Prva godina pandemije izazvala je poremećaje na globalnom tržištu rada, dovodeći do drastičnog pada zaposlenosti i smanjenja broja radnih sati.
Usled masovnih otpuštanja i porasta udela neaktivnog stanovništva, ukupna zaposlenost je u 2020. godini opala za 114 miliona.
Globalno posmatrano, radnici i radnice u neformalnoj ekonomiji su u odnosu na formalno zaposlene bili u tri puta većem riziku da ostanu bez posla tokom pandemije, a s obzirom da zbog svog neformalnog statusa imaju ograničen pristup socijalnoj zaštiti, našli su se i u većoj opasnosti od osiromašenja.
Prema podacima Međunarodne organizacije rada, zbog posledica pandemije dodatnih 108 miliona radnika i radnica širom sveta živi u uslovima ekstremnog ili umerenog siromaštva, a to podrazumeva da su oni i njihove porodice prinuđeni da preživljavaju sa manje od 3.20 dolara dnevno.
Posebno je zabrinjavajuće to što se procenjuje da projektovani rast zaposlenosti u narednim godinama neće biti ni izbliza dovoljan da nadoknadi gubitke pretrpljene tokom pandemije, ali i da će većina novih radnih mesta biti lošeg kvaliteta i niske produktivnosti.
Ekonomski oporavak u EU brz ali nejednak
Iako je pandemija u početnom periodu na sličan način uzdrmala evropsko tržište rada, podaci pokazuju da je oporavak od posledica ekonomske krize bio zapanjujuće brz — za manje od 2 godine stope zaposlenosti su se vratile na približno iste vrednosti iz perioda pre pandemije.
Jedan od razloga zbog kojih je ekonomski oporavak na tlu Evrope bio tako uspešan pronalazimo u vrsti političkog odgovora na finansijsku krizu. Naime, u zemljama Evropske Unije bila je široko rasprostranjena primena državnih mera podrške poslovanju u vidu nacionalnih šema subvencionisanog skraćenog radnog vremena i privremenog otpuštanja.
Osim toga, od presudnog značaja bila je i implementacija finansijskog programa pod nazivom ,,Privremena podrška za ublažavanje rizika od nezaposlenosti u hitnim slučajevima” (SURE) usmerenog ka sprečavanju prekida zaposlenosti u ključnim momentima krize. Ovi programi su omogućili da se sačuvaju brojna radna mesta koja bi u odsustvu mera bila izgubljena zbog ograničenja kretanja, redukcije obima poslovanja i zatvaranja preduzeća.
Međutim, kako se navodi u izveštaju Evropske fondacije za unapređenje kvaliteta života i uslova rada (Eurofond), oporavak od posledica pandemije nije ravnomerno zahvatio sve sektore, zanimanja i kategorije zaposlenih, što je za posledicu imalo realokaciju rada i transformaciju strukture zaposlenosti na nivou Evropske Unije.
Gubitak posla najviše je pogodio radnice na slabo plaćenim poslovima, mlade radnike i radnice, kao i zaposlene u uslužnim delatnostima za čije je obavljanje bio neophodan neposredan kontakt sa klijentima. Stopa zaposlenosti na najlošije plaćenim poslovima je i tokom 2021. godine i dalje bile niža u odnosu na prepandemijski period.
Zbog toga u 3 ključna sektora — trgovina na veliko i maloprodaja, aktivnosti smeštaja i prehrambenih usluga, kao i transport i skladištenje — trenutno nedostaje oko 1.4 miliona radnika.
U Srbiji se tokom pandemije koncentrisanost zaposlenih na prekarnim poslovima, poklopila sa velikom zastupljenošću zaposlenih u sektorima koji su bili najteže pogođeni recesijom, što se naročito negativno odrazilo na zaposlenost mladih. Prema podacima EUROSTAT-a, preko polovine zaposlenih radnika starosti od 16-24 godine radilo je po osnovu ugovora ograničenog trajanja, dok je istovremeno preko polovine mladih bilo angažovano u sektorima prerađivačke industrije, trgovine i ugostiteljstva.
S obzirom na nedostatak radnika na poslovima koji su esencijalni za funkcionisanje celokupnog društva, u sklopu evropskih javnih politika sve češće se adresira problem nedovoljne ponude radne snage, koja je u kontekstu pandemije bila manje povezana sa neusklađenošću veština, a daleko više sa smanjenom atraktivnošću određenih poslova zbog izuzetno loših radnih uslova.
S druge strane, najizraženiji rast zaposlenosti u evropskim zemljama zabeležen je u visokokvalifikovanim i bolje plaćenim zanimanjima u IT sektoru i sektoru informacija i komunikacija, sa 1.06 miliona novih radnih mesta nastalih u periodu između 2019. i 2021. godine.
,,Rad od kuće” predstavljao je jedan od glavnih izvora otpornosti tržišta rada u svim razvijenijim ekonomijama, budući da je potreba za socijalnim distanciranjem u cilju sprečavanja širenja koronavirusa, pogurala svet u pravcu još intenzivnije digitalizacije.
Mogućnost rada na daljinu, akcentovala je već postojeće razlike između globalnog Severa i globalnog Juga, urbanih i ruralnih područja, domaćinstava sa različitim socioekonomskim statusom, ali i između različitih kategorija zanimanja, imajući u vidu da su najveće benefite rada od kuće uživali zaposleni u onim sektorima koji su i pre pandemije garantovali bolje radne uslove. Na lošije plaćenim poslovima koji se ne mogu obavljati van radnog mesta, učestalost rada od kuće je bila i ostala marginalna, nezavisno od toka pandemije.
Činjenica da se oporavak zaposlenosti na evropskom tržištu rada odvijao bržim tempom za žene nego za muškarce, povezana je sa većom koncentracijom žena u zanimanjima koja su kompatibilna sa radom od kuće, poput sektora socijalne zaštite i obrazovanja. Međutim, važno je podsetiti da je pandemija istovremeno pojačala neravnopravnu raspodelu neplaćenog kućnog rada i doprinela intenziviranju dvostruke opterećenosti žena poslovnim i kućnim obavezama, naročito u periodu zatvaranja školskih i predškolskih ustanova.