Uništavanje ekosistema, uključujući gubitak staništa i nezakonite seče šuma, biće kažnjeno mnogo oštrijim, pa i zatvorskim kaznama u skladu sa ažuriranom Direktivom EU o ekološkom kriminalu.
Na glasanju u Evropskom parlamentu u utorak, 27. februara, zakonodavci EU su podržali ovu novu Direktivu velikom većinom glasova: 499 glasova za, 100 protiv i 23 uzdržana. Zemlje članice sada imaju dve godine da prenesu ovu novu Direktivu u svoje nacionalne pravne sisteme.
Evo šta treba da znamo o ažuriranom zakonu, koji stručnjaci nazivaju revolucionarnim.
Ekološki zločin: Nova stranica u istoriji Evrope
Prema rečima Mari Tusan, francuske pravnice i članice Evropskog parlamenta grupe Zelenih/Evropske slobodne alijanse, EU „ovom Direktivom usvaja jedan od najambicioznijih ekoloških zakona na svetu“.
„Nova Direktiva otvara novu stranicu u istoriji Evrope, štiteći Prirodu od onih koji štete ekosistemima. To znači stavljanje tačke na nekažnjivost uništavanja Prirode u Evropi, što je ključno i hitno“, kaže ona.
Prema rečima Mari Tusan, sadašnje zakonodavstvo EU i zemalja članica ne odvraća prestupnike od izvršenja ekoloških krivičnih dela, jer su prekršaji previše ograničeno definisani, a sankcije veoma slabe.
„Ekološki kriminal raste dva do tri puta brže od globalne ekonomije i za nekoliko godina postao je četvrti najveći kriminalni sektor na svetu“, kaže ona.
Ekološki zločini se još uvek dešavaju u Evropi. U svom izveštaju o borbi protiv ekološkog kriminala u Evropi, Evropski biro za Prirodu navodi brojne primere ekoloških zločina koji su prolazili nekažnjeno jer nisu bili uključeni u staru direktivu. Među njima su ilegalni ribolov plave tune, agroindustrijsko zagađenje u zaštićenim oblastima, kao i ilegalne lovačke prakse i prevare na tržištu ugljenika.
Ekološki zločini uporedivi sa ‘ekocidom’
Naši istomišljenici, sagovornici proglašavanja ekocida petim zločinom pred Međunarodnim krivičnim sudom tvrde da ažurirana direktiva efektivno kriminalizuje ekocid. Iako direktiva ne uključuje tu reč direktno, u svojoj preambuli odnosi se na „slučajeve uporedive sa ekocidom“.
Ekocid se definiše kao „nezakonita ili bezobzirna dela počinjena sa znanjem da postoji znatna verovatnoća da će teška i/ili rasprostranjena ili dugoročna šteta po Prirodu biti prouzrokovana tim delima“. Ovu formulaciju je 2021. godine objavila grupa 12 advokata iz celog sveta, a predstavio ga je Stop Ecocide International.
Originalnu definiciju pojma ekocid je prvo predstavila Polly Higgins još 2010. godine kroz originalnu kampanju pod nazivom Eradicating Ecocide (Iskoreniti Ekocid) za uključenje ekocida kao petog zločina protiv mira pri Rimskom Statutu Međunarodnog Krivičnog Suda, a sadašnja, nešto drugačija, definicija je nastala nakon njene prerane smrti 2019. godine.
Autorka ovog teksta, osnivačica organizacije Earth Thrive, je radila sa Higgins na širenju kampanje na samom početku, od 2009. godine. Earth Thrive je zvanični predstavnik međunarodne kampanje za usvajanje ekocida kao (nedostajućeg) petog zločina protiv mira pri Rimskom Statutu Međunarodnog krivičnog suda. EU Parlament je prošle godine predložio uključivanje ekocida u zakon EU.
10 godina zatvora zbog izvršenja ekoloških krivičnih dela
Veliki vodozahvati za industriju, reciklaža brodova i zagađenje, uvođenje i širenje invazivnih stranih vrsta i uništavanje ozonskog omotača su takođe identifikovani kao ekološke aktivnosti u novoj Direktivi. Međutim, ne pominje se ribolov, izvoz toksičnog otpada u zemlje u razvoju i prevare na tržištu ugljenika.
Za pojedince – kao što su direktori i članovi odbora – posledice za izvršenje ekoloških krivičnih dela mogu biti zatvorske kazne do osam godina, koje mogu ići i do 10 ukoliko izazovu smrt bilo koje osobe.
Ekološki kriminal je jedan od najprofitabilnijih nelegalnih biznisa na svetu. Pošto su žrtve ekološkog kriminala, odnosno Priroda, obično bez glasa, za kriminalce je veoma zgodno da od toga naprave unosan posao. Advokat Antonijus Manders, holandski evropski parlamentarac, govori o ovim promenama pun nade: „Direktori mogu da priušte da rizikuju novčanu kaznu, ali ne žele da budu lično umešani. Oni nikada ne žele da idu u zatvor“, kaže on.
Pojedinci se mogu smatrati odgovornim za ekološki zločin ako su bili svesni posledica svojih odluka i ako su imali moć da ih zaustave, objašnjava Manders:
„Na primer, pozivanje na dozvole više nije moguće, jer ljudi imaju obavezu da brinu i vode računa. Ako nove informacije pokazuju da ponašanje nanosi nepopravljivu štetu Prirodi (i zdravlju) – moraće da prestane“.
Majkl Faure, profesor uporednog i međunarodnog ekološkog prava na Univerzitetu u Mastrihtu se slaže:
„Upravnici firmi moraju da budu svesni da ih puko pridržavanje pravila iz dozvole više ne oslobađa krivične odgovornosti. A to nije ništa manje od revolucije”, kaže on.
Prema prethodnoj Direktivi EU o ekološkom kriminalu i većini državnih zakona zemalja članica, ekološki kriminal može biti kažnjen samo kada postoji nezakonitost, ali sve dok preduzeće poštuje izdate uslove i dozvole, njihovi postupci ne smatraju nezakonitim. „Kao rezultat toga, može da dođe do velikih slučajeva zagađenja Prirode, čak i sa konkretnim oštećenjem ljudskog zdravlja kao posledicom toga. Međutim, sve dok se kompanija pridržava uslova dozvole, tu nema nezakonitosti“, kaže Faure.
Primer je, objašnjava Manders, davanje dozovole hemijskoj industriji u Holandiji 1982. godine da zagadi vodu sa PFAS hemikalijama, pre nego što su „večne hemikalije“ označene kao štetne po ljudsko zdravlje. „Ali, danas znamo da hemikalije izazivaju rak, pa čak i smrt. Tako da u sudskom postupku poput onog protiv hemijske kompanije Chemours, iako kompanija ima dozvolu, kada nova direktiva stupi na snagu, ona mora da prestane da to radi, s obzirom na to da je dokazano da PFAS šteti ljudima“, dodaje Manders.
Da li ažurirana direktiva o životnoj sredini ide dovoljno daleko?
Zemlje članice će imati dve godine da implementiraju izmenjenu direktivu u nacionalno pravo. Između ostalog, one će imati mogućnost da biraju da li će uvesti novčane kazne za kompanije proporcionalne njihovom prometu (do pet odsto u zavisnosti od krivičnog dela) ili fiksne kazne u iznosu do 40 miliona evra. Članovi evropskog parlamenta kao što je Mary Tusant kažu da bi voleli da idu mnogo dalje sa ovim zakonom.
Ono što je za nas na Balkanu važno – da li će prekršaji počinjeni van granica EU u ime kompanija iz EU potpadati pod novu Direktivu – tek ćemo saznati, jer EU tek treba da se dogovori o tome.
Takodje, Advokat Antonijus Manders se zalaže za postojanje javnog tužioca na nivou EU. On kaže da smatra budućnošću. Međutim, to će zavisiti od procene mandata Evropskog javnog tužilaštva i toga da li bi u budućnosti EU mogla da vodi takve slučajeve.
Mari Tusant, francuska evroparlamentarka, se slaže sa ovom ocenom, i kaže da je ključno pratiti tekuće pregovore u Savetu Evrope, gde se trenutno preispituje Konvencija o zaštiti Prirode kroz krivično pravo – ekvivalentna Direktivi EU, ali na nivou Saveta Evrope. Ova Konvencija, prvobitno usvojena 1998. godine, na žalost nikada nije bila ratifikovana i stoga nikada nije zvanično stupila na snagu. Sadašnja revizija EU Direktive o ekološkom zločinu bi stoga mogla imati veliki uticaj na pregovore u vezi sa ovom Konvencijom Saveta Evrope, koji su trenutno u toku, i uticaj van teritorije EU.
Mi iz Earth Thrive tima pomno pratimo ova dešavanja jer, iako Srbija još nije član EU, ona jeste članica Saveta Evrope čije smo brojne Konvencije (kao, recimo Bernsku Konvenciju) ratifikovali i usvojili. Konvencija o zaštiti Prirode kroz krivično pravo imala pravnu snagu i u našem regionu – naravno pod uslovom da vlade zemalja Balkana potpišu i ratifikuju takvu Direktivu.
Kao zvanični predstavnici međunarodne kampanje za Zakon o Ekocidu za Srbiju, pratimo pomno sve događaje u vezi sa ovim važnim zakonom o kriminalizaciji ubijanja Prirode i kako šta saznamo, tako ćemo obaveštavati na našim stranama.
