Biće ovo tek drugo Svetsko prvenstvo u fudbalu koje se organizuje na azijskom kontinentu (nakon zajedničkog domaćinstva Japana i Južne Koreje pre dve decenije) i prvo čiji je domaćin jedna od država iz Arapskog sveta. Upravo su Japan i Južna Koreja bili rivali Kataru u dobijanju organizacije ovogodišnjeg šampionata, dok su preostale dve kandidature u najužem izboru dolazile iz Australije i Sjedninjenih Američkih Država. Katar će ujedno biti ubedljivo najmanja država po površini koja je ugostila najznačajniji fudbalski turnir.
Ono što je bilo specifično za ovaj izbor u startu jeste da je odluka o domaćinstvu doneta još 2010. godine, istovremeno kada je odlučeno i da Rusija organizuje prvenstvo 2018. godine. Kandidaturu Katara predvodio je Mohamed Al–Tani, sin tadašnjeg i brat sadašnjeg emira ove zemlje. Tada aktuelni predsednik FIFA (Međunarodna fudbalska asocijacija koja organizuje Svetska prvenstva) bio je Sep Blater, koji će pet godina kasnije biti smenjen sa te funkcije zbog skandala koji je potresao ovu organizaciju, a koji je uključivao prisluškivanje, reketiranje i pranje novca. Blater će kasnije i sam priznati da je dodeljivanje domaćinstva Kataru bila greška.
Bonita Mersiades, uzbunjivačica iz Australije, pre dve godine je objavila knjigu u kojoj se navodi da su u mesecima pre glasanja rukovodioci FIFA bili zabrinuti za finansijsku isplativost u slučaju organizacije prvenstva u Kataru. Navodno je tada u igru ušla mreža Al Džazira (sada „beIN Sports”), čiji je vlasnik katarski biznismen Naser Al–Kelaifi, poznat i kao predsednik fudbalskog kluba Pariz Sen Žermen. Po tvrdnjama u ovoj knjizi, Al Džazira je pristala na tajni dogovor da plati 100 miliona dolara ako Katar pobedi na glasanju, a ceo posao se dogodio uz učešće Žeroma Valkea, generalnog sekretara FIFA u to vreme, kome je kasnije zabranjeno da bude na bilo kakvoj funkciji u fudbalu zbog korupcije. Mreža „beIN Sports” je ove optužbe odbacila, karakterišući plaćanje bonusa kao standardnu tržišnu praksu koje emiterima često nameću sportski savezi i nosioci TV prava na sportske događaje.
Kada je Katar proglašen za domaćina Mundijala, jedan od glavnih problema koje je trebalo raščistiti bio je termin održavanja prvenstva, s obzirom da su tokom juna i jula temperature u Kataru ekstremno visoke. Zato se došlo do solomonskog rešenja da se prvenstvo održi u novembru i decembru, takoreći usred fudbalske sezone, sa skraćenim pripremama i sa nešto kraćim trajanjem nego što je to običaj od kada imamo 32 ekipe na Mundijalu (od 1998. godine).
Kafala sistem i kršenje radničkih prava
Ipak, ono što je izazvalo mnogo veći problem jeste pitanje izgradnje stadiona i propratne infrastrukture, s obzirom da je ona u Kataru bila gotovo nepostojeća. Naime, prvobitni plan je bio da se izgradi čak devet novih stadiona za ove potrebe, dok je za tri predviđeno proširivanje kapaciteta. Na kraju je izgrađeno šest novih stadiona i to u radijusu od 55 kilometara, a svi se nalaze u neposrednoj blizini grada Dohe. Projekte za sve novosagrađene stadione izradila je firma nemačkog arhitekte Alberta Špera, sina istoimenog arhitekte koga istorija pamti kao nacističkog Ministra naoružanja tokom Drugog svetskog rata.
Procenjuje se da je u celokupnu organizaciju utrošeno oko 200 milijardi dolara. Nažalost, ovi radovi odneli su sa sobom brojne živote zbog katastrofalnih uslova rada i tretmana radnika koji su bili angažovani na njima. Radnici nisu mogli da promene posao, daju otkaz ili da napuste zemlju bez dozvole svog poslodavca, a u novembru 2013. Amnesty international je prijavio slučajeve radnika koji su morali da potpišu lažne izjave da su primili platu kako bi povratili svoje pasoše.
Ovo nas dovodi do problema tzv. „Kafala sistema” koji se koristi za praćenje radnika migranata, prvenstveno zaposlenih u građevinskom sektoru u državama Persijskog zaliva i nekoliko susednih zemalja: Bahrein, Kuvajt, Liban, Katar, Oman, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati. Ovaj sistem zahteva od svih radnika migranata da imaju „sponzora” u zemlji u kojoj rade, a to je obično njihov poslodavac koji je odgovoran za njihovu vizu i pravni status. Organizacije za ljudska prava kritikovale su ovu praksu zbog stvaranja lakih prilika za eksploataciju radnika, jer mnogi poslodavci oduzimaju pasoše i zlostavljaju svoje radnike bez ikakvih pravnih posledica.
Procenjuje se da je u Kataru angažovano oko milion i po stranih radnika, mahom iz Indije, Pakistana, Nepala, Bangladeša i Filipina. Krajem 2016. godine, pod pritiskom međunarodne javnosti, katarska vlada je uvela novi Zakon o radu koji je trebalo da ukine „Kafala sistem”. Novi propisi, koji su imali za cilj da radnicima migrantima olakšaju promenu posla i odlazak iz zemlje, ipak su se u praksi pokazali kao nedovoljni i neadekvatni.
Domaćini se, sa druge strane, hvale ekološkom održivošću novih stadiona, od kojih će neki nakon Mundijala biti potpuno demontirani, ali će prateća infrastruktura sa parkovima i zelenim površinama biti ostavljena zajednici. U prethodnih nekoliko godina načinjen je još niz manjih koraka u unapređivanju radničkih prava u Kataru, ali ono što je trenutni bilans jeste da je od 2010. godine do danas oko 6500 radnika izgubilo život u Kataru.
FIFA i dvostruki aršini
Još jedna stvar koja je izazvala brojne polemike širom sveta kada je domaćinstvo Mundijala dodeljeno Kataru jeste stanje ljudskih prava u ovoj zemlji, konkretno u pogledu pitanja LGBT+ osoba. Naime, homoseksualnost je kažnjiva prema zakonima Katara, a prestupnici mogu biti kažnjeni novčano ili zatvorskim kaznama do sedam godina. Pre par meseci, visoki funkcioner engleskog fudbalskog saveza, Mark Bulingem, izjavio je da garantuje LGBT+ parovima da neće biti uhapšeni ili kažnjeni ukoliko se u Kataru budu ljubili ili držali za ruke u javnosti, a Velika Britanija (reprezentacije Engleske i Velsa nastupaju na ovom Mundijalu) najavila je slanje posebnog odreda od 15 policijaca u Katar kako bi bili svojevrsna „tampon zona” i „tumači kulture” za njihove navijače tokom trajanja prvenstva.
Desetak evropskih reprezentacija priključilo se inicijativi „One Love”, koja je krenula iz Holandije, da kapiteni njihovih ekipa nose traku u duginim bojama tokom utakmica u Kataru. Ovu inicijativu u startu nisu podržali savezi Španije, Portugala, Poljske, Hrvatske i Srbije, a pre par dana je i golman aktuelnog šampiona sveta Francuske, Ugo Lori, izjavio da neće nositi posebno dizjaniranu traku, jer to nije po propisima FIFA. Generalni sekretar Fudbalskog saveza Srbije (FSS) Jovan Šurbatović, ovim povodom je izjavio: „Držimo čisto sportsku i politički neutralnu poziciju. Za univerzalne poruke tipa „Stop war” i „Peace” smo uvek za, ali je pitanje trake duginih boja za naše društvo veoma osetljivo i nepotrebno.”
Pre par nedelja, aktuelni predsednik FIFA, Đani Infantino i Fatma Samura, prva žena na mestu generalne sekretarke ove organizacije, uputili su zajedničko pismo svim učesnicima. U njemu se preporučuje izbegavanje bilo kakve dalje diskusije o ljudskim pravima u Kataru i traži se „poštovanje svih mišljenja i uverenja, bez davanja moralnih lekcija ostatku sveta„, uz apel svima da se fokusiraju na fudbal.
Međutim, FIFA nije bila imuna na politička pitanja kada je početkom ove godine izbacila rusku reprezentaciju iz baraža za Mundijal u Kataru. Naime, nakon početka ruske invazije na Ukrajinu, fudbalski savezi Engleske, Švedske, Poljske i Češke objavili su da će odbiti da igraju utakmice protiv Rusije. Slična situacija viđena je u začecima evropskih fudbalskih prvenstava, kada je Frankova Španija 1960. godine odbila da igra četvrtfinalni meč protiv SSSR–a, mada će ih 4 godine kasnije pobediti u finalu na domaćem terenu.
FIFA je krajem februara ove godine objavila da će se zvanične utakmice ruske reprezentacije, umesto na domaćem igrati na neutralnom terenu i to bez prisustva publike, kao i da Rusi neće moći da koriste nacionalne simbole, slično kao i na prethodnim Olimpijskim igrama, tada iz drugog razloga – sistematskog dopingovanja sportista i sportistkinja. Ubrzo je usledilo i izbacivanje reprezentacije Rusije iz dodatnog baraža za plasman na prvenstvo u Kataru. FIFA je ponovo prozvana zbog dvostrukih aršina, jer nije isto postupila po pitanju diskvalifikacije Saudijske Arabije, zbog invazije ove države na Jemen 2015. godine.
U poslednjih par meseci pojačani su i apeli da se reprezentaciji Irana zabrani učešće na Mundijalu, i to zbog nekoliko razloga – snabdevanja Rusije oružjem, zatim zbog odnosa prema demonstrantima nakon velikih protesta zbog ubistva Maše Amini, kao i zbog ponovnog uvođenja zabrane ženama da prisustvuju fudbalskim utakmicama. Zanimljivo je da će Iran na ovom prvenstvu, voljom žreba, u grupnoj fazi igrati protiv reprezentacija SAD, Engleske i Velsa, čija je Vlada čak pozvala i na bojkot utakmice protiv iranske reprezentacije.
Od Montevidea do Dohe
Istorijat Svetskih prvenstava pun je situacija koje su imale političku pozadinu. Prvi Mundijal igrao se u Urugvaju, na kojem je domaćin 1930. osvojio svoju prvu titulu i ujedno obeležio 100 godina nezavisnosti od Brazila. Drugi je održan 1934. godine u Musolinijevoj Italiji, koja je takođe slavila titulu na domaćem terenu, a fašistički režim iskoristio je priliku da promoviše svoje vrednosti na svakom koraku, nešto slično onome što je dve godine kasnije viđeno na Olimpijskim igrama u Berlinu. Treći Mundijal održan je 1938. u Francuskoj, samo nekoliko meseci nakom što je Nemačka anektirala Austriju, koja je u to vreme imala sjajan tim. Nekoliko austrijskih reprezentativaca je pristalo da nastupa za Nemačku, ali ne i kapiten ekipe Matijas Sindelar, koji će šest meseci kasnije biti pronađen mrtav, zajedno sa svojom partnerkom, u njihovom stanu u Beču.
I prvo posleratno prvenstvo, održano 1950. godine u Brazilu, nije moglo da prođe bez brojnih trzavica, pa su tako zemlje iza „gvozdene zavese” bojkotovale kvalifikacije, a Jugoslavija je bila jedina istočnoevropska reprezentacija koja je učestvovala. Japan i Zapadna Nemačka nisu ni mogle da se takmiče ovom prilikom, ali će im to biti omogućeno već za četiri godine u Švajcarskoj, kada je upravo Zapadna Nemačka osvojila svoju prvu titulu, što mnogi uzimaju kao ključnu tačku u reintegraciji ove zemlje u posleratni svet.
Dobar primer je i Mundijal iz 1966. godine, jedini do sada održan u Engleskoj, kolevci fudbala. Mnogi ovo prvenstvo pamte po kontroverznoj finalnoj utakmici na Vembliju, kada je domaća selekcija sumnjivim golom, posle produžetaka, savladala Zapadnu Nemačku. Trebalo bi pomenuti da je ovaj šampionat u startu bojkotovan od strane afričkih reprezentacija, koje su na ovaj način izrazile protest protiv pravila FIFA po kome afrički kontinent nije imao makar jedno zagarantovano mestu na najvećoj fudbalskoj smotri, što će biti promenjeno četiri godine kasnije. Ipak, mnogo veće probleme organizatorima izazvalo je debitantsko pojavljivanje reprezentacije Demokratske Narodne Republike Koreje, s obzirom na to da Velika Britanija nije priznala ovu komunističku državu nakon završetka građanskog rata 1953. godine. Prvi problem bilo je samo ime pa su Britanci smislili da je prihvatljivo kompromisno rešenje po kome će se ova zemlja nazvati Severnom Korejom (sličan princip po kome su se kolokvijalno nazivale dve Nemačke). Drugi problem bila je himna, koja se intonira pre svake utakmice, ali su se domaćini dosetili da to promene i da se himne intoniraju samo na svečanom otvaranju i pred finalnu utakmicu. Severna Koreja je uspela da eliminiše Italiju i stigne do najboljih osam, ali im se na putu do finala isprečio Portugal i svemogući Euzebio.
Ipak, najekstremniji vid političkog sukobljavanja dve zemlje zbog fudbala viđen je u kvalifikacijama za naredno Svetsko prvenstvo u Meksiku. U pitanju je konflikt Hondurasa i Salvadora, koji i nosi naziv Fudbalski ili Stosatni rat. Sukob se dogodio u julu 1969. godine, nakon kvalifikacionih utakmica ove dve zemlje. Naravno, koren sukoba je bio mnogo dublji i ticao se tada aktuelnih agrarnih reformi u Hondurasu sa jedne strane, i sa druge strane migracijskih problema u susednom Salvadoru.
Ozloglašena „United Fruit Company” bila je vlasnik 10% zemljišta u Hondurasu, a sredinom šezdesetih se udružila sa drugim većim kompanijama i formirala Nacionalni savez poljoprivrednika i stočara koji je imao otvoreni antisalvadorski sentiment. Teror prema radnicima iz Salvadora doveo je do podizanja tenzija između dve zemlje, što je eskaliralo tokom pomenutih utakmica. Nakon što su obe reprezentacije odnele pobedu na domaćem terenu, na dan baraž utakmice koja je igrana na neutralnom terenu, u Meksiku, Salvador je raskinuo diplomatske odnose sa Hondurasom, navodeći da je oko 10.000 njihovih radnika proterano iz Hondurasa između druge i treće utakmice. Salvador je slavio na travnatom terenu posle produžetaka, a par nedelja kasnije njihova vojska je napala Honduras. Rat je trajao svega četiri dana, jer je Salvadoru zapraćeno ekonomskim sankcijama, ali će i pored brzog primirja dvema zemljama biti potrebno više od deset godina da ponovo normalizuju odnose.
I Mundijal u Argentini iz 1978. godine bio je jedan od onih koji su zloupotrebljeni od strane diktatorskog režima zemlje domaćina, s obzirom da se odigrao samo dve godine nakon vojnog puča u ovoj državi. Koncentracioni kamp za političke zarobljenike nalazio se na manje od dva kilometra udaljenosti od stadiona „Monumental”, na kome se igrala finalna utakmica. Argentina je do finala stigla uz brojne problematične situacije, sporne sudijske odluke i makar jednu nameštenu utakmicu – onu kada im je protiv Perua bilo potrebna pobeda od 4 gola razlike, a na kraju je bilo 6:0 za Argentince. U finalu su pobedili Holandiju, iz koje su stizali najglasniji pozivi na bojkot šampionata.
Argentina je bila u središtu fudbalsko–političkih zbivanja i tokom osamdesetih godina prošlog veka, pre svega zbog Dijega Armanda Maradone, ali i zbog rata oko Foklandskih ostrva sa Velikom Britanijom iz 1982. godine. Sukob se desio neposredno pre Mundijala u Španiji, koji na kraju ipak niko nije bojkotovao. Međutim, fudbalski romantici će uvek istaći kako se četiri godine kasnije u Meksiku upravo Maradona osvetio Englezima u 1/4 finalu Svetskog prvenstva, postigavši jedan gol rukom, a drugi nakon što je predriblao polovinu protivničkih igrača. Neki od tih romantika tvrdiće i da se SFRJ ne bi raspala da su izabranici Ivice Osima osvojili Mundijal u Italiji 1990. godine, dok drugi tvrde da je rat u Jugoslaviji počeo koji mesec ranije, sukobom na stadionu Maksimir.
Finalni meč ovogodišnjeg šampionata biće odigran 18. decembra na stadionu Lusail. U pitanju je najveći stadion u Kataru i ugostiće najviše utakmica tokom prvenstva, čak deset. Nakon Mundijala, stadion će biti transformisan, a na njegovom mestu će biti izgrađene škole, zdravstvene klinike, kao i sportske hale. Ipak, poznavajući sudbinu mnogih sličnih grandioznih projekata izgrađenih zahvaljujući sportwashing–u, ostaje velika sumnja u to šta će se zapravo dešavati u Kataru nakon što se pogase reflektori i završi ovaj fudbalski ples na grobovima radnika.
