Petar Denčev je važan bugarski pisac, dramaturg i pozorišni reditelj čije su stvaralačke veze sa prostorom bivše Jugoslavije žive i dinamične. S njim smo razgovarali o prirodi i dometima protesta u Bugarskoj i u Srbiji, o mogućim mehanizmima borbe protiv duboko ukorenjene kulture korupcije, kao i o pokušaju cenzure koji je doživeo režirajući Aristofanove „Žene u narodnoj skupšini“ u jednom od najstarijih pozorišta u Srbiji.
Petre, o protestima u Srbiji pisao si još pre nego što su se masovni protesti u Bugarskoj razbuktali do tačke pada vlade. Koliko su bugarski protesti, po tvom mišljenju, inspirisani studentskom pobunom koja u Srbiji traje već godinu dana, a koliko su rezultat unutrašnjih, specifično bugarskih društvenih i političkih problema?
Po mom mišlenju Studentska pobuna u Srbiji je u regionu normalizovala jednu važnu stvar. Ideju da uporno, masovno, nenasilno odbijanje može trajati dugo i da to nije neki hobi, već tehnika za društveni opstanak. U tom smislu, poslao je poruku društvu da ostali nisu sami i da nisu ludi. Ovo je važna inspiracija, posebno za mlađe ljude koji su odrasli u atmosferi gde se okolnosti ne menjaju.
U Srbiji je vlast formalno reagovala padom vlade, ali bez ikakvih promena u načinu i suštini vladavine. Šta vidiš kao realni domet aktuelnih protesta u Sofiji? I Bugarska vlada je pala, ali da li će glavni generatori sistema zasnovanog na korupciji biti marginalizovani, ili i dalje „stoje postojano“ kao crne rupe društva?
Pad vlade je važan signal, ali ne znači automatski promenu sistema. Znamo da su sistemi apstraktni i da su ljudi ti koji ih teraju da rade u jednom ili drugom smeru. U Srbiji smo videli kako formalni potez (kao što je ostavka premijera) može ostati bez fundamentalne promene načina vladavine. U Bugarskoj je rizik veoma sličan. Sličnim potezima smo svedočili više puta. Mogli bismo dobiti novu kombinaciju istih aktera u oblasti politike, sa još jednim izborima i još jednim krugom takozvane tehničke demokratije bez stvarne političke odgovornosti.
Pravi obim protesta zavisi od toga da li će pritisak biti usmeren na institucionalne mehanizme: pravosuđe, javne nabavke, nezavisne regulatore, izborne garancije i kontrolu nad koncentracijom moći u medijima. Trenutno se može videti koliko je društvo osetljivo na pitanje integriteta izbora (na primer, sporovi oko mašinskog glasanja i optužbe za manipulaciju). Što se tiče pitanja „crnih rupa“, da li glavni generatori koruptivnog poretka ostaju stabilni, mislim da je ono bolno konkretno. Simbol ove „postojanosti“ u bugarskoj situaciji je, na primer, lik Deljana Peevskog: čoveka pod američkim i britanskim sankcijama, koji se u javnoj percepciji povezuje sa stalnim uticajem na politiku i institucije. Ako takve strukture ostanu netaknute, protesti mogu dovesti samo do promene kadrova, a ne do promene ozbiljnosti politike.
U središtu protesta u obe zemlje nalazi se borba protiv korupcije, koja deluje kao nešto što prevazilazi pojedinačne političare i postaje deo društvenog nasleđa, gotovo transgeneracijskog iskustva. Kako se, po tvom mišljenju, izlazi iz tog „vrzinog kola“? Ima li kultura važnu ulogu u tom procesu? Kakav je, generalno, odnos recentnih bugarskih vlada prema kulturi, naročito u poređenju sa Srbijom, gde je on, u najboljem slučaju, nepostojeći, a češće poguban?
Prvi korak je da prestanemo da mislimo da je korupcija moralna mana pojedinaca. Moramo početi da je shvatamo kao integralni model upravljanja. To su mreže usluga, mehanizmi iznude, zavisnosti, medijska zaštita i institucionalna inercija. Zato korupcija funkcioniše i čuva se transgeneracijski, prenosi se kao znanje: ko ide, ko dobija platu, ko završava… Iz ovog kruga se ne izlazi jednim dobrim izborom, već kombinacijom višestrukih akcija: institucije koje kažnjavaju, transparentnost koja otežava, društvena sramota koja delegitimiše. Kultura ovde ima dvostruku ulogu.
Prvo, to je prostor jezika – daje reči onome što ljudi osećaju, ali ne mogu da artikulišu. Drugo, to je prostor prakse. Pozorište, književnost, film, dokumentarni formati itd., svi oni obučavaju publiku da razlikuje narativ od činjenice, emocije od argumenta, estetiku od propagande. Bez takve obuke, politika lako postaje stvarnost, a korupcija postaje „normalnost“. Što se tiče stava vlade prema kulturi, u Bugarskoj je on često utilitaran i finansijski krhak, ali i dalje postoje trenuci pluralizma i otpora. Ipak, postoji pritisak, od kulturnih ratova do pokušaja zastrašivanja. Primer za to su napadi i prekidi predstava u Sofiji, gde je umetnička sloboda napadnuta od strane politički motivisanih grupa.
Kao reditelj, radio si sa pozorištima širom bivše Jugoslavije, naučio jezik i izbliza upoznao lokalne društvene okolnosti. Danas u Srbiji imamo situaciju u kojoj je Narodnom pozorištu nametnuta uprava koja praktično blokira njegov rad, dok je učinjeno sve da se Bitef – možda najznačajniji pozorišni festival u ovom delu Evrope – ne desi ove godine. I sam si se, tokom rada na jednoj predstavi u Srbiji, susreo s jednim oblikom cenzure. Možeš li da nam kažeš nešto o tome? Da li se u Bugarskoj dešavalo nešto što bi se moglo uporediti sa ovim?
Ono što se dešava u Srbiji sa Narodnim pozorištem i BITEF-om je model oblikovanja političkih instrumenata prema kulturi. Oni su pronašli najefikasniji način. Više ne treba direktno zabranjivati umetnost; dovoljno je preuzeti infrastrukturu. To se već dogodilo sa Narodnim pozorištem u Bugarskoj koje možda trenutno dovodi poznate reditelje iz regiona i Evrope, ali to se dešava kao neka vrsta kamuflaže korupcije i partijskog zapošljavanja u kulturi. Relevantnim stvaraocima koji bi pokrenuli lokalno relevantne, i možda bolne teme, vrata su zatvorena. Kada festival ili pozorište izgubi autonomiju svog programa, umetnost postaje dekoracija za politički klijentelizam.
U slučaju BITEF-a, javno se govorilo o otvorenoj cenzuri i intervencijama u programu, uključujući i blokiranje rada Mila Raua, što je izazvalo ozbiljne reakcije na međunarodnom pozorišnom polju. Što se tiče mog ličnog iskustva sa cenzurom u Srbiji: to nije bila zabrana u klasičnom smislu, već ono što smatram najopasnijim oblikom, meki pritisak.
Dok sam radio na predstavi „Žene u Narodnoj skupštini“ Aristofana, koju nisam završio, dobio sam „dobronamerne“ sugestije da ublažim određene reference, da izbegnem određenu temu, da ne stvorim problem, da predstava ne bude politički angažovana. Na kraju sam bio primoran da prekinem rad. Da li se nešto slično dešava u Bugarskoj? Da, ali češće kroz javne kampanje, medijski linč ili pritisak na rukovodstvo institucija nego kroz brutalne zabrane. I tako je uporedivo, pritisak ne mora biti spektakularan da bi bio efikasan. Dovoljno je da izazove strah, umor i osećaj da nije vreme za određene teme.
Pored rada u pozorištu, izuzetno si aktivan i kao pisac. U Srbiji je do sada objavljena jedna tvoja zbirka pripovedaka u izdanju Partizanske knjige. Da li se u skorije vreme može očekivati prevod nekog od tvojih romana na srpski jezik, i koliko ti je uopšte važno prisustvo u ovom kulturnom prostoru?
Važno mi je prisustvo u kulturnom prostoru bivše Jugoslavije iz dva razloga. Prvo, zato što je to prostor u kojem pozorište i književnost još uvek imaju javnu težinu. Tu umetnost može da bude i društveni događaj, ne samo estetika. Drugo, zato što delimo slične istorijske ožiljke: tranziciju, privatizacione traume, institucije koje često liče jedna na drugu. Kada pišem, ja uvek pišem i o tom zajedničkom jezgru iskustva, čak i kad su priče „lokalne”. Što se tiče prevoda romana na srpski: voleo bih da se to desi uskoro i već vodim razgovore u tom smeru. Vreme će pokazati.
