Baš kako je to Macron i želio, drugi krug francuskih predsedničkih izbora obilježilo je odsustvo prave rasprave. Francuzi su još jednom naterani na izbore na kojima nisu imali izbora i glasanje začepljenog nosa. Pozicija je to u kojoj se Francuzi nalaze već 20 godina, a snaga ucene „manjeg zla“ na svakim izborima slabi.
Tako je Macron u odnosu na izbore 2017. godine pao za 7.5%, osvojivši 58.5% glasova. Ovde vredi napomenuti da ukoliko u računicu uključimo broj nevažećih glasačkih listića i apstinenata (broj ljudi koji nisu glasali) onda dobijamo da je Macron osvojio 38.5% glasova registriranih birača, što je drugi najgori rezultat u Petoj republici poslije Georgesa Pompidua.
U odnosu na 27.84% glasova u prvom krugu, jasno je da je glasanje za Macrona bilo projekt usmeren na sprečavanje dolaska Le Pen na vlast. Iako je i sam tvrdio da je svestan toga, u svom pobedničkom govoru na Champs-de-Mars požurio je prisvojiti anti-Le Pen glasače: „Izabrali ste humanistički projekt, sa ambicijama za našu Evropu, republikanski, društveni i ekološki projekt zasnovan na radu. Projekt oslobađanja akademskih, kulturnih i poduzetničkih snaga”.
Između redova možemo iščitati najavu nastavka politike brutalnog i autoritarnog neoliberalizma, koji su, tvrdi Macron, podržali svi oni koji su glasali za njega, odnosno protiv Le Pen. Za krajnju desnicu ovo je poraz koji ima okus pobede. Nakon očevih 5,5 milijuna glasova 2002. godine, Marin Le Pen je dobila 10,6 milijuna na izborima 2017. i evo je na 12 milijuna u 2022. godini. Osim toga, na ovim izborima pojavila su se i nova lica krajnje desnice, Zemmour i Dupont-Aignant, a uzeti zajedno osvojili su više glasova od Macrona. Debata održana između prvog i drugog kruga pokazala je da ekstremna desnica s Le Pen na čelu ne može pobediti ne samo zbog njenih ličnih ograničenja i potkapacitiranosti, već i zbog ograničenja same desnice u odnosu na Macrona; nije moguće braniti i „žute prsluke“ i policiju ili napadati Macronovu ekonomsku politiku bez kritike kapitalizma.
Unatoč očitim ograničenjima, 42% glasova za Nacionalni savez (front) slika je jezive stvarnosti. Ideje krajnje desnice nikada nisu bile toliko prisutne u francuskoj javnosti, a sam Macron je jedan od onih koji su tome pridonijeli, kako normalizacijom desničarskog diskursa po pitanju imigranata i islama, tako i autoritarnim ponašanjem u suočavanju s bilo kakvim oblikom demonstracija.
Afere poštenog stručnjaka
Pored trivijalizacije ekstremne desnice i socijalnog i simboličkog nasilja nad stanovništvom, Macronov prvi petogodišnji mandat obeležen je nizom afera koje se ne uklapaju u njegov brižno građen imidž neovisnog i neutralnog stručnjaka. „Glavna opasnost za demokraciju jeste nepoštenje među političkim liderima“, objasnio je predsjednik u aprilu 2017. Pet godina kasnije, preko 30 velikih afera veže se uz Macrona i njegove saradnike. Neke su toliko odjeknule da su čak dovele u pitanje Macronov uspeh na izborima.
Početkom januara 2022. Francuzi su saznali da kampanju vakcinisanja u Francuskoj provodi konzultantska firma McKinsey, najpoznatija po svojoj ulozi u generiranju opioidne krize u Americi zbog koje je između 2000. i 2017. preminulo 400.000 ljudi. Između ostalog, za McKinsey se utvrdilo da je svog klijenta Purdue Pharma savjetovao da se fokusira na prodaju lukrativnih visokodoziranih pilula svog lijeka OxyContina i po cenu predoziranja. S tim je McKinsey nastavio i nakon što su iz Purdue Pharme 2007. priznali krivnju za kaznena djela kojima su manipulirali doktorima i zakonodavcima u vezi sa rizicima koji dolaze uz korišćenje njihovog lijeka. Kao posledica, i McKinsey i Purdue Pharma morali su u nagodbama platiti stotine milijuna dolara.
Angažiranje firme s ovakvom prošlošću izazvalo je negodovanje javnosti te je formirana istražna komisija da bi se proučio novi Macronov trend angažiranja konzultantskih firmi u upravljanju javnim poslovima. Izveštajem komisije utvrđeno je da se iznos potrošen na usluge konzultantskih firmi popeo s 500 milijuna na milijardu eura (konzervativna procena) u pet godina Macronovog mandata. Njihove usluge korištene su u reformi osiguranja za slučaj nezaposlenosti i stručnog osposobljavanja, u donošenju zakona o zdravstvu i prometu, u reformi sustava pravne pomoći i brojnim drugim slučajevima. Pod izgovorom savjetovanja i pripreme, utvrdila je komisija, privatne konzultantske firme često su preuzimale vodeću reč i usmeravale donošenje odluka iako za to nisu imale demokratski legitimitet. Osim problematičnosti zadiranja privatnog sektora u javnu sferu, izveštaj komisije pokazuje da Francuzi za velike iznose bačene tim firmama često nisu dobivali ništa. „Studiju“ o budućnosti nastavničke profesije, čija svrha i dalje nije otkrivena, McKinsey je naplatio gotovo 500 hiljada eura, odnosno 2.500 eura po stranici. Još jedna zanimljiva točka bilo je organizovanje konvencije državnih menadžera koja nikad nije održana, ali jeste bila naplaćena, i to 600 hiljada eura.
Cilj ovih konzultantskih kuća je, kako se navodi u izveštaju, prije svega usmjeren na „transformaciju“ javnih usluga, što prevedeno znači smanjenje opsega javnih usluga i smanjenje radne snage. Pritom je potpuna „slučajnost“ da od takvih reformi najveću korist imaju upravo firme poput McKinseya. Još je veća „slučajnost“, bez ikakvog uticaja na poslovanje Francuske i McKinseya i provođenje njihovih reformi, činjenica da je predstavnik McKinseya Karim Tadjeddine prijatelj Macrona s kojim se upoznao, gle čuda, na seminaru naziva „Transformiranje javnog djelovanja”.
Uz McKinsey, na Macrona se posebno loše odrazio podbačaj Sanofija u proizvodnji vakcina protiv korone. Sa 100.000 zaposlenih širom sveta, uključujući četvrtinu u Francuskoj, Sanofi je jedna od 10 najvećih farmaceutskih kompanija na planeti. Godinama je zatrpavana javnim subvencijama i ima pravo na smanjenje poreza putem poreznog kredita za istraživanje (CIR) i poreznog kredita za konkurentnost zapošljavanja (CICE). Kada je krenulo istraživanje i razvoj vakcina protiv korona virusa, Macron je sve karte bacio na Sanofi – i promašio. Sanofi je u razvoju debelo zakasnio za Pfizerom i drugim kompanijama, a u Francuskoj je to doživljeno i kao poniženje za njenu industriju. Brojni stručnjaci tada su upozoravali da su razlog tome masovna otpuštanja u sektoru istraživanja i razvoja koja su se odvijala paralelno sa pomenutim sisanjem državnog proračuna za razvoj i zapošljavanje.
Ovaj industrijski neuspjeh podsetio je i na druge afere Sanofija, poput skandala Depakine. Prema oceni zdravstvenih vlasti, dotični lek je kod trudnica imao negativne posledice i izazvao je između 2.000 i 4.000 slučajeva malformacija i između 16.000 i 30.000 neuroloških zastoja u razvoju. Udruženje roditelja oboljele dece ima mnogo precizniji broj: 7.647 žrtava, 1.645 abortusa, 179 umrlih. Otkriveni su i slučajevi da su ćerke žena koje su uzimale ovaj lek rađale deformiranu decu. Bez obzira na sve, Sanofi do danas odbija bilo kakvu odgovornost.
Konačno, prefektura Hautes-Pyrenées je u martu 2018. otkrila da fabrika Sanofi u Murenxu (a koja proizvodi baš Depakine) u atmosferu ispušta toksične gasove u astronomskim količinama. Jedan od ovih gasova, bromopropan, koji je Svetska zdravstvena organizacija klasifikovala kao „kancerogen, mutagen i moguće reprotoksičan“, čak je za 190.000 puta prelazio dozvoljene granice.
Unatoč prozivkama, izvršna vlast ćuti o Sanofiju. Bliska povezanost Macrona sa Sergeom Weinbergom, predsednikom upravnog odbora laboratorije od 2010. godine, djeluje kao verovatno objašnjenje. Kao i s Tadjeddinom, Macron se s Weinbergom upoznao na komisiji „Atalli“ 2007. godine i njihova povezanost otada ne prestaje. Taj isti Weinberg je 2008. savetovao Davida de Rothschilda da angažira Emanuela Macrona. Mark Endeweld, poznati francuski istrazivački novinar koji je napisao dve knjige o Emanuelu Macronu, tvrdi da je Weinberg Macronu omogućio pristup srcu francuskog kapitalizma i mrežama pariskog ekonomskog i političkog mikrokosmosa, i posledično, umnožavanju prihoda i bogatstva, pošto je Macron zaradio približno tri miliona evra tokom četiri godine koje je proveo u Rothschild&Co banci.
Weinberg je također jedan od retkih koji je sve vreme bio upoznat s Macronovim potajnim razmišljanjima o kandidaturi za predsednika. Otkada je Macron na vlasti, Weinberg je često viđan u Jeliseju te je s vremenom postao gotovo jedini lider francuskog kapitala koji redovno posećuje predsedničku rezidenciju. Konačno, u januaru 2020. Weinberg je Macronovom milošću postao komandant Legije časti. Kad se sve navedeno uzme u obzir, šutnja Macrona povodom brojnih problema Sanofija ne iznenađuje, koliko god mu usta bila puna poštenja i borbe protiv korupcije.
Frederic Lordon, eminentni ekonomista i filozof, zastavnik radikalne levice u Francuskoj, rekao je jednom za Macrona da je „hidroponski paradajz“ i da „nije u dodiru sa zemljom“. Niz slučajeva u koje je predsednik umešan pokazuje koliko je Lordon u pravu. Poštovanje institucija, javnog novca, zdravlja sugrađana, sve ovo Makrona ne brine. Ne zato što je nužno ciničan ili nedobronameran, već zato što je deo klase koja nije u dodiru sa stvarnošću i koja državu vidi kao instrument u službi svojih interesa. Zakoni za tu klasu ne važe.
