Vlast dosledno izbegava društveni interes kao vodilju svake, pa i poljoprivredne politike. Poslednji u nizu poteza prepuštanja proizvodnje hrane hirovitosti tržišta jeste potpuna privatizacija proizvodnje veštačkih đubriva.
Poljoprivreda u Srbiji propada već nekoliko decenija, a često se za njenu propast okrivljuju migracije seoskog stanovništva u gradove ili se seljaci prosto nazivaju neradnicima. Ipak, tome su doprinele, pre svega, promene poljoprivredne politike, privatizacija i kolaps pratećih industrija, bez kojih poljoprivreda Srbije ne može funkcionisati. Jedna od tih je i industrija proizvodnje veštačkih đubriva.
Tokom svog nedavnog obraćanja radnicima pančevačke HIP Azotare, generalni direktor Srbijagasa i vršilac dužnosti direktora Azotare Dušan Bajatović, rekao je da ovom preduzeću zbog dugovanja sledi stečaj. Najavio je da će proces stečaja biti sproveden, a da bi radnici tog preduzeća trebalo da razmisle o jednom od tri ponuđenih socijalna paketa. Apelovao je na sve da jedan od ovih socijalnih paketa prihvate (po njegovom mišljenju najbolji je onaj od 200 evra po godini radnog staža), jer novi vlasnik sigurno neće vratiti sve radnike na njihova radna mesta.
Kako ističe, vrednost imovine Azotare je 110 miliona evra, a dugovi su 220 miliona evra, te se zbog toga ne može ući u proces traženja strateškog partnera. Prema njegovim rečima, država je primorana da ovo preduzeće uvede u stečaj, a gubici ovog preduzeća se ne mogu više pokrivati zbog zahteva MMF-a.
Nekoliko stotina radnika Azotare, od oko 1000, koliko ih trenutno radi u toj firmi, stupilo je u štrajk nakon Bajatovićeve izjave. Ovi radnici su tom prilikom iskazali nepoverenje u trenutno rukovodstvo firme, ali i u sindikalne predstavnike koji ih u datoj situaciji zastupaju.
Od giganta do gubitaša
Za potrebe jugoslovenske poljoprivrede, koja je tada bila u ekspanziji, prvi radovi na izgradnji Azotare počeli su 1959. godine da bi krajem 1962. godine sa radom otpočela tadašnja Hemijska industrija Pančevo.
Preduzeće je u nekoliko navrata prošlo kroz modernizaciju i proširenje kapaciteta. Tako su do 1985. godine izgrađeni novi pogoni za proizvodnju amonijaka i NPK đubriva, pokrenuta je proizvodnja mineralnih đubriva i azotnih jedinjena. Azotara je preduzeće koje je iz gasa proizvodilo veštačko đubrivo i osamdesetih godina je važila za giganta i najveću fabriku veštačkih đubriva na Balkanu.
Prvi problemi u poslovanju ovog preduzeća kreću tokom bombardovanja Srbije 1999. godine, u kojem je teško oštećen deo tadašnje HIP Azotare, zadužen za proizvodnju amonijaka (Amonijak III), koji je delimično saniran nakon 11 meseci, kada je preduzeće nestavilo sa poslovanjem.
Do prodaje Azotare dolazi 2006. godine. Tadašnja vlada odlučila je da Azotaru proda konzorcijumu koji su sačinjavale litvanske firme Saniteks, Arvi i beogradska firma Uneverzal holding. Firma je prodata za sumu od 13,1 milion evra.
Nepunih godinu dana nakon prodaje, novi vlasnici su razmontirali i prodali najvredniji deo pogona Azotare (Karbamid 2) za sumu od 32,5 miliona evra. Tek nakon dve godine, Agencija za privatizaciju uviđa nepravilnosti u procesu privatizacije i poništava je. Iako je tada Azotara zvanično prešla u ruke državne uprave, nizom loših odluka njen dug kreće da raste. Jedna od tih je i odluka tadašnje vlade Mirka Cvetkovića, da Azotara otpočne trgovinu pšenicom, što je doprinelo rastu dugova zbog brojnih malverzacija prilikom prodaje ove žitarice.
Dugovi Azotare, ali i drugih preduzeća koja su koristila gas (Petrohemija), kreću da se uvećavaju zbog tadašnje politike države da se uvoz gasa vrši posredstvom Naftagasa, preko Srbijagasa. Preveliki dugovi za gas u jednom momentu su pretvoreni u vlasničke deonice. Zbog velikog duga prema Srbijagasu, Azotara na ovaj način prelazi u vlasništvo Srbijagasa, pa tako 2012. godine na čelo Azotare dolazi Dušan Bajatović, za vreme čijeg mandata kompanija samo uvećava svoje dugovanja.
Pod optužbom da su vršili malverzacije i oštetili državni budžet, nekoliko osoba koje su imale veze sa poslovanjem Azotare bilo je uhapšeno, a među njima je i bivši ministar poljoprivrede Saša Dragin. Sva lica su nakon hapšenja puštena na slobodu i niko do danas nije osuđen.
Politika oporavka poljoprivrede
Vlada Srbije i Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine, na čelu sa ministrom Branislavom Nedimovićem, već nekoliko godina sprovode mere koje, prema njihovim rečima, trebalo da dovedu do oporavka poljoprivrede i oživljavanja sela u Srbiji. Međutim, da li se na osnovu odluka koje donosi Vlada može zaista reći da Srbija pristupa strateški razvoju poljoprivrede? Da li se davanja subvencija za kupovinu traktora (neostvariva za mnoge manje poljoprivrednike zbog učešća od 50%) ili subvencije po grlu stoke mogu smatrati dovoljnim merama za unapređenje poljoprivrede, koja se decenijama strukturno urušava?
U nekoliko aspekata može se uvideti da se ni izbliza ne radi na ponovnom pokretanju poljoprivrede, već naprotiv. Ova Vlada može se pohvaliti urušavanjem poslednjih fragmenata poljoprivrednih tekovina socijalističke Jugoslavije.
Prvi i najvažniji aspekt jesu izmene legislative kojima je krupnom i stranom kapitalu omogućen zakup zemljišta. Država svesno daje prioritet bogatim pojedincima i stranim kompanijama, koji industrializuju poljoprivredno zemljište zarad lične koristi i koristi njima bliskim ljudima, a na štetu hiljada malih poljoprivrednika. Tako najveće parcele obradivog zemljišta trenutno poseduju Miroslav Mišković, Petar Matijević, Miodrag Kostić, kao i strane kompanije gde trenutno prednjači Nemačka kompanija Tenis, sa oko 2.500 hektara zemljišta, iako još uvek nije ni pokrenula proizvodnju u Srbiji. Seljaci su na ovaj način ostavljeni bez osnovnog sredstva za poljoprivrednu reprodukciju, a to je zemljište.
Drugi aspekt je nastavak urušavanja i privatizacija industrije poljoprivredne mehanizacije, koja je predstavljala kičmu Jugoslovenske poljoprivrede. Tako je gašenjem IMT-a i Rakovice omogućen ulaz stranim proizvođačima poljoprivredne mehanizacije, koju mali poljoprivrednici ne mogu da priušte, čak ni uz državne subvencije.
Treći aspekt predstavlja urušavanje industrije za proizvodnju veštačkih đubriva, semena i pesticida. Iako je u ovoj oblasti privatni sektor već odavno prisutan, propadanjem pančevačke HIP Azotare, otvaraju se vrata krupnom kapitalu koji će i te kako biti zainteresovan za ovu oblast poljoprivrede, što je i sam Dušan Bajatović nagovestio u prethodno pomenutom obraćanju radnicima i radnicama Azotare, napomenuvši da bi najbolje bilo da se novi vlasnik Azotare nađe iz redova domaćih vlasnika kapitala.
Međutim, sve i da pod budućim privatnim vlasnikom Azotara uspešno posluje, i dalje će privatizacija značiti gubitak za društvo. Jedan aspekt tog gubitka je već sam Bajatović istakao u svom obraćanju radnicima, prognozirajući da budući vlasnik neće vratiti sve radnike na radna mesta. Drugi aspekt gubitka je širih društvenih dimenzija, a tiče se načina funkcionisanja tržišta, odnosno tržišnog uticaja na poljoprivredu.
Tržište veštačkih đubriva
Domaću proizvodnju veštačkih đubriva, pored HIP Azotare, radilo je još nekoliko društvenih preduzeća, poput Agrohemije, Zorke iz Šapca, IHP Prahovo i drugih. Uloga ovih preduzeća ogledala se u obezbeđivanju kvalitetnog veštačkog đubriva proverenog sastava i dokazanog dejstva, pre svega u domaćoj poljoprivredi. Na ovaj način domaća poljoprivreda imala je siguran oslonac u ovim preduzećima, samim tim ostvarivala je bolje prihode, a država je time dobijala prehrambenu sigurnost i obezbeđujući hiljade radnih mesta. Gotovo sva ova preduzeća prošla su sličnu putanju propasti od pljački, stečaja, preko masovnih otpuštanja radnika, privatizacije, pa i do potpune obustave rada.
Srbija je prošle godine uvezla mineralnog đubriva u vrednosti od oko 160 miliona evra. Potrošnja mineralnog đubriva u Srbiji u toku 2014. godine iznosila je 400.000 tona, a domaća proizvodnja pokrivala je tek oko 35% potrošnje. Ovi podaci pokazuju da je Srbija primorana da uvozi đubrivo kako bi podmirila domaće tržište, pri čemu domaći kapaciteti ostaju gotovo neiskorišćeni.
Bitno je pomenuti da se privatne domaće kompanije koje se bave proizvodnjom mineralnog đubriva, među kojima su Eliksir Grupa, Viktoria Grupa, Promist i druge, uglavnom opredeljuju za izvoz, iako je tržište u Srbiji u deficitu. Upravo je ovo jedna od protivrečnosti koncepta slobodnih tržišta, jer proizvođačima je najbitnije da svoj proizvod prodaju po većoj ceni. Na ovaj način država ostaje bez strateški važne sirovine koja je neophodna za poljoprivrednu reprodukciju, koja bi zemlji poput Srbije trebalo da predstavlja jednu od najvažnijih grana proizvodnje, a brojna privatna preduzeća koja se bave uvozom mineralnog đubriva, ostvaruju nikad veće profite.
Uvođenje stečaja u HIP Azotari samo je još jedna u nizu odluka režima koji (svesno ili ne) uništava strateški važne tačke privrede Srbije. Društvo se na taj način dovodi u položaj zavisnosti od privatnog sektora, koji se vodi isključivo profitnom politikom, dok interes stanovništva ostaje u drugom planu.
Ovo bi morao biti dovoljan razlog da radništvo, rukovodstva sindikata, ali i same poljorivrednike da pronađu nove načine saradnje i ujedine snage u borbi za očuvanje zajedničkih interesa radničke klase i poljoprivrednika.
