Periferna ekonomija i ekonomija na baterije

Mnogo je reči istrošeno oko projekta „Jadar“ i rudarenja jadarita u poslednje vreme. A reči ovih dana uglavnom troši politički establišmet – prvenstveno u pokušaju pacifikovanja otpora i stvaranja ventila za popuštanje pritiska iz ekspres lonca: te nekakva vruća linija na kojoj građani mogu da pozovu, te uz pomoć doziranog zastrašivanja, te uz pomoć ritualnih ponoćnih silazaka u narod.

No, nije ova angažovana mašinerija i potpuno bez sopstvenih problema – kao sa svim kompleksnim sistemima pate od problema kvarnih jabuka, kojih je navodno dovoljno samo nekoliko da pokvari kompleksni sistem manipulacije. Jer mnogo se reči potrošilo, i još mnogo će se potrošiti, ali samo je ministar Momirović nešto zaista i rekao, parafraziram: mi ćemo od krize spašavati svoje partnere iz Evrope.

Ali ministar je – dal‘ zato što zna se ko često zna da izgovori ono pametan misli ali prećuti – sasvim u pravu: od periferije i socijalne margine se očekuje da sopstvenim žrtvovanjem iz recesija vadi ekonomije centra. Nekad tako što će stezati kaiš pod teretima mera štednje, nekad tako što će poklanjati sopstvenu zemlju ne bi li se plašljivi investicioni instinkti shareholdera okuražili da zadrže investicije u par nemačkih automobilskih giganata. Jer to je posao periferije, i socijalne i one geografske: da podnese cene akumulacije kapitala kad nije kriza i da podnese cenu krize kad ona izbije.

Srbija, kao i ostale zemlje ovog dela Evrope – ako to do sada nije postalo kristalno jasno – služe za servisiranje potreba onih par „velikih“ industrijskih ekonomija Evropske unije i to uostalom i jeste EU po mišljenju na primer Varufakisa. U tom smislu, mi smo zapravo odlagalište otpada koji može biti u ovoj ili onoj formi. Pa će se tako otpad nekad pojaviti u formi urnisane prirodne sredine, nekad siromaštva, nekad depopulacije, nekad fizičkog otpada a nekad i veoma suptilnih i teško vidljivih razlika čije su prirode nekako teško prozirne (kladim se da bi se mogla uspostaviti neka uzročno posledična veza: u zapadnoj Evropi u poslednje se vreme eksperimentiše sa skraćenim radnim vremenima i nedeljama ali je Grčka pre nekoliko nedelja uvela obaveznu šestodnevnu radnu nedelju za neke od industrija. Zapadna evropa tako emancipuje svoje stanovnike, ali će uz pomoće neprozirne alhemije evropske fiskalne politike cena za to izgleda biti uspostavljena izmučenoj Grčkoj – i nama, koji opet radimo solidno iznad evropskog proseka).

U našem slučaju, stvari su nešto transparentnije prosto zbog umanjene potrebe da se odnosi moći prema evropskim državama nižeg ranga previše detaljno maskiraju: zapad naše zemlje će biti proždran da bi se Nemačka igrala zelene tranzicije, da bi njihova automobilska industrija privremeno odložila neizbežno, a akcionarski kapital nešto sporije izvršio migraciju u efikasnije ekonomije. Da bi se to omogućilo ona će ovde podržavati svakoga ko obeća da će da deliveruje, i sve će se upotpuniti kada nam budu prebacili da smo upravo mi – zemlje periferije – odgovorni za eventualnu sporost Evrope u energetskoj tranziciji jer (recimo) vozimo razdrndane uvozne dizele. U kompleksnim birokratsko ekonomskim sistemima kao što je EU sistem se uređuje tako da se cena ekonomske akumulacije ispostavi političkoj i geografskoj periferiji ali i tako da se odgovornost za eventualne neuspehe natovari onima koji su najranjiviji – dakle nama.

Podržite nas!

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

U tom smislu, Dejan Ilić greši ukoliko misli da je mnogo toga „do nas“ – ni u kom slučaju nikad ništa nije bilo (samo) do nas: od klanja Jugoslavije, svi politički procesi koje doživljavamo i prolazimo – zapravo su samo oni vidljivi oblici centralnog političko-ekonomskog procesa koji, nažalost, nije ič u našim rukama, niti bilo čijim rukama. A to je jedna od ključnih tačaka Marksove teorije kapitalizma: proces cirkulacije kapitala je toliko otuđen da je postao samostalni mehanizam koji više ne može da se kontroliše, a kada se bude vagalo između živog sveta – uključujući tu sve nas – i ekonomije, bojim se da će ekonomija biti važnija. Tako i treba razumeti nemačku poslovno-političku duboku državu: da – Šolc zaista spašava i Nemačku u datim uslovima za koje nema ambiciju (da ne pominjemo da ta birokratska slina očigledno ni nema nikakvu viziju) da ič menja.

Uostalom, kategorija „kolonije“ koju Ilić rabi možda i nije adekvatna – znatno bi adekvatnija bila kategorija „periferne države“ kapitalizma čija je odlika unutrašnja uređenost sa ciljem servisiranja ekonomskih procesa i činilaca u zemljama centra. Da ne bih ja previše dužio, preporučujem predavanje Radeta Pantića iz prošle godine na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. I zapravo je jako jednostavno: centralnost nekih društava i perifernost većine ostalih – su deo jednog integralnog procesa: akumulacije kapitala. Perifernim društvima se u tom slučaju dodeljuju uloge prostora za deponovanje cene te akumulacije u vidu nerazvijene privrede i niskog tehnološkog razvoja – a sve to putem kooptacije ekonomske i političke elite i posledičnim podrškama bilo kakvim autoritarnih režima, samo ukoliko mogu da isporuče one proizvode (rude, jeftinu radnu snagu, jefitne resurse…) koji su potrebni.

I eto, manje više, odgovora na sva pitanja koja nas muče poslednjih tri i po decenije. To je, uostalom, i bio cilj tranzicije: pretvoriti nas u društvo koje bez roptanja prihvata da se uključi u globalni ekonomski poredak iako će u njemu imati funkciju deponije. Naravno, to je stvarnost nacionalne države (i njene noseće ideologije: nacionalizma) poslednjih nekoliko decenija: kao pas koji laje a ne ujeda, oko pogrešne reči ili pisma može da zarati, ali kad se nađe licem u lice sa kapitalom – kad na primer multinacionalna kompanija dođe da proždere pola zemlje – očnjaci naglo otupe, ne sme se zucnuti, pa se tradicionalno takve države okreću izlivanju terora nad sopstvenim stanovništvom.

Istorija brljotina koje plaća neko drugi

No i inače se zna investirati malko previše vere u Evropsku uniju i benevolentnost njenih namera: pa se tako, na primer, imalo vere u njen pokušaj od pre skoro četrdesetak godina – da smanji sopstveni karbonski otisak regulacijom i ohrabrivanjem (incentives) kupaca da kupuju dizel automobile.¹ Trideset godina kasnije – nikakvog smanjenja otiska nije bilo, radikalno je povećana količina PM čestica, azot oksida i azot dioksida u atmosferi, procenjuje se da godišnje stotine hiljada ljudi prerano zbog toga umire – a sve je zapravo bio pokušaj da se povećaju profitne stope evropske auto i naftne industrije (a to praktično znači Nemačke i nešto manje Francuske autoindustrije).

Danas nam kao rešenje pod nos guraju električna vozila i „baterije“ i postoji realna opasnost da se i sada samo pokušavaju privremeno spasiti neke investicije (koje su poslednjih nekoliko decenija neumereno se ulivale i u autoindustriju ali i industriju solarnih panela i vetrogeneratora, u ovom potonjem slučaju jednu nemačku kompaniju), i da će samo zbog hajpa oko jedne industrije i nekolicine kompanija zapad Srbije biti žrtvovan.

Tako da, ukratko, projekat rudarenja litijuma u datim političko ekonomskim uslovima valja izbaciti naglavačke ako ni zbog čega drugog zato što je u pitanju klanje vola zarad kile mesa (i sasvim slučajno smo mi ovog puta vo ali ni namanje nije slučajno da je „kila mesa“ nekoliko investicionih portfolia).

Problem

Ali kad smo kod cena – valjalo bi se pripaziti da se ovog puta „nama“ ne ispostavi cena u nekom trenutku u budućnosti, jer postoji jedan ogroman problem koji za sada nije vidljiv. Pošto je neoliberalizam efektivno suzio polja delovanja i odlučivanja te agensnost pojedinaca ograničio na, u suštini, estetske preference, ne bi li se odlučivanje o zaista ključnim stvarima bacile u ruke malobrojnih elita – ekonomskih prvenstveno – „priroda“ je, pošto je neupitna, postala jedna od retkih zgodnih karta za potegnuti i sasvim zgodna tačka otpora u kontekstu gde su zgodne tačke otpora veoma retke, mesto na kojem je lako napraviti neprobojni ideološki bunker. Pa se tako i naš široki pokret (kao uostalom bilo gde drugde gde operiše neki ovakav čvršći ili labaviji „ekološki front“) koji se protivi iskopavanju jadarita oportuno, ali opasno zaigrao arhetipskim (ali u suštini jako nestabilnim i nesigurnim) kategorijama „prirodnog“ i „veštačkog“ – kao uostalom i veliki deo levice.² Pa se tako s vremena na vreme čuju i zahtevi za potpunom zabranom rudarenja u budućnosti.

Zato, da se ne bi u nekom trenutku u budućnosti cena ispostavila u obliku zilotskog protivljenja nekom zaista progresivnom projektu – moramo da razgovaramo o ovome. Protivljenje ovom projektu koji lokalna politička elita gura ponajviše iz sopstvenih interesa – mora da nastupa iz eksplicitno modernističke perspektive. Ekonomski, privredni i socijalni razvoj u budućnosti moraće da ima neki ekološki otisak, bilo ovde ili negde tamo³ a priča o bilo kojem ekonomskom razvoju ne može a da ne zahvati i razgovor o „ekološkom otisku“ koji ostavljaju sve delatnosti koje kao društvo poduzimamo.

Dajmo samo jedan primer ne bismo li videli da će u budućnosti odllučivanje o bilo čemu biti prvenstveno stvar temeljnog vaganja cena i benefita: kad se već u poslednje vreme bavimo nuklearnom energijom – hajdemo demonstrirati i uporedimo sa eventualnim rudarenjem uranijuma koji bi se upotrebio kao nuklearno gorivo.⁴ Uranijum ima otprilike dva do tri milliona puta veću takozvanu „energetsku gustinu“⁵ od, na primer, uglja: dakle, iz jedne tone uranijuma može se „izvući“ energije kao iz otprilike dva do tri miliona tona uglja, a to onda znači da je eventualni ekološki otisak rudarenja uranijuma otprilike toliko miliona puta manji od rudarenja uglja, izračunato prema količini energije koju bi jedan i drugi proizveli.⁶ A litijum koji bude eventualno izvađen u Srbiji pa ugrađen u automobilske baterije u Nemačkoj da bi (makar u jednom delu) pokrpio obnovljive izvore energije – proizvešće tačno nula megavatčasova električne energije.

A upravo se zelena tranzicija i obnovljivi izvori energije danas pod nos guraju kao politika koja će spasiti svet. A ovakva kakva je danas – neće, potpisujem vam. E upravo zbog toga nama je, više nego ikad ranije, potrebna jedna nova modernistička utopija.

1. Navodno, dizel automobili su, zbog nešto veće efikasnosti manji zagađivači. I naravno da nisu.
2. Mada je to uistinu neobičan trend: levica je tradicionalni baštinik modernističkih ideja dok „prirodom“ „po prirodi stvari“ operiše desnica. Ali se poslednjih decenija – od kako, jednostavno rečeno, nema sopstvenu priču – levica odlučila za ovaj čudni ideološki bućkuriš i na njemu uspeva da mobiliše ovo malo masa koje uspeva da mobiliše.
3. I pre će biti – „ovde“. Mi nemamo kapacitete kao Nemačka da posledice sopstvene loše i krajnje glupave politike ispostavljamo nekom tamo, kao što to može Nemačka.
4. Mada rudarenje uranijuma u nas nije verovatno (zapravo poprilično je garatovano da se neće desiti, pošto mi nemamo gotovo nikakve rezerve). Ovo pominjemo zato što će „negde se to morati izvući iz zemlje“ i to što posledice nećemo videti, ne znači da neko neće morati da sa njima živi.
5. Sve se vrti zapravo oko ovoga: količina energije koja se bez karbonskog otiska može „izvući“ iz fisionog materijala, da li uranijuma ili torijuma, je nevarovatna. Zato je to energija budućnosti.
6. Valja tu uzeti i još faktora: trenutno dominantni gorivni ciklus je poprilično neefikasan, a eventualni napredniji zatvoreni gorivni ciklusi bi ovu računicu pomerili još radikalnije u korist nuklearnog goriva, ali hajde da se za sada zadržimo na ovome.