Osvetnička pornografija je oblik rodno zasnovanog nasilja, a prema istraživanjim žrtve su u 90 odsto slučajeva žene. Evropski institut za rodnu ravnopravnost definiše je kao pornografiju bez saglasnosti, koja podrazumeva onlajn distribuciju seksualno eksplicitnih fotografija ili snimaka, bez pristanka osobe prikazane na slikama.
U Srbiji ovo pitanje nije bilo regulisano, te su organizacije, koje se primarno bave ženskim pravima, godinama ukazivale na ovaj problem, ali i nudile rešenja.
S tim u vezi, delovalo je da je prošle godine konačno došlo do napretka, te je fokus javnih rasprava o izmenama Krivičnog zakonika, održanih u periodu od 1. oktobra do 1. novembra 2024. godine, bila upravo „osvetnička pornografija“.
Nažalost, 1. novembra se dogodila tragedija u Novom Sadu te je, barem sa strane Ministarstva pravde, nastao tajac.
A onda je u javnost istupio ministar Vujić, te naglasio da bi novi zakon od jeseni trebalo da bude usvojeno, da će naglasak biti na saglasnosti osobe koja se nalazi na snimku, kao i na pretnjama, zato što su posebno žene, devojke i devojčice izložene ucenama.
„Svaki oblik deljenja sadržaja, gde lice koje se nalazi na snimku, nije dalo eksplicitnu saglasnost, je krivično delo. Takođe, i pretnja da ćete to učiniti, predstavlja krivično delo predviđeno ovim članom“, rekao je Vujić za Radio-televiziju Srbije.
Kako je dodao, najteži oblik je to urađeno prema detetu.
„Dete, kao i svako maloletno lice koje se nalazi na tom snimku, ono ne može ni da da saglasnost da se taj snimak prikazuje, kada govorimo o maloletnicima. Kada govorimo o deci ispod 14 godina, zabranjeno je uopšte snimanje i prikazivanje“, rekao je ministar.
Pitanje nad svim pitanjima – zašto baš sada?
Glavna istaživačica SHARE Fondacije Mila Bajić u razgovoru za Mašinu ukazuje da je tzv. „osvetnička pornografija“, kao i generalno rodno zasnovano digitalno nasilje u Srbiji gorući problem već godinama. Kako kaže, država i aktuelna vlast do sada nije bila rada da se pozabavi ovim pitanje, te odgovori na pozive njene organizacije, ali i drugih ženski organizacija kao što su Autonomni ženski centar.
Kako dodaje sagovornica Mašine, i njoj je najava ministra došla kao iznenađenje, te joj je, pored samog tajminga, još nekoliko stvari „zapalo za oko“.
„Prvo, po najavi je sam Zakon previše opširan, te se postavlja pitanje da li će on biti sam po sebi dobar. Na primer, nije objašnjeno koje će to krivično delo biti, niti kako će se ono kvalifikovati. To u startu budi sumnju. Druga stvar je, kao što smo već i naučili s ovom vlašću, nikad njihove najave ne treba uzimati zdravo za gotovo. Treća stvar, koja je meni prilično zaparala uši, je sama naziv ’osvetnička pornografija’. Sam naziv je već godinama prevaziđen, te su organizacije koje se bave ovim pitanjem tokom naših nastupa i u javnim raspravama to i napominjali“, rekla je Bajić.
Kako dodaje, prethodno se veoma eksplicitno insistiralo na tome da se ne koristi naziv „osvetnička pornografija“, zbog negativnih konotacija koje sam taj naziv ima. Kako napominje, aktivistkinje su se zalagale da se koristi naziv „deljenje intimnih sadržaja bez saglasnosti“. Njoj deluje da je aktuelni režim odlučio da ubrza ovaj proces, u smislu „mi ćemo to da uradimo, a sad kako, to nam je manje bitno“.
„Meni sve ovo deluje kao bacanje koske. Jer, na prethodno održanim javnim raspravama, kada god smo isticali ovo pitanje, odgovor od predstavnika režima je bio: ’to već postoji kao krivično delo’. Takođe, nakon 1. novembra, nije bilo povratnih informacije od strane vlasti, berem kada je moja organizacija u pitanju. Ako se sve navedeno uzme u obzir, cela situacija je pomalo čudna i iznenađujuća“, smatra Bajić.
Forma, bez suštine
Krivični zakonik Srbije, iako nije prepoznavao „osvetničku pornografiju“ kao krivično delo, jeste pružao određenu zaštitu žrtvi kroz druga srodna dela. S tim u vezi, javno dostupni statistički podaci o srodnim krivičnim delima ne moraju nužno oslikavati realnu sliku, te se i razlikuju u zavisnosti od izvora (nadležne institucije).
Ipak, ukoliko se uzme istraživanje SHARE Fondacije, problem je itekako vidljiv. Međutim, kako kaže Bajić, slika je delako od istine, ukoliko se uzme u obzir da većina žena ne prijavljuje slučajeve nasilje.
Ona, u tom smislu, ocenjuje da, iako podaci odavno sugerišu da je donošenje ovakvog zakona neophodno, takođe ne menja suštinu problema nasilja nad ženama u Srbiji – patrijarhalno društvo.
„Na institucionalnom nivou nema dovoljno obrazovanja, odnosno razumevanja, kako se pristupa ovakvim slučajevima. Problema ima na pretek, od stigmatizacije do retraumatizacije. Naprosto, ljudi ne znaju kako da barataju podacima, a policija ne zna kako da reaguje kada žena dođe da prijavi nasilje. A deljenje intimnih sadržaja bez saglasnosti, ili bilo kakva vrsta rodno zasnovanog digitalnog nasilja, potiče upravo iz tog patrijarhalnog okvira u kojem mi živimo“, objašnjava Bajić.
Kako dodaje, drugi problem je upravo gorepomenuta stigma, gde se uvek potencira da su digitalni napadi, pod znacima navoda, manje štetni.
Za kraj, kako ukazuje sagovornica Mašine, država može da donese najbolji zakon na svetu kada je u pitanju digitalno nasilje – što kako kaže sigurno neće biti slučaj – ali to ne menja suštinu problema. To je, kako kaže, patrijarhalno okruženje u kojem žive žene u Srbiji. U tom smislu, kako dodaje, edukacija oko ovakvih pitanja je krucijalna.
„Potrebno je da žene osećaju da, kada se dogodi nasilje, to mogu i da prijave. Imamo pregršt primera gde žene koje su pretrpele nasilje ne žele to da prijave, prvenstveno zato što ne veruju ovom sistemu. U tom smislu, krivični zakon kao takav nije dovoljan“, zaključuje Bajić.
M.B.
