Protesti širom Srbije započeti nakon pada nadstrešnice i smrti 16 osoba kulminirali su na najmasovnijem protestu do tada, 15. marta u Beogradu. Jedan po jedan protest širom Srbije, svaki veći i spektakularniji od prethodnog, stotine kilometara koje su studenti prelazili pešice kako bi dokazali svoju odlučnost i predanost, generalni štrajk – sve oči su bile uprte u Beograd.
Očekivanja su bila velika, kakva studenti u tom trenutku nisu nudili. Stotine hiljada ljudi okupilo se u Beogradu očekujući novi 5. oktobar, očekujući konačnu katarzu – ali toga prosto, za mnoge nije bilo.
U danima koji su prethodili protestu bilo je upozorenja i indicija o planiranom nasilju, a sva odgovornost za potencijalne sukobe i povređene – bila je na plećima studenata i studentkinja, koji kod sebe nisu imali mnogo više od fluorescentnih prsluka, voki-tokija i fiziološkog rastvora. Baš zato, kada su prve kamenice poletele iz pravca tzv. „Ćacilenda“, a u skoro isto vreme aktiviran i zvučni top, studenti su pozvali sve ljude da se povuku. Istina je da niti taj niti bilo koji drugi protest u očima studenata nije bio vredan još jedne žrtve. Tako je i bilo. Iako u velikom broju razočarani, građani su se polako razišli.
Napomenimo i da 15. marta 2025. godine studenti još uvek nisu tražili izbore, već ispunjenje inicijalno postavljenih zahteva pri blokadama fakulteta u Beogradu. Isti ti zahtevi, postavljeni i prepoznati mahom kao opštedruštveni, a ne partikularni, zaslužili su poverenje građanki i građana Srbije koje traje i dan danas.
Podsetimo se, nakon više od godinu dana, koji su to zahtevi na početku usmerili delovanje studentskog pokreta do pozivanja na vanredne parlamentarne izbore: objava celokupne dokumentacije koja se tiče rekonstruisanja Železničke stanice u Novom Sadu; potvrda nadležnih organa o identitetu svih lica za koja postoji osnovana sumnja da su fizički napala studente i profesore, pokretanje krivičnih postupaka protiv njih i njihovo razrešenje sa javnih funkcija ukoliko se na njima nalaze; odbacivanje krivičnih prijava protiv uhapšenih i privedenih studenata na protestima, kao i obustavu već pokrenutih krivičnih postupaka i povećanje izdvojenih sredstava za državne fakultete u iznosu od 20%.
Od 15. marta pa sve do zahteva za vanrednim parlamentarnim izborima, među ljudima je kružilo pitanje „šta dalje?“. U susret prvoj godini od najmasovnijeg protesta u Srbiji, postavljamo pitanje – gde smo danas? O tome razgovaramo sa politikologom Aleksandrom Ivkovićem.
Petnaesti mart nije bio prekretnica
„Ispostavilo se da 15. mart 2025. nije bio prekretna tačka kojoj su se mnogi nadali – mada je i uoči samog događaja postojalo dovoljno komentatora koji su isticali da ne treba očekivati da se tog dana desi nešto dramatično, poput pada vlasti. Bilo je manje-više jasno da studenti, od kojih su se mnogi tek nekoliko meseci ranije po prvi put uključili u politički život, neće biti spremni da pozovu građane da urade nešto izrazito rizično i preuzmu političku odgovornost za to, kao da nije bilo ni neke vrste ‘vlade u senci’ sa kojom bi delovi režima potencijalno mogli da pregovaraju. Prema tome, samog 15. marta i nije moglo da se desi mnogo više od onoga što smo videli. U retrospektivi, prelomne tačke studentske pobune su bile 28. novembar 2024, dan kada su prvi studenti ušli u blokadu, i 5. maj 2025, dan kada je studentski pokret zatražio izbore i najavio izlazak na njih, a ne 15. mart“, smatra Ivković.
Sagovornik Mašine ističe da je 15. mart predstavljao „samo vrhunac jednog višemesečnog procesa mobilizacije“.
„Naelektrisana atmosfera koja je postojala u društvu tih dana bila je posledica percepcije da se stvari ,lome‘ – samim tim, ona nije mogla da se održi na duge staze, a vratiće se onda kada se i ta percepcija ponovo uspostavi, verovatno uoči republičkih izbora“; navodi Ivković i dodaje da nakon smanjivanja, mada ne i potpunog nestanka takve atmosfere, imamo priliku da vidimo šta su trajnije posledice koju je ona ostavila za sobom.
Produbljivanje polarizacije, represije ali i političkog učešća
Ivković smatra da godinu dana kasnije možemo da vidimo da je proces mobilizacije s kraja 2024. i početka 2025. godine kao posledicu imao produbljivanje političke polarizacije, kao i povećanu motivaciju onih koji su protivnici vlasti da dugoročno učestvuju u političkom životu.
„To uključuje više novih (pre svega mladih) lica u politici i intenzivnije i bolje pripreme za izbore nego što je to bio slučaj ranijih godina. Ovo vidimo i uoči lokalnih izbora zakazanih za 29. mart, uz sve nesavršenosti i podele na relaciji studentski pokret-opozicione stranke koje još uvek postoje, a koje će vlast nastaviti da eksploatiše. Da li će ovi dugoročni efekti omogućiti pobedu studentskog pokreta, sa ili bez opozicije, na nacionalnim izborima, ostaje da se vidi. Oni su svakako naterali vlast da zaoštri represiju, što je još jedan od trendova koji vidimo u godini nakon 15. marta“, zaključuje Ivković.
Kako smo ranije pisali na Mašini, nakon 15. marta, ogoljena represija nad građanima je započeta – policijsko pendrečenje, hapšenja za terorizam kao i upadanje na fakultete su, uslovno rečeno, postala svakodnevnica. Više o razvoju represije tokom godinu dana pročitajte na Mašini.
A.G.A.
