Od privatizacije do deložacije

Deložacije su u Srbiji sve češće. Ljude odvode iz njihovih domova, uz krike, u pratnji policije.

Iz perspektive države, deložacije su opravdane jer predstavljaju poštovanje zakona. Međutim, takvo formalno posmatranje prikriva činjenicu da je zakon prethodno formulisan na štetu ranjivih kategorija stanovništva.

Deložacija predstavlja krajnju konsekvencu transformacije uredbi i prakse u oblasti stanovanja koja je u Srbiji na delu već nekoliko decenija. Možemo je pratiti od Zakona o stanovanju iz 1992. do novog Zakona o stanovanju, održavanju zgrada i socijalnom stanovanju, donetog krajem 2016. godine. Dok je, na osnovu prvog, izvršena privatizacija skoro celokupnog javnog stambenog fonda u Srbiji, nakon donošenja drugog deložacije su stekle status gotovo primarnog sredstva u rešavanju raznolikih imovinsko-pravnih sporova.

Još početkom devedesetih, baš kao i ostale postsocijalističke zemlje, Srbija je u oblasti stanovanja usvojila strategiju transformacije zakonodavstva i vlasničke strukture po modelu primenjenom deceniju ranije u jednoj od kolevki neoliberalizma, Velikoj Britaniji.¹ Skepticizam društvenih nauka i ekonomista, upućenih u tadašnju situaciju u državama realno postojećeg socijalizma, kao i rane empirijske dokaze o društvenim i ekonomskim nedostacima preduzetog kursa, nadglasalo je insistiranje Svetske banke, MMF-a i mnoštva agencija da se odbace svi oblici socijalizma i prihvati kapitalizam „iskovan po liku Regana i Tačerove, Hajeka i Fridmana”.²

Zagovornici prepuštanja stanovanja tržištu tvrdili su da će ono omogućiti lakše rešavanje stambenog pitanja grupama čije potrebe nije mogla da zadovolji nefleksibilna i glomazna birokratska mašinerija redistributivnog socijalističkog sistema. Taj pristup je, međutim, u samoj Britaniji doneo velike finansijske gubitke državi, i izazvao raslojavanje i segregaciju stanovništva.³ I u Srbiji je on većini otežao rešavanje stambenog pitanja. Nakon dve duge sukcesivne recesije (krize devedesetih i aktuelne krize), deindustrijalizacije, rasta nezaposlenosti, drastičnog osiromašenja i urušavanja socijalne države, veliki procenat stanovništva je u stanovanju dospeo u grupu „ranjivih“ – i potencijalno izloženih progonu.

Podržite nas!

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

Tako, uz stanovnike Bugarske, Makedonije i Rumunije, Evropski zavod za statistiku (EUROSTAT) stanovnike Srbije danas prepoznaje kao najopterećenije u Evropi troškovima stanovanja. Oko 17% stanovništva pogođeno je ekstremno teškim uslovima stanovanja (severe housing deprivation), a 40‒50% ljudi živi s prevelikim brojem ukućana (60‒70%, kad su u pitanju ekstremno siromašni). U odnosu na rane sedamdesete, prepolovio se procenat jednoporodičnih, a udvostručio procenat višeporodičnih domaćinstava. Ovo govori o oskudici koja primorava na udruživanje sredstava i zajednički život više porodica.⁴ Uz emigraciju, ta strategija preživljavanja oslanjanjem na porodične „sigurnosne mreže“ prikriva podatak o broju građana koji bi, prepušteni sami sebi, ostali bez krova nad glavom.

Ozbiljna stambena kriza upotpunjena je deložacijama već godinama. Brojni radnici koji su decenijama koristili privremeni smeštaj zapali su, ne ostvarivši pravo na stan, u procep između socijalističkog i kapitalističkog zakonodavstva, te se nakon privatizacija svojih preduzeća nalaze u neposrednoj opasnosti od deložacija. Primera radi, oko stotinu porodica radnika i radnica preduzeća „Trudbenik“ strepi za svoju sudbinu u takvom položaju.

Prema izveštaju Evropske akcione koalicije za pravo na stanovanje i na grad, između 2009. i 2013. godine oko 3.000 Roma je prisilno iseljeno iz neformalnih naselja u Srbiji, uglavnom radi sprovođenja projekata „urbane regeneracije“. Istovremeno, „barem stotinu porodica, korisnika socijalnog stanovanja, součava se s rizikom od prisilnog iseljavanja zbog neplaćanja najma i dažbina, a uveden je i novi porez na socijalno stanovanje i smeštaj izbeglica i interno raseljenih lica“, koji je život ovih ljudi učinio nepodnošljivim. Specijalni izveštač Saveta za ljudska prava Ujedinjenih nacija već je u ranijim izveštajima upozorila na prečesta prisilna iseljenja, i činjenicu da ih ne prati pružanje pravne pomoći, kompenzacije ili alternativnog smeštaja.⁵

Novi Zakon o stanovanju, održavanju zgrada i socijalnom stanovanju samo je pogoršao stvari. Kada je nedavno donesen, u decembru 2016, mediji su se fokusirali na deo zakona o održavanju zgrada, koji je (opravdano) uznemirio najmnogobrojniju pogođenu grupu – vlasnike stanova. Tako je javnosti uglavnom promaklo da je ovaj zakon još štetniji po ranjivije grupe – one koji trpe rizik od deložacija, i one kojima je potrebno socijalno stanovanje. Kao što je i izveštač Saveta za ljudska prava upozorila, novi zakon se gotovo zalaže za deložacije, ne nudeći nikakve kompromisne korake pre drakonskih mera isterivanja.

Ovaj sporni zakon po tome je izuzetno sličan zakonima koje je drugim dužničkim ekonomijama, poput Portugala, Irske, Grčke i Španije, već nametnula Trojka. Takva postavka, na globalnom nivou, pogoduje interesima „strvinarskih” firmi poput „Blekstouna“ (Blackstone) i „Goldman Saksa“ (Goldman Sachs), te MIPIM-a, „velikih igrača” koji profitiraju od otkupljivanja i preprodaje nekretnina nakon deložacija, a čija je grabljivost izazvala aktiviste da proglase čak i Svetski dan borbe protiv „Blekstouna“ i MIPIM-a.⁶

U lokalnom kontekstu, osim što određene banke imaju interese u „naplati“ kredita, za sada je jasno da korist od deložacija ostvaruju privatni izvršitelji. Iako je Zakon o izvršenju i obezbeđenju izmenjen 2015. kako bi se nadomestili uočeni nedostaci, izvršitelji i političke strukture u javnim preduzećima i dalje imaju dovoljno prostora za različite mahinacije.

Iznuđujući od zaduženih država potpunu liberalizaciju tržišta nekretnina i pooštravanje mera deložacije, a u korist međunarodnih strvinara, MMF i srodne mu institucije završavaju posao koji su osamdesetih započele nametanjem privatizacije stanovanja. Naime, po mišljenju mnogih stručnjaka, uništavanje javnih i socijalnih stambenih fondova, kao alternative kreditnom zaduživanju za kupovinu, doprinelo je omogućavanju neograničenih spekulacija na nacionalnim tržištima stanovanja, koje su „detonirale globalnu finansijsku krizu 2008.“, kako piše Hodkinson (Hodkinson), te u krajnosti i dovele stanovništvo na prosjački štap i u rizik od ostajanja bez krova nad glavom. Pritisak međunarodnih finansijskih institucija, i saučesništvo nacionalnih kompradorskih političkih elita, prepoznat je kao nepravedan i monstruozan u sve većem broju zemalja koje se suočavaju s problemima prisilnog iseljavanja.

Sve je više zemalja u kojima se formiraju pokreti za otpor i deložacijama i zakonima i primeni ekonomskih instrumenata koje do njih dovode. U Evropi je najupadljiviji svakako PAH, španska Platforma za osobe ugrožene hipotekama. U Španiji je do prošle godine „PAH sprečio više od 2.045 deložacija, udomio preko 2.500 porodica”, i pozitivno uticao na izmene zakona.⁷ Španski primer, te horizontalno povezivanje sličnih organizacija na međunarodnom nivou, moraćemo imati u vidu i u Srbiji, u kojoj s porastom deložacija možemo očekivati i konsolidovanje deložacijskog pokreta.

Treba ostati svestan toga da ljudi dospeli u rizik od deložacije nisu neodgovorni podrivači sistema ni otpaci društva. Transformacija države i tržišta rada učinila ih je bespomoćnim, najčešće su gurnuti u „procep“ sistemskih tranzicionih promena, ili izgubili korak s nehumano ubrzavajućom pokretnom trakom stambenih kredita. Dobro je što je u zemlji u kojoj se, osim malobrojne finansijske elite, svi ljudi dele na ranjive i još ranjivije, barem jedan broj ranjivih već prepoznao potrebu za solidarnošću sa direktno ugroženima, jasno razlikujući pravo i pravdu u doba kapitalističke krize.

1. Lux, Martin (2016) „Public Housing in the Post-Socialist States of Central and Eastern Europe: Decline and an Open Future“, Conference proceedings ETH Forum Wohnungsbau
2. Kako je još 1996. pisao Majkl Harlou (Michael Harloe), u jednoj od danas najuticajnijih studija na temu transformacije gradova u tranziciji: Andrusz,Gregory; Harloe, Michael; Szelenyi, Ivan (eds.) (1996) Cities after Socialism, Oxford: Blackwell, str. 5.
3. Vesić, Darko; Baković Jadžić, Miloš; Vukša, Tanja; Simović,Vladimir (2012) U borbi za javno dobro: analize, strategije i perspektive, Beograd: Centar za politike emancipacije.
4. Milić, Anđelka (2004) „Transformacija porodice i domaćinstava ‒ Zastoj i strategije preživljavanja“, u: Društvena strategija i transformacije društvenih grupa, ur. Milić, Anđelka, Beograd: ISIFF, str. 324.
5. Report of the Special Rapporteur on adequate housing as a component of the right to an adequate standard of living, and on the right to non-discrimination in this context on her mission to Serbia and Kosovo*** (2015), Human Rights Council, Thirty-first session, Agenda item 3: Promotion and protection of all human rights, civil, political, economic, social and cultural rights, including the right to development.
6. Međunarodnog sajma nekretnina na kome se krupni investitori obaveštavaju o lokacijama za ulaganje
7. Europe action coalition for the right to housing and to the cit y (2013) Resisting evictions across Europe,str 73