Pariska komuna – daleko ispred svog i našeg vremena

Pariska komuna je, uprkos tragičnom ishodu, bila pre svega herojski čin.

Barikade u Parizu sa vojnicima nacionalne garde

Osamnaestog marta navršava se sto pedeset godina od nastanka Pariske komune, prve radničke države u istoriji čovečanstva. Trajala je samo 72 dana, i završila se pokoljem koji je francuska država počinila nad radništvom, u kojem je stradalo između 10.000 i 20.000 ljudi.

Međutim, uprkos tragičnom ishodu, Pariska komuna je bila pre svega herojski čin. Heroj nije pasivna žrtva: heroj umire s razlogom, s vizijom boljeg sveta za koji se do kraja bori. Pariski heroji 1871. godine umrli su boreći se za besklasno društvo. Njihova vizija inspirisala je generacije, do danas je relevantna i ostaje nacrt za budućnost.

Kako je došlo do Pariske komune?

Dobar deo XIX veka u Francuskoj obeležila je tenzija između radikalnih i industrijalizovanih gradova te konzervativnih i katoličkih sela. Višemilionski urbani proletarijat, zaposlen u fabrikama, koji je često radeio i po četrnaest ili šesnaest sati, bio je izvor revolucionarnog radikalizma.

Gradovi poput Pariza, Marseja i Liona bili su redovno poprišta pobuna. Francuska monarhija, pod kontrolom Napoleona III, bivala je tokom 1860-ih sve češće uzdrmana radničkim protestima i štrajkovima. U julu 1870. godine, zabrinut jačanjem Pruske i mogućnošću nemačkog ujedinjenja, Napoleon III je objavio rat Pruskoj. Ovaj rat je za samo pola godine odneo oko pola miliona života, od čega su četvrtinu činili nemački civili pomrli u epidemiji velikih boginja, koje su doneli francuski ratni zarobljenici.

Rat je bio katastrofa za Francusku. Nakon samo dva meseca, vojska je potučena u bici kod Sedana, a sâmog Napoleona III zarobile su pruske trupe. Oko trećine Francuske našlo se pod okupacijom do februara 1871. godine, kad je sklopljen mir. Brzo je proključao gnev protiv vladajućih: bolniji od nacionalnog poniženja bili su glad koja je te zime pogodila Pariz i nehumani uslovi života radničke većine u gradu. Iako je Narodna skupština bila većinski konzervativna i monarhistička, u Parizu su apsolutnu većinu imali radikalni republikanci i socijalisti.

Pariska komuna počela je pobunom Nacionalne garde 18. marta. Ova formacija, koja mirovnim sporazumom nije bila raspuštena, odbila je da vojsci preda topove koje su Parižani platili samodoprinosom. Deo vojske pridružio se pobuni, što je dovelo do zarobljavanja i ubistva dvojice generala, od kojih je jedan učestvovao u gušenju radničke pobune u Parizu 1848. godine. Do kraja dana, ceo grad je bio pod kontrolom Nacionalne garde, marksista, anarhista i blankista.

Slika, ulje na platnu, na kojoj je prikaz ubijenih pripadnika Pariske komune nakon krvave nedelje u maju 1871, autor Maksimilijen Luk
Ulica u Parizu, maj 1871; Maximilien Luce

Nacrt za radničku državu

Samo pet dana nakon pobune Nacionalne garde, održani su izbori za Veće Komune, koje je postalo njeno vrhovno zakonodavno i izvršno telo. Ono je u praksi delilo vlast s Centralnim komitetom Nacionalne garde. Izlaznost na izborima je u radničkim četvrtima iznosila 55–75%, dok je u bogatijim delovima grada većina bojkotovala izbore.

Veće Komune imalo je šezdeset članova (ne i članica; žene još nisu dobile pravo glasa), koji su bili direktno izabrani i direktno opozivi. U roku od svega par dana, Veće je proglasilo Narodnu skupštinu nelegitimnom, ukinulo smrtnu kaznu i obaveznu mobilizaciju, te počelo pripremu za širenje revolucije na druge gradove Francuske i šire – mnogi od izabranih delegata bili su članovi Međunarodnog udruženja radnika, odnosno Prve internacionale, i cilj im je bila svetska revolucija. Iako su novine koje su podržavale francusku Vladu, koja je pobegla u Versaj, zabranjene, Komuna je videla pravi procvat slobodne štampe u narednih dva meseca.

Mnogi potezi Komune bili su izrazito napredni čak i za današnje standarde.

Na radnim mestima je uvedeno radničko samoupravljanje i uspostavljeni su radnički saveti kao upravna i demokratski izabrana tela. Komuna je odvojila Crkvu od države, ukinula njene škole i konfiskovala crkvenu svojinu bez nadoknade.

Otpisala je sve dugove stanovništvu i ukinula obavezu plaćanja neplaćenih stanarina iz prethodnih pola godine, odnosno perioda ratne krize, kada je stanovništvo naglo osiromašilo. Stanovi bogatih građana oduzeti su i dati beskućnicima, a delatnost javnih beležnika je postala besplatna. Svako ko se obreo na teritoriji Komune automatski je sticao puna građanska prava bez obzira na etničko, klasno ili drugo poreklo.

Iako žene nisu dobile pravo glasa, prvi put je doneseno pravilo da je za brak dovoljna samo saglasnost dve odrasle osobe. Pravna razlika između „zakonite” i „nezakonite” dece je ukinuta. Uveden je desetočasovni radni dan, a zabranjen dečji rad i rad noću. Zanimljivo je, međutim, da sve fabrike i narodna banka nisu momentalno oduzete. Fabrike su predavane radničkoj kontroli samo u slučaju da ih napuste kapitalisti, i uz novčanu nadoknadu. Rezerve narodne banke nisu konfiskovane, nego je banka izdavala novac Komuni u zajam.

Za Parisku komunu vezuju se mnoga velika imena ne samo revolucionarnog pokreta nego i sveta kulture i umetnosti. Anarhistička revolucionarka Luiz Mišel vodila je naoružani bataljon žena koji je učestvovao u uspostavljanju komune i koji ju je branio do samog kraja. Čuveni slikar Gistav Kurbe bio je član Veća Komune. Drugi član Veća, radnik i pesnik Ežen Potje, napisaće, mesec dana nakon pada Komune, pesmu Internacionala, koja će postati himna svih komunista, socijalista i anarhista na planeti. Simbolistički pesnik Pol Verlen uzeo je oružje i takođe učestvovao u uspostavljanju Komune.

Pod zastavom komune, koja je francusku trobojku zamenila samo jednom bojom – crvenom, borili su se i mnogi stranci koji su se obreli u Parizu. Najpoznatiji su svakako bili članovi Veća Komune, mađarski radnik Leo Frankl, koji je bio deo Prve internacionale i kasnije osnivač prve socijalističke stranke u Mađarskoj, te Jaroslav Dombrovski, poljski plemić i levičar koji je i ubijen braneći Komunu.

Pad i inspiracija

Komuna je trajala samo 72 dana i pala je nakon ofanzive regularne francuske vojske u takozvanoj Krvavoj nedelji, od 21. do 28. maja 1871. godine. Izolovana u jednom gradu, okružena sa svih strana, bez kontakta sa seljaštvom, Komuna je bila osuđena na propast.

Republika nije donela mir: osim katastrofalnih uslova života većine stanovništva, ublažavanih kroz organizovanu radničku borbu, Treća republika je u narednim decenijama učestvovala i u divljačkom komadanju Afrike, te pod svoju čizmu stavila većinu zapadnog dela tog kontinenta. Krvožedni vladari Treće republike narednih će pola veka sve nacionalne nedaće usmeravati na Nemce i na gubitak Alzasa i Lorene, a krvoproliće Francuza nad Francuzima, odnosno pokolj nakon pada Pariske komune, guraće pod tepih. Kao i činjenicu da njihova „demokratija” nije uključivala milione kolonizovanih – koji su bili podanici, ali ne i građani.

Nakon poraza u Parizu, radnički pokret je pokušao iz njega da izvuče određene lekcije za budućnost. Razvile su se dve glavne struje, koje su se sukobile na Haškom kongresu Prve internacionale 1872. godine. Marksistička struja je smatrala da je Komuna poražena jer nije bila dovoljno organizovana, te da se proletarijat mora postrojiti u međunarodnu političku partiju da bi lakše odgovorio na napade centralizovane buržoaske države nakon revolucije.

Anarhistička struja, koju je predvodio Bakunjin, smatrala je da će ovakav pristup voditi stvaranju novih, autoritarnih državnih struktura, i da je najveća lekcija Komune njen antietatizam. Neposredan povod za podelu, međutim, bila je tvrdnja da je Bakunjin napravio tajnu organizaciju unutar Internacionale, Međunarodni savez socijalističke demokratije, te je zbog toga na kongresu izglasano njegovo isključenje.

Peter Watkins – La Commune (Paris, 1871) / Youtube

Vrlo česta popularna interpretacija podele na Haškom kongresu vrti se oko tvrdnje da je došlo do podele između „etatističke” struje, koju je predstavljao Marks, i „antietatističke” struje, čije je oličenje Bakunjin. Međutim, Marks je još u svom „Građanskom ratu u Francuskoj” insistirao da je glavna i najvažnija lekcija Pariske komune upravo spoznaja da proletarijat ne može jednostavno da preuzme postojeći državni aparat i da ga iskoristi, nego mora da ga razbije i stvori nove, reprezentativnije vidove političkog odlučivanja.

Marksove ideje dalje je razradio Lenjin u svojoj knjizi „Država i revolucija” iz 1917. godine. Lenjin je čitavo poglavlje svoje knjige posvetio iskustvu 1871. godine, te pokušao da primeni njegove lekcije na revolucionarnu Rusiju. Nije preterivanje reći da je Pariska komuna bila direktna inspiracija Boljševičke revolucije.

Lenjinova vizija jeste bila zasnovana na radničkim većima (odnosno sovjetima) kao organima radničke samouprave, niklim iz Prve ruske revolucije 1905. godine. Radnička veća su bila originalna i spontana tekovina borbe ruskog radništva kakve nije bilo u Pariskoj komuni.

Međutim, i sama Komuna imala je svoje Veće, a ono je, kao i svi državni organi, birano demokratski, uz mogućnost momentalnog opoziva svih izabranih delegata. Lenjin je preuzeo ovu ideju, te je Oktobarska revolucija trebalo da bude sinteza tekovina političke demokratije iz 1871. godine i ekonomske demokratije iz 1905. godine.

Pored toga, boljševici su primenili i druga dostignuća Pariske komune, poput ukidanja stajaće vojske, isplaćivanja prosečnih radničkih zarada državnim službenicima, i ukidanja parlamentarizma. Lenjin je želeo da Oktobarska revolucija ukine podelu između zakonodavne i izvršne vlasti koju oličavaju parlamenti, da bi izjednačila politički rad s bilo kojim drugim poslom, te tako sprečila karijerizam i klasnu diferencijaciju.

Revolucionarna diktatura i revolucionarna demokratija

Naravno, Lenjinov projekat je u konačnici propao, a revolucionarna demokratija ranog Sovjetskog Saveza pretvorila se u Staljinovu autoritarnu praksu. Kakve ovo ima implikacije za Parisku komunu i Marksovu misao? Čak i ako prihvatimo da je degeneracija Ruske revolucije zasebno pitanje, ostaje činjenica da su i Marks i Engels i Lenjin, uprkos insistiranju na demokratiji, Parisku komunu smatrali „diktaturom proletarijata”, i da je to za njih bila pozitivna stvar. Znači li to da je marksizam inherentno autoritarna ideologija, te da je diktatura jedina logična posledica Marksove misli?

Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo napraviti korak unazad i definisati diktaturu. Kolokvijalno, „diktatura” znači neograničenu vladavinu jedne osobe ili grupe ljudi. Međutim, institucija diktatora nastala je u starom Rimu i imala je jedno važno ograničenje: vreme.

Diktator jeste imao neograničenu moć, ali ona je u svakom trenutku mogla biti opovrgnuta. Ova praksa je postojala i mnogo kasnije: svi znaju za Jakobinsku diktaturu u Francuskoj revoluciji, i njen Teror (radi se o dva različita, ali često nepravilno izjednačena procesa). Vrlo često se vuku paralele između jakobinskog Terora i Staljinovih ubistava starih boljševika. Međutim, ignoriše se kraj Jakobinske diktature – ona je, naime, pala tako što je izgubila većinu u Narodnoj skupštini, odnosno demokratski je izglasano njeno okončavanje.

Upravo ovakvo viđenje diktature imali su Marks, Engels i Lenjin. Diktatura nije vremenski neograničena vlast. Antonim „diktature proletarijata” nije „demokratija”, nego „diktatura buržoazije”. „Diktatura” se odnosi na neograničenu vlast radne većine stanovništva u obračunu sa snagama statusa quo koje žele da vrate stari poredak. Radikalna demokratija i diktatura tako idu ruku pod ruku: radikalna demokratija za većinu stanovništva znači represija nad manjinom, koja većini želi da ukine stečenu slobodu.

Zanimljivo je da je ova naizgled paradoksalna maksima prisutna i u liberalnoj misli: nalazimo je, recimo, kod Karla Popera, koji je naziva „paradoksom tolerancije”. Međutim, ono što je u očima liberala nužno zlo kada treba da se odbrani kapitalistički režim primenjeno na samoodbranu socijalističke revolucije odjednom postaje „totalitarizam”.

Na ovu, 150. godišnjicu Pariske komune, najmanje što možemo da učinimo da bismo odali počast njenim herojima jeste da pravilno razumemo šta je to „diktatura proletarijata”: na kraju krajeva, ona im je donela sistem koji je u mnogo čemu bio napredniji od onih u najrazvijenijim državama današnjice.

Prethodni članak

Sindikat zahteva hitan prekid privatizacija javnih apoteka

Turska na korak do zabrane treće najveće stranke u toj zemlji

Sledeći članak

Sedam godina portala Mašina!

Hvala vam što pratite i podržavate nezavisno novinarstvo!

Prvih 7 čitateljki i čitalaca koji se prijave na Mašina Newsletter dobijaju na poklon Mašina notes!