginalne na samom Kosovu, ove grupe polako su zadobijale podršku među rastućom populacjom studenata Univerziteta u Prištini.
Ove radikalne grupe smatrale su umereno vođstvo pokrajinske vlade za ništa drugo do kompradorsku buržoaziju, u službi kolonijalnog beogradskog režima, podržanog od strane Zapada.
Tenzije između ova dva krila nacionalnog pokreta Kosova eskalirale su u proleće 1981. godine, kada su studentski protesti ponovo podstakli talas demonstracija širom pokrajine. Tokom nekoliko nedelja, desetine hiljada studenata, radnika, seljaka i nezaposlene omladine izašlo je na ulice kako bi se suprotstavilo vođstvu i zahtevalo da Kosovu bude dodeljen status republike.
Represija je bila brza i brutalna. Pokrajinska Vlada poslala je na hiljade policajaca i pripadnika saveznih trupa na demonstrante. Kosovo je počelo da podseća na okupiranu teritoriju. Samo između marta 1981. godine i novembra 1988. godine prema procenama 584.373 lica albanske nacionalnosti bilo je ili uhapšeno, u pritvoru ili je bilo privedeno.
Represija velikih razmera ponudila je prvu pravu priliku hodžističkim grupama da prošire svoj uticaj. Tokom ranih osamdesetih, ovi rascepkani i fragmentisani akivisti odlučili su da se ujedine unutar širokog narodnog fronta. Njihovi napori vodili su ka osnivanju Narodnog pokreta Kosova (NPK), organizacije iz koje će se kasnije formirati samo jezgro OVK.
Država aparthejda
Tenzije između dve frakcije albanskog nacionalnog pokreta na Kosovu zaoštrile su se tokom kasnih osamdesetih, baš u vreme kada je Slobodan Milošević polako osvajao političku moć u Srbiji, a jugoslovenska federacija počinjala da se fragmentira duž nacionalnih linija.
Uspon Miloševića značio je i krizu kosovske političke klase. Mobilišući srpski nacionalizam kako bi uspeo da se domogne vlasti, Milošević se zarekao da će „vratiti Kosovo Srbiji“. Između 1987. i 1990. godine, veoma visoki stepen autonomije Kosova bio je poništen dok su država i njene partijske institucije bile očišćene od većine njenih albanskih članova. Albansko stanovništvo bilo je masovno otpuštano iz kosovske štampe, sa radija i televizije, da bi bilo zamenjeno Srbima. Od Univerziteta u Prištini zahtevalo se da da smanji broj albanskih studenata i da ujedno poveća kvote za Srbe i Crnogorce.
Do ranih devedesetih Kosovo je zapravo postalo država apartheida. Kako su se institucije pokrajinske države praznile, isključeni pripadnici kosovske političke klase bili su primorani da se pregrupišu unutar nove organizacije: Demokratskog saveza Kosova (DSK).
Osnovan decembra 1989. godine DSK je brzo prerastao u masovnu organizaciju. Do 1991. godine, brojao je oko 700.000 članova širom sveta i proglasio se „kosovskom Vladom u egzilu“. Pod vođstvom Ibrahima Rugove DSK je nameravao da izvoje nezavisnost strategijom pasivnog otpora, zalažući se za nepriznavanje srpskih institucija i stvaranje paralelnih institucija kojim bi rukovodilo albansko stanovništvo. Nenasilna borba, smatrao je Rugova, pomogla bi u pridobijanju saglasnosti Zapada za intervenciju međunarodne zajednice na strani kosovskih Albanaca.
Ova strategija pretrpela je ozbiljan udarac 1995. godine kada je međunarodni tim, zadužen za mirovne pregovore u građanskim ratovima u Hrvatskoj i Bosni odbio da se zauzme za pitanje Kosova. Dejtonski mirovni sporazum, kojim su završeni jugoslovenski ratovi, ostavljao je Kosovo pod čvrstom vladavinom Beograda.
Naši prijatelji u Vašingtonu
Sumrak Demokratskog saveza Kosova značio je i uspon radkalnijeg Narodnog pokreta Kosova. Još od formiranja ranih osamdesetih, NPK јe imao militantni pristup oslobođenju Kosova. Aktivisti u egzilu proučavali su militantne taktike oslobodilačkih grupa poput ETA (Baskijska domovina i sloboda), PLO (Palestinska oslobodilačka organizacija) i IRA (Irska republikanska armija). Takođe, razmatrali su i odgovarajuću formu oružane borbe na Kosovu: da li bi partija trebalo da učestvuje u podužem gerilskom ratu, ili bi pak trebalo da naoruža lokalno stanovništvo za nešto poput „intifadskog“ ustanka?
OVK je formirana 1993. godine, kao oružano krilo Narodnog pokreta Kosova. Tokom narednih godina OVK aktivisti su uspešno organizovali mreže kontakata ukorenjene u siromašnim, ruralnim zajednicama širom Kosova i pospešili procedure prikupljanja novčanih priloga iz dijaspore.
Propast pacifističke strategije DSK 1995. godine omogućila je OVK da se izmesti s političkih margina. OVK je 1996. godine izdala svoje prvo javno saopštenje i započela operaciju oružanih napada na srpsku policiju i albance koje je označila kao „kolaboracioniste“.
Iako svoje korene vuče iz marksizma-lenjinizma Narodnog pokreta Kosova, OVK nastala 1996. godine bila je u potpunosti drugačija politička zver u odnosu na svoju hladnoratovsku prethodnicu.
Najočigledniju razliku predstavljao je odnos OVK i Zapadnih sila. Kao što Henri Perit (Henry Perritt) napominje, samo je nekolicina u OVK verovala da će oružana sila biti dovoljna za oslobođenje Kosova. U tom smislu, gerilska vojna operacija trebalo je da dopunjava jednu širu političku strategiju i potakne intervenciju Zapada na Kosovu, kojom bi se podržalo albansko pravo na samoopredeljenje.
Iako je decenijama osuđivala Titovu Vladu i smatrala je za revizionističkog „lakeja“ Zapadnog imperijalizma, radikalna OVK je sada te iste imperijaliste videla kao svoje ultimativne spasioce.
Nekoliko faktora objašnjava ovaj potpuni ideološki preokret. Kao prvo, strategija nacionalnog fronta, kojoj se većina kosovskih hodžističkih grupa priklonila nakon 1981. godine, davala je prioritet borbi za nacionalno oslobođenje u odnosu na socijalističku revoluciju.
Borba ruralnog lumpenproleterijata protiv urbane političke klase iznedrila je onaj nebulozni politički subjekt: „narod“. Ovo ideološko proklizavanje pomoglo je OVK da usvoji albanski nacionalizam, umnogome očišćen od klasne politike.
Drugo, slom komunizma u Albaniji 1992. godine, još jasnije je, a posebno dijaspori, ukazao na brutalnu prirodu hodžističke države. Zavisan od donacija iz dijaspore, NPK se poprilično očistio od marksističko-lenjinističke retorike.
Treće, kraj komunizma transformisao je geopolitičku sliku Balkana. Za vreme Hladnog rata, savezništvo Jugoslavije i Zapada omogućilo je hodžističkim aktivistima da „srpski kolonijalizam“ na Kosovu identifikuju kao težnje Zapadnog imperijalizma u regionu. Doduše, građanski ratovi u Hrvatskoj i Bosni su pokazali koliko je zapravo udaljena Miloševićeva krnja Jugoslavija od Zapada.
U trenutku kada su su se politički stratezi SAD trudili da iznađu novu namenu NATO trupa i pretvore ga u međunarodnu bezbednosnu silu, jugoslovenska kriza ponudila je zgodno probno tle za novu paradigmu „humanitarne intervencije“.
Svesno mogućnosti koje je sa sobom doneo novi geopolitički momenat, vođstvo OVK prvo je počelo da razdvaja pitanje srpskog kolonijalizma od Zapadnog imperijalizma, da bi na kraju kritika ovog drugog u potpunosti nestala.
Do kraja devedesetih, u OVK jedva da je ostala i trunka marksističko-lenjinističke politike, karakteristične za kosovski albanski radikalizam hladnoratovskog perioda. Put ka oslobođenju je sada, smatrali su, išao preko Vašingtona.
Radikalno sužavanje
NATO intervencija jeste pomogla u stvaranju uslova za jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova od Srbije 2008. godine. Ali bez obzira na to, ideološka transformacija OVK imala je niz posledica po politiku Kosova.
Kao prvo, doprinela je zaokretu ka šovinističkom nacionalizmu. Iako je hodžizam oduvek bio neraskidiv od albanskog nacionalizma na Kosovu, ipak je zadržao internacionalistički sentiment. Hodžisti su isticali solidarnost sa drugim narodima Balkana, te na kraju krajeva verovali u buduću regionalnu federaciju. Čak i 1997. godine, marksistički lenjinist Adem Demaći i dalje je predlagao savez Srbije, Crne Gore i Kosova – „Balkaniju“ – kao rešenje eskalirajućeg konflikta.
Ovaj internacionalizam je nestao iz kasnije ideologije OVK, dok su unutar njenih redova stasavale mnogo dogmatičnije struje albanskog nacionalizma, što je rezultiralo čestim nasiljem nad srpskim i romskim stanovništvom nakon rata.
Zatim, odustajanje od klasne politike pomoglo je OVK da lakše napreduje i postane delom nove vladajuće klase.
Nakon povlačenja srpskih trupa juna 1999. godine, Kosovo je stavljeno pod upravu administracije Ujedinjenih nacija, koja je imala kontrolnu ulogu za vreme stvaranja privremenih institucija Vlade. Vođstvo OVK je bilo veoma agilno da iskoristi svoju novostečenu popularnost i realni monopol nad upotrebom sile, kako bi osiguralo lukrativne pozicije moći unutar ovih novih institucija. Kao jezgro nove političke klase, bivši lideri OVK nisu se ponašali ništa drugačije od njihovih prethodnika, koristeći institucije za sopstveno bogaćenje, akumulaciju društvene moći i razračunavanje sa protivnicima.
Dodatno, bliske veze bivših pripadnika OVK sa međunarodnom administracijom značile su da je ova nova politička klasa bila u tesnoj vezi s nemogućnošću institucija UN-a da obezbede bilo kakav značajan pomak u razvoju male, ratom razorene države. Veoma je indikativno to da otpor okupaciji Kosova od strane UN nije pružala bivša OVK, već mali antikolonijalni pokret „Samoopredeljenje“ (Vetëvendosje!), čije je vođstvo stasavalo za vreme masovnih studentskih protesta devedesetih godina.
U konačnici, to što se OVK u mnogome oslanjala na intervenciju Zapadnih sila legitimisalo je doktrinu „humanitarne intervencije“, baš kao i novu bezbednosnu paradigmu, koju su razvili stratezi SAD kako bi NATO-u dodelili novu ulogu. U tom smislu, rat na Kosovu moramo posmatrati kao jedan značajan korak na putu ka invaziji Avganistana 2001. godine i Iraka, dve godine kasnije.
Činjenica da vođstvo OVK nije uzimalo u obzir šire posledice njihovog savezništva sa Zapadom, svedoči o radikalnom sužavanju njihovih političkih svetonazora.
Prevod s engleskog: Tamara Baković Jadžić
