Ko je bio Pavle Stojković? Kako smo se pre samo nekoliko dana lično uverili, malo koji Nišlija ili Nišlijka znaju odgovor na ovo pitanje, čak i kada prolaze Trgom Pavla Stojkovića – inače jednim od najprometnijih gradskih trgova, smeštenim u samom centru Niša.
Nije pomoglo ni to što je Stojkovićevo ime poslednjh dana nedelja i meseci ponovo bilo u vestima, istina jednim vrlo neprijatnim povodom. Prostorije nekadašnjeg Radničkog (a kasnije Narodnog) univerziteta „Pavle Stojković“, institucije za obrazovanje odraslih, preko noći su ustupljene isto tako preko noći formiranom Fakultetu srpskih studija (pošto ne znam na koju od ovih reči prvo da stavim navodnike, ostavljam ih da se baškare u svom punom značenju). Ovo je simbolika kojoj ne treba dodatno tumačenje: institucija formirana 1958, sa namerom da omogući besplatno obrazovanje najširim slojevima stanovništva, ustupa mesto lažnoj visokoškolskoj instituciji koja služi dodatnom potčinjavanju građana i građanki Srbije i odmazdi nad pobunjenim univerzitetom.
Dakle, iako je ime Pavla Stojkovića još uvek prisutno u životu grada, njegova uloga i značaj u istoriji Niša, sistematski su potisnuti iz javnog sećanja. Rođen 1880. u Pljevljima, ovaj istaknuti sindikalni lider i predratni komunista postao je 28. avgusta 1920, nakon pobede na lokalnim izborima, predsednik komunističke opštine Niš. Već narednog dana, nova skupštinska većina donela je deklaraciju kojom se nije samo obavezala na niz socijalnih mera, već je iznela nacrt jedne drugačije lokalne ekonomije i društva.
Treba imati u vidu okolnosti u kojima je ovaj program nastao. Niš je iz Prvog svetskog rata izašao teško razoren, sa oštećenom privredom i infrastrukturom, velikom nezaposlenošću, visokim cenama i nestašicama hrane prouzrokovanim samovoljom i pohlepom monopolista; snabdevanje stanovništva osnovnim životnim namirnicama bilo je jedno od centralnih političkih pitanja posleratnog grada.
Odgovor komunista zato nije bio samo socijalna pomoć najsiromašnijima, niti ono što bismo danas nazvali „helikopterskim parama“. Po njima, komunalna privreda trebalo je da se vodi u opštinskoj režiji i pod kontrolom građana. Deklaracijom se grad obavezivao na to da preuzme inicijativu u nekim od ključnih ekonomskih domena koji su omogućavali normalan život građana: on je trebalo da organizuje snabdevanje hranom, otvara mlinove, pekare i mesarnice, gradi stanove, omogući energetsku samoodrživost kroz izgradnju hidrocentrale, unapređuje zdravstvo i komunalnu infrastrukturu i osniva berzu rada.
Važno mesto pripadalo je i obrazovanju: opština je trebalo da otvori biblioteku i večernje kurseve, materijalno pomaže školovanje siromašne dece i povezuje roditelje i učitelje, uz zalaganje za slobodnu i nereligioznu nastavu. Posebno je zanimljiva namera da se, oslanjanjem na radničke kooperative i strukovne organizacije, organizuju zajednička proizvodnja i „naročito razmena između varoši i sela“. Sve to trebalo je finansirati prihodima opštinske privrede i progresivnim oporezivanjem imućnijih.
Iza ovih pojedinačnih mera tako se nazire jedna šira zamisao: suočena sa krizom u kojoj tržište velikom delu stanovništva nije obezbeđivalo ni osnovne uslove za život, opština nije trebalo samo da ublažava posledice, već da postane aktivni organizator lokalne ekonomije – da organizuje proizvodnju i snabdevanje, širi pristup znanju, utiče na to gde i kako cirkuliše novac i lokalne resurse stavlja u službu potreba svojih stanovnika.
Ovo je, da iskoristimo često zloupotrebljavanu revizionističku frazu, prava istorija kojoj nas nisu učili. Ona nam daje jednu drugačiju sliku predratne Komunističke partije Jugoslavije, kao legitimne učesnice u višepartijskoj demokratiji koja na vlast dolazi jasno izraženom izbornom voljom građana, zbog popularnih i progresivnih politika koje nudi. Međutim, još važnije, ova istorija nam ukazuje na mogućnost jedne drugačije gradske i razvojne politike koja građanima nudi ne samo veću ekonomsku stabilnost, nego i veću jednakost i demokratsko oblikovanje ekonomskog života zajednice.
Iako je eksperiment komunističke opštine Niš prerano okončan uvođenjem prinudne uprave već u junu 1921, ubrzo nakon donošenja neslavne obznane o zabrani KPJ, ovi ideali i danas su aktuelni, a iako Nišlijke i Nišlije listom ne znaju ko je bio Pavle Stojković, to ne znači da ne prepoznaju potrebu za politikom koja će staviti lokalnu ekonomiju u službu građana, a ne profita. Najvažniju poruku ove istorijske lekcije izrekla je naša sugrađanka koja je na priču o tome da se komunistička opština obavezala na izgradnju socijalnih stanova, pitala: „Ali zašto sada niko ne gradi socijalne stanove?“.
I zaista, zašto? Današnji Niš nije razoren ratom, kao što je to bio 1920, niti pati od masovne gladi, ali on već decenijama prolazi kroz tiho beznađe i nedostatak perspektive. Esktraktivni ekonomski model zasnovan na subvencijama stranim kompanijama, ovih dana doživljava svoj konačni debakl. Kompanije čiji je dolazak naveliko reklamiran kao spas za gradsku ekonomiju, nakon što su istekle vladine subvencije, preko noći odlaze i za sobom ostavljaju prazne hale i nezaposlene radnike.
Samo u poslednje dve godine, na ovaj način je posao izgubilo preko tri hiljade radnika. Ali i poslovi koji ostaju u Nišu ne samo da su uglavnom slabo plaćeni, nego često ne ispunjavaju ni druge uslove za dostojanstven rad: sigurnost na radnom mestu, socijalnu zaštitu i slobodu da radnici iznose svoje glasove i organizuju se. Ekonomski života grada ostavljen je na milost i nemilost hirovima krupnog kapitala i njegove potrage za profitom, ne ostavljajući puno prostora za životne planove običnih Nišlija i Nišlijki. Cene divljaju i odavno ne odgovaraju prosečnoj, a još manje medijalnoj zaradi prosečnog Nišlije. Cene stanova i nekretnina posebno su visoke i nepristupačne za obične građane, iako se gradi svuda, a investitorski urbanizam trajno uništava prepoznatljivo lice grada. Ni škola, kao što je poznato, nije besplatna, iako bi trebalo takva da bude, a kao što vidimo, svakim danom postaje i sve manje nereligiozna.
Da li su ambiciozni planovi Pavla Stojkovića i komunističke opštine Niš mogući i danas, naravno, prilagođeni savremenom kontekstu i izazovima? Da jesu potvrđuju eksperimenti sa demokratskom ekonomijom i onim što se danas zove „izgradnjom bogatstva zajednice“ (Community Wealth Building).
Reč je o pristupu lokalnom ekonomskom razvoju koji polazi od jednostavnog pitanja: kako da bogatstvo koje se stvara u jednom gradu u što većoj meri ostane u tom gradu i služi ljudima koji u njemu žive? Umesto uobičajene razvojne politike koja se svodi na privlačenje velikih privatnih investitora subvencijama, jeftinim zemljištem i jeftinom radnom snagom, izgradnja bogatstva zajednice polazi od resursa koji već postoje u lokalnoj zajednici. Za razliku od subvencijama domamljenih stranih kompanija, gradska uprava, bolnice, univerziteti, škole i druga velika javna tela, stabilno su i trajno „usidrena“ u lokalnoj zajednici, i sigurno neće nigde otići, a svake godine troše ogromne količine novca. Pitanje je gde taj novac završava: da li napušta lokalnu ekonomiju ili može da bude iskorišćen tako da podrži lokalna mala i srednja preduzeća, zadruge i druge demokratske oblike vlasništva, otvara pristojno plaćena i stabilna radna mesta i ponovo cirkuliše kroz lokalnu zajednicu.
Sličnost sa programom niških komunista iz 1920. nije u pojedinačnim merama, niti bi imalo smisla pokušavati da njihov program jednostavno preslikamo jedan vek kasnije. Sličnost je u načinu na koji se postavlja pitanje lokalne ekonomije. I tada i danas polazi se od ideje da grad nije samo administracija koja popravlja ulice, izdaje dozvole i čeka da tržište uradi ostalo. Grad raspolaže novcem, zemljištem, infrastrukturom, ustanovama i političkom moći i zato može da utiče na to kakva će se ekonomija razvijati na njegovoj teritoriji, ko će od nje imati koristi i koliko će građani moći da učestvuju u njenom oblikovanju.
U tom smislu, program iz 1920. ne treba posmatrati samo kao istorijsku zanimljivost, niti kao nostalgični ostatak jednog izgubljenog političkog sveta. On nam postavlja vrlo savremeno pitanje: šta bi Niš mogao da uradi sa resursima koje već ima kada bi cilj lokalne ekonomije bio blagostanje njegovih stanovnika?
Zamislimo, recimo, da Grad Niš, Univerzitetski klinički centar, Univerzitet i drugi veliki javni potrošači, koji su za razliku od stranih kompanija bezbedno „usidreni“ u lokalnoj zajednici i neće nigde otići, deo svojih nabavki sistematski usmeravaju tako da, u granicama zakona, otvaraju više prostora lokalnim dobavljačima. Da grad pomaže nastanak radničkih zadruga i socijalnih preduzeća koja mogu da odgovore na tu potražnju. Da se gradsko zemljište i imovina ne posmatraju prvenstveno kao roba koju treba prodati najboljem ponuđaču, već kao zajednički resurs za stanovanje, proizvodnju i javne potrebe. Da energetska tranzicija ne znači samo zamenu jednog izvora energije drugim, nego i priliku da građani i lokalna zajednica postanu vlasnici dela nove energetske infrastrukture. I, da, da grad ponovo gradi stanove koje njegovi stanovnici mogu sebi da priušte.
Ništa od ovoga nije povratak u 1920. godinu. Naprotiv, poenta je upravo u tome da se iz prošlosti izvuku političke mogućnosti koje su u međuvremenu zaboravljene. Možda najveći uspeh politike koja nam već decenijama govori da gradovi moraju da se takmiče za investitore, da javnu imovinu treba privatizovati, da je tržište najbolji sudija ekonomskog razvoja i da građani od politike mogu očekivati tek poneku subvenciju ili jednokratnu pomoć, nije to što je takva politika naprosto pobedila. Njen najveći uspeh je što nas je ubedila da alternative nikada nisu ni postojale. A postojale su i neretko su, baš kao komunistička opština Niš, ugušene autoritarnom silom.
Pre nešto više od jednog veka Niš je imao demokratski izabranu gradsku vlast koja je smatrala da je njen posao da obezbedi pristupačnu hranu i stanovanje, da razvija sopstvene izvore energije, da podržava radničke kooperative, širi obrazovanje i organizuje ekonomiju prema potrebama ljudi koji u gradu žive. Ta vlast nije dugo trajala, ali sama činjenica da je postojala menja način na koji možemo da zamišljamo ono što je moguće danas.
Zato pitanje sa početka ovog teksta — „Ko je bio Pavle Stojković?“ — na kraju možda i nije samo pitanje o Pavlu Stojkoviću. To je pitanje o tome kakav je Niš nekada pokušavao da bude, zašto je tu mogućnost zaboravio i kakav bi grad mogao ponovo da postane.
