U redu – kompanija Rio Tinto je najavila da je projekat Jadar, jedan od njenih većih projekata rudarenja litijuma u Srbiji u dolini Jadra zaustavljen (mothballed, kaže se u saopštenju) na neodređeno vreme. Kompanija je, pritom, iskoristila izraz koji bi se možda najpreciznije mogao prevesti sa „konzerviran“ (mothballed) i koji se inače koristi za relativno trajno stopiranje i/ili pauziranje nekog projekta sa perspektivnom ponovnog otvaranja, tako da bi se, samo oslanjajući se na tumačenje jezika, reklo da projekat zaista na nekoj vrsti duže pauze.
Zapravo, istorija projekta Jadar i proždiranja Srbije ima nekoliko modova i ključeva u kojima se može čitati. U ključu beskrupuloznog apetita agresivne kompanije koja je prokleta glađu za rudama; u ključu kompleksnog i dugotrajnog otpora kompaniji koji je u grassroots obliku uspeo da mobiliše čak i veći deo poslovično pasivnog stanovništva te da zaustavi projekat u relativno ranoj fazi; u ključu perifernog položaja jedne rudom bogate zemlje i rude gladne jedne druge, moćnije, države; pa na kraju i u ključu ludila jedne očigledno podmićene političke elite koja će sopstvenu zemlju pokloniti gorepomenutoj kompaniji neograničenog apetita.
U svim ovim ključevima, „otpor“ se pokazuje kao ključna komponenta uspeha, pa ne treba da začudi ni to što sada čujemo pohvale samima sebi te da su se mnogi polakomili na ove ohrabrujuće vesti. Pa tako Dejan Ilić u tekstu na Peščaniku kaže: „ako tekst odluke iz Rio Tinta nije lažan i nije kao lažan podmetnut da bi se protivnici kopanja u Srbiji za trenutak opustili ili demobilisali, što bi režim mogao da iskoristi za nekakav završni potez u tom sumanutom kockanju s budućnošću Srbije, onda to jeste – pobeda.“ Dakle, može u tom ključu, dugotrajna borba, upornost i organizacija – i pobedićemo australijsku rudarsku kompaniju, one koji su bacili oko na generalštab – a ako bog da i sam režim. Uz to, Ilić dodaje i još jednu crticu: da je kompanija vagala te zaključila da joj se ne isplati da dalje gura projekat da ne bi oštetila sopstveni imidž (to poslednje moramo brzo da otpišemo: pomenuta kompanija bukvalno nema nikakav imidž koji bi mogla da unazadi – toliko je na lošem glasu).
Ali istorija rudarenja litijuma u Srbiji se može pročitati i u još jednom ključu, znatno jednostavnijem – samo gledajući u kartu cene litijuma na svetskom tržištu. Cena litijuma se, naime, nalazi na jednom od svojih istorijskih minimuma, svakako minumimu u poslednjih deset godina. DiscoveryAlert (a vi se slobodno zaputite u pretragu globalne mreže, svi grafikoni slikaju otprilike istu sliku) tako beleži da je cena litijuma danas na nivou između 10 i 12 hiljada dolara po toni, što je niže čak i od nivoa iz 2018. i 2017., dokle otprilike grafikon sa DailyMetalPrice i dobacuje (da biste videli „kompletnu sliku“ i dugotrajne trendove, kartu podesite tako da pokazuje zadnjih deset godina).
Uz sve to, zanimljivo je dodati da je litijum u periodu od 2020. do danas imao nagli porast cene u nekoliko talasa i sa nekoliko takozvanih cenovnih pikova, pa zatim i nagli pad koji dovodi i do današnjeg minimuma. Kristalizaciji istorije projekta Jadar doprinosi i to da je u datom periodu imao i nekoliko izuzetnih visokih skokova: 21. marta 2022., 7. novembra iste godine, nakon čega sledi pad pa ponovo skok do juna pretprošle godine, nakon čega pada i ostaje da leluja tu negde pri dnu bez nekog predvidivog trenda radikalnijeg rasta. Drugim rečima, projekat Jadar je mothballed jer je cena litijuma za sada neprivlačna kompaniji koja ga kani vaditi i prodavati na svetskim tržištima. A u tih nekoliko godina koliko se borimo sa kompanijom, projekat je reanimiran ili pauziran tačno onda kada je cena rasla ili padala.
Cena istinabog, jest „volitilna“,1 kako vole to da kažu stručnjaci za tržišta, ali trend nekog naglog rasta nije baš previše verovatan. Kako bilo, cena litijuma je niska, i ostaće niska u dogledno vreme. Drugim rečima, izgleda da pauziranje projekta kopanja litijuma u Srbiji nije rezultanta nekakvog uspešnog otpora, građanske organizacije i grassroots pokreta, već banalna refleksija cene litijuma na globalnom tržištu i to je manje-više sve.
No, problem je u tome što – ako je projekat Jadar mothballed jer je cena niska, biće očas posla revitalizovan ukoliko neka tržišna disrupcija dovede do nekog novog skoka i baš tada valja očekivati povratak čudovišta, što neki ekonomski listovi i najavljuju, mada se ne bih kladio u procene listova koji su specijalizovani za ekonomiju. Zapravo, mogli bismo veoma precizno i izmeriti koju to cenu kompanija kao što je Rio Tinto smatra ekonomski opravdanom za investiranje, napraviti formulu za izračunavanje te i sistem ranog upozoravanja na povratak Rio Tinta i u samo par dana najaviti ponovno otvaranje priče o rudarenju u Jadru.
Naravno, dodajmo i to da je volitilnost cene litijuma direktna posledica toga što je i industrija u čijoj funkciji se i nalazi proizvodnja litijuma sama po sebi poprilično volitilna: globalna industrija baterija sama po sebi vezana je za jednu drugu industriju i neće proizvesti niti jedan jedini megavat električne energije, samo će omogućiti (relativnu) iskoristljivost poprilično neefikasnih i nezgodnih isprekidanih izvora energije (koji su i sami možda jedna vrsta investicionog babla). Investicioni babl možete, naime, prepoznati po nekoliko fenomena: investicije više od nekakve „realne dobiti“ same industrije, kapacitet za tanjenjem proizvodnog lanca, jednostavnost tehnologije, dugotrajno obećanje bez realnog ispunjenja tog obećanja, prateći medijski hajp: sve to ukazuje da je u pitanju investicioni mehur, a zajedno baterije, povremeni izvori energije i električni automobili ispuštaju sve ove kategorije feromona redom.
Ali, kako bilo, uzeto sve zajedno izgleda da najavljeno povlačenje Rio Tinta nije posledica titanskog otpora građana Srbije, koji su nesumnjivo većinski izrazili svoje protivljenje projektu, već banalnog berzanskog trenda kojim rukovode investitorski subjekti.
S tim u vezi, samo na korak je i refleksija o realanoj političkoj moći građanstva u Srbiji: ona je, čak i danas, gotovo nepostojeća. Da je cena litijuma na nivou iz 2022., kladio bih se da bi rudnik već radio, bez obzira na bilo kakve otpore koje bismo mogli da pružimo. A to je sveukupno, cena periferne ekonomije – stanovnici periferne ekonomije, jednostavno, niti imaju moći niti mogućnosti da odlučuju o sebi i svojoj budućnosti; i jedna kolonija, jednostavno, nema autonomiju i u suštini je potpuno nebitno šta njeni građani misle i/ili žele.
Drugim rečima – dodajmo i istorijsku perspektivu – sasvim smo uspešno izvršili projekat razaranja socijalizma i povratka na predratnu zelenu granu, kada su u Jugoslaviji, kako to na jednom mestu beleži Mari Žanin Čalić, zbog tadašnje globalne ekonomske krize (velike depresije) domaćinstva izgubila u proseku oko dve trećine prihoda za samo par godina: privreda strateški zavisna o stranim ulaganjima, veoma osetljiva na globalne trendove i bez ikakvih amortizacionih kapaciteta očas se posla raspala u paramparčad. Dakle, cena globalne volitilnosti „tržišta“ ili nekog investicionog hira se ispostavlja – na ovaj ili onaj način – nama, kao što bi nam se ispostavila cena rudarenja u vidu zagađene životne sredine da je projekat Jadar do sada nekim čudom počeo raditi. Relativno jasan (i po svemu sudeći ne previše težak) posao političke elite koja upravlja društvom je da njim upravlja na takav način da omogući upravo procese cirkulacije vrednosti (na primer tako što će olakšati projekat Jadar, ili tako što će subvencionisati industrijske pogone, držati stanovništvo u relativnom siromaštvu i slično).
Pa će tako doći i do smene vlasti: neće joj izgleda doakati milioni ljudi koji se okupljaju i nešto zahtevaju – već banalna geopolitička igrica oko naftne industrije (kojoj, da ne bude zabune, solidno kumuje i apsolutni diletantizam vlasti, zapravo otprilike svih političkih elita poslednjih decenija – tu je izgleda svaka odluka bila pogrešna) – mada nisam sasvim siguran ni da će joj i to doakati.
E to je i konačna cena kursa koji smo uzeli pre trideset i pet godina i dobili smo, ponovo, tačno ono što smo tražili: da budemo deo globalne ekonomije. Postali smo i evo nas – sada smo njen šupak.
To sve, naravno, ne znači i da od organizovanja otpora valja odustajati – samo bi trebalo da znači da bi otpor trebalo biti malo drugačije organizovan: namesto političkog otpora, valjalo bi organizovati – ako takvo nešto postoji – nekakav političko-ekonomski otpor. Šta bi to konkretno značilo, nisam ni sam siguran u ovom trenutku, ali hajdemo spekulisati. Ako je presudna stvar kapacitet političko ekonomske elite da upravlja cirkulacijom kapitala, da je omogućava, podmazuje i ubrzava, uklanja eventualne smetnje i otpušava zagušene i začepljene arterije kapitala, možda bi trebalo da počnemo da razmišljamo da ih nekako počnemo zapušavati.
Istonabog, u kapacitetu za menadžment ovog stadijuma kapitalizma u uslovima periferne ekonomije, teško da bilo ko sem dubinski korumpirane jedinice za pljačkanje društva (kao što je SNS i svi oni brabonjci koji na nj parazitiraju), pa tu valja tražiti i razloge izuzetne stabilnosti režima – kao i razloge veoma verovatno radikalnije ekonomske krize neposredno nakon što se režim i smeni.
1Što često zna biti šifra za “nemamo pojma”
