Dva meseca nakon smrti Mahse Amini, i dalje se pokazuje neverovatan duh mojih sunarodnika, mojih hamvatana, od dece do penzionera, koji se solidarišu protiv brutalnog državnog nasilja, masovnih zatvaranja i ubijanja pobunjenih ljudi. Dr Alireza Dustar, vanredna profesorka na Univerzitetu u Čikagu, pružila je odlično tumačenje lažnih informacija putem Tvitera u vezi sa ubistvima i hapšenjima koja se trenutno dešavaju u Iranu.
Moramo da stanemo na put razularenom hapšenju i ubijanju demonstranata. Ipak, dok se državno nasilje nastavlja, mi, Iranke i Iranci, ujedno vidimo skriveno nasilje koje sprovode iranski desničarski aktivisti poput Masiha Alinedžada. Oni koriste platforme „globalne bezbednosti“ kojima prisustvuju drugi vojni i državni akteri, kako bi podstakli promenu režima u Iranu. Ti ljudi nanose dodatnu štetu našim hamvatanima čiji transformativni akti povezuju sve etničke grupe unutar Irana, od Kurda, Azera, Balučija do Arapa u jedinstvo koje se ne može kupiti intervencijom SAD ili EU.
Slažem se sa analizom Asefa Bajata da se „novi Iran“ rađa kroz proteste koji su buknuli u svakom velikom gradu. Bajat ispravno tvrdi da su iranski protesti oko izbora 2009. godine, koji su nagovestili rast zelenog pokreta, bili „u velikoj meri pokret urbane srednje klase, iako su ga podržali i neki drugi nezadovoljni ljudi“. Potonji protesti 2017. i 2019. godine učvrstili su jedinstvo između pripadnica i pripadnika srednje klase, niže srednje klase i radničke klase u Iranu, koji su pogođeni sve oštrijim američkim sankcijama i trenutnom krizom troškova života zbog koje su mnogi ljudi širom sveta izloženi ekonomskom i državnom nasilju.
Ipak, ne smemo zaboraviti da je Iranska revolucija 1979. godine, koju su podržali mnogi ljudi iz radničke klase, bila zavedena neoliberalizmom i izdala siromašne i obespravljene. Jaz između ekonomskih elita Irana i ljudi koji žive od svog rada brzo se povećava. Vizuelni prikaz sve veće nejednakosti nude filmovi Oskarom nagrađenog reditelja Asgara Farhadija.
Poziv Zan, Zendegi, Azadi je prevod kurdskog revolucionarnog poziva Jin, Jiyan, Azadi (žene, život, sloboda) i on ne ohrabruje samo Iranke, već i naše sestre u Avganistanu i Iraku. Mora se shvatiti da protesti žena i mladih u Iranu nisu protiv hidžaba, već protiv obaveznog hidžaba. One se bore za telesnu autonomiju prava žene da bira kako će se oblačiti bez mešanja države. Iranske žene koriste proteste kao katalizator i dovode u pitanje norme iranskog društva. To dobro ilustruje grafit „Smrt normalnoj rutini” koji je pronađen početkom ovog meseca u ženskom toaletu na Univerzitetu u Karadžu.
Međutim, kako nas podseća dr Sima Šakšari, pre brutalne smrti Mahse Džine Amini, žene „sa minimalnim hidžabom ili bez njega su se pojavljivale u metrou i na ulicama, i nisu privlačile pažnju ili bile meta moralne policije”. To se promenilo kada je konzervativni iranski predsednik Ebrahim Raisi u julu potpisao dekret o primeni zakona o hidžabu i upotrebio ovaj zakon da bi zapretio ženama gubitkom posla zbog „lošeg hidžaba“, odnosno hidžaba koji se ne nosi na propisan način. Kako piše Šakšari, pretnja „lošim hidžabom“ korišćena je za dalje kažnjavanje žena zaposlenih u državnim službama i prosveti, koje su „protestovale protiv neisplaćenih i niskih plata, inflacije i privatizacije obrazovanja“.
Iranska vlada koristi nadziranje nošenja hidžaba da bi disciplinovala žene iz radničke i niže srednje klase. Slično kao što dr Šakšari navodi, ove žene su takođe dodatno oštećene američkim sankcijama koje nisu oslobodile Iranke i Irance, već su umesto toga dozvolile iranskoj vladi da nasilno obračuna sa političkim i društvenim pobunama.
Dva meseca je prošlo otkad su prvi revolucionarni pozivi odjeknuli ulicama Irana. Vidimo da su liberalne i konzervativne iranske i ne-iranske feministkinje fiksirane svojim orijentalističkim i islamofobnim pogledom na hidžab. Ipak, ove takozvane feministkinje ignorišu da upravo u ovom trenutku muslimanke u Indiji hrabro zahtevaju telesnu autonomiju da nose hidžab uprkos tome što su izložene fašističkom hindutva nasilju koje sprovodi vladajuća stranka u toj državi, BJP. Zan, Zendegi, Azadi treba da uključi i borbu protiv Modijevog policijskog nadzora nad muslimanskom zajednicom Indije i, posebno, nad telima muslimanki.
Takođe Zan, Zendegi, Azadi, što znači Žene, život, Sloboda, može da bude poklič žena u Srbiji, koje se bore protiv mizoginije, patrijarhata i nacionalizma. Ove jeseni žene u Srbiji su protestovale ispred prorežimskog tabloida Informer nakon što je taj list objavio intervju sa serijskim silovateljem.
Mi žene iz Irana solidarišemo se sa našim sestrama na Balkanu u njihovoj borbi protiv rodnog i seksualnog nasilja, bilo da iza njega stoji država i/ili mediji povezani sa vlastima. Ne može biti nikakvog društvenog napretka dok su žene pod jarmom institucionalizovane mizoginije.
Globalno sestrinstvo koje je ujedinjeno protiv fašističke i liberalne rasističke politike roda i seksualnosti i koje je takođe čvrsto ukorenjeno u antikolonijalnim i antikapitalističkim borbama je ono što treba da negujemo kroz Zan, Zendegi, Azadi.
Tekst je izvorno objavljen na portalu Canary u oktobru 2022. Na Mašini je objavljen prevod uz autorkino skraćivanje i druge intervencije. Sa engleskog je preveo Andraš Juhas.
