Tokom 2025. godine, Evropska komisija je odobrila 47 strateških projekata unutar EU i 13 projekata u zemljama van Unije, uključujući rudnike Barozo u Portugalu i Jadar u Srbiji. Ti projekti su deo nastojanja Evropske unije da parira kineskoj dominaciji na tržištu kritičnih mineralnih sirovina.
Rudnik Barozo nalazi se na severu Portugala i udaljen je manje od 300 kilometara od pet atlantskih dubokovodnih luka na atlantskoj obali. Protivnici rudnika upozoravaju da projekat ugrožava poljoprivredno područje koje je UNESCO prepoznao kao deo svetske baštine, kao i da nosi rizike od nestašice vode, zagađenja sistema reke Duoro i ozbiljne pretnje po biodiverzitet.
Diogo Sobral, portugalski aktivista, ocenjuje da borbe protiv rudnika u Portugalu i na Balkanu prate iste obrasce političkog i ekonomskog pritiska, u okviru kojih se zemlje evropske periferije tretiraju kao resursne zone za potrebe industrijskog severa. Prema njegovim rečima, reč je o savremenom obliku neokolonijalizma, u kojem se lokalnim zajednicama nameću projekti pod okriljem „zelene tranzicije“ i bezbednosne retorike Evropske unije.
Koje su najveće sličnosti koje vidite između borbi protiv rudnika u Portugalu i na Balkanu?
Poslednjih godina sam u kontaktu sa antiekstraktivističkim aktivistima na Balkanu i čak sam posetio neka mesta gde sam primetio da postoje očigledne sličnosti. Pre svega, značaj zemlje u ovim borbama i način na koji, čak i u eri vođenoj mantrama modernosti, poreklo i nasleđe ostaju relevantna tema u odbrani lokalne sredine. To često podrazumeva otpor apstraktnim metrima kojima se ti prostori tretiraju u rudarskim projektima, kao da su zamenjivi sa bilo kojim drugim.
Zatim postoji još jedan aspekt koji mi je posebno fascinantan, a to je način na koji se u ovim borbama susreću različita tumačenja i političke agende. „Ne“ rudnicima razume se kroz širok spektar političkih slogana. Takva raznolikost ima potencijal za sukob, ali ako se pažljivo uskladi, može biti dragoceno i proširiti domet i dubinu borbe.
Takođe, sličan je i način na koji ovi rudarski projekti kapitalizuju široko rasprostranjenu krizu ruralne Evrope, koja je ugušena neoliberalnim politikama. Konačno, tu je i kontekst autoritarnosti države i pritisaka iz Evropske unije, koji se oslanjaju na bezbednosnu retoriku i greenwashing.
Koje su ključne razlike?
I njih ima mnogo. Razmišljajući konkretno o Srbiji, čini mi se da je politički pejzaž u nekim aspektima zreliji. Ili barem postoji drugačija kultura političkog učešća i uličnih protesta. U Portugalu postoji jasan nedostatak građanskog angažmana, verovatno kao nasleđe četrdesetogodišnje diktature pod režimom Antonija de Oliveire Salazara.
Kada je reč o litijumskim projektima, oni pokazuju kako se Portugal i Srbija suočavaju sa pritiscima EU jer se nalaze na ekonomskoj i geografskoj periferiji Evrope. Iako postoji razlika u tome što je Portugal član Evropske unije, a Srbija nije, što, po mom mišljenju, pojednostavljuje okvir „mi protiv njih“. U svemu ovome postoji i kolonijalni aspekt – eksploatacija južnoevropskih teritorija od strane severnoevropskih industrijskih interesa – koji mi deluje politički razvijenije artikulisan u Srbiji. Politički protivnici i interesi koji su u igri jasnije su identifikovani.
Postoji i veoma specifičan faktor, a to je da su antiekstraktivističke borbe u Srbiji deo širih, nacionalno mobilizujućih protestnih pokreta, poput onih protiv vlade i državne korupcije. U Portugalu su te borbe i dalje veoma lokalizovane i izolovane. Ipak, radimo na tome da to promenimo.
Šta ste naučili iz borbi na Balkanu?
Prošle godine sam prisustvovao kampu u Bosni koji je organizovao Združeni balkanski otpor i rad, a koji je imao za cilj da okupi sindikate radnika iz rudnika uglja, predstavnike radnika koji su često oštećeni nepravednim politikama tranzicije i klimatske aktiviste. Taj rad „odozdo“ me je inspirisao. Inspirisao me je taj pokušaj – uvek težak i pregovaran – da se okupe grupe sa političkim agendama koje imaju dodirne tačke, ali se u nekim segmentima i razilaze, i da se izgrade mostovi komunikacije, uz prepoznavanje trvenja i ograničenja, ali i koristi.
I uz prihvatanje da svaka perspektiva ima svoje slepe tačke. Veoma mi se dopada taj dijaloški i pragmatičan pristup, bez purističkih idealizacija. Mislim da nam je u Portugalu potrebno više takvih događaja.
Kako se lokalne zajednice u Barozu bore i šire front protiv rudnika u Portugalu?
One pružaju otpor na sve moguće načine, koristeći alate koji su im na raspolaganju. Postoji i pravna dimenzija, sa više sudskih postupaka u cilju odbrane prava lokalnog stanovništva. U okviru te strategije podneta je tužba protiv Evropske komisije zbog klasifikovanja rudnika u Kovaš do Barozu kao „strateškog projekta“.
Lokalno udruženje je razvilo i kontinuirani komunikacioni rad, kako u medijima, tako i na društvenim mrežama, nastojeći da razgradi narative nametnute odozgo i istovremeno afirmiše sopstvenu viziju.
Takođe, postoji stalni napor da se mobilišu saveznici i podigne svest javnosti o tome šta je u pitanju. Zajednice nastoje da budu prisutne i na drugim mestima u regionu, na dijaloški i konstruktivan način, gradeći mostove i negujući mreže solidarnosti.
Ponekad su ljudi primorani da pruže otpor i na terenu, kada je neophodno reagovati na zloupotrebe ili poteze kompanije, na primer kada ona bez dozvole ulazi na zemljište. Tada meštani blokiraju puteve svojim telima ili drugim objektima, ili organizuju zajedničke straže kako bi nadzirali situaciju.
Konačno, jedna od najvažnijih inicijativa u poslednjih pet godina jeste antirudarski kamp koji se u avgustu održava u Kovaš do Barozu. Kamp okuplja podržavaoce iz različitih zemalja i stvara prostor za političku raspravu o rudarskom projektu, istovremeno podižući svest o lokalnom načinu života koji nastoje da zaštite.
Zašto je važno da se ove zajednice udružuju u solidarnosti, umesto da vode izolovane pokrete?
Zato što interesi koji ih potčinjavaju nisu samo moćniji, već su i međusobno umreženi. Bez razvijanja ovih širih načina delovanja, zajednice još snažnije osećaju neravnotežu moći i propuštaju prilike da razmene strategije, resurse i iskustva. Postoje zajedničke teme i ciljevi, poput politika Evropske unije, pa je sasvim logično povezati naše pokrete.
Ova vrsta borbe ima koristi od tog ambivalentnog kretanja: s jedne strane, političkog fokusiranja na konkretno mesto, a s druge, njegovog povezivanja sa drugim nivoima delovanja.
A.M.
