Svetska zdravstvena kriza menja strukturu zaposlenosti u zemljama Evropske Unije

Prema izveštaju Eurofonda, oporavak od krize izazvane pandemijom COVID-19 u zemljama Evropske Unije nije bio jednak u svim sektorima i zanimanjima, zbog čega dolazi do transformacije strukture zaposlenosti na evropskom tržištu rada.

baner sa zastavom EU na zemlji

Prva godina pandemije izazvala je poremećaje na globalnom tržištu rada, dovodeći do drastičnog pada zaposlenosti i smanjenja broja radnih sati.

Usled masovnih otpuštanja i porasta udela neaktivnog stanovništva, ukupna zaposlenost je u 2020. godini opala za 114 miliona.

Globalno posmatrano, radnici i radnice u neformalnoj ekonomiji su u odnosu na formalno zaposlene bili u tri puta većem riziku da ostanu bez posla tokom pandemije, a s obzirom da zbog svog neformalnog statusa imaju ograničen pristup socijalnoj zaštiti, našli su se i u većoj opasnosti od osiromašenja.

Prema podacima Međunarodne organizacije rada, zbog posledica pandemije dodatnih 108 miliona radnika i radnica širom sveta živi u uslovima ekstremnog ili umerenog siromaštva, a to podrazumeva da su oni i njihove porodice prinuđeni da preživljavaju sa manje od 3.20 dolara dnevno.

Posebno je zabrinjavajuće to što se procenjuje da projektovani rast zaposlenosti u narednim godinama neće biti ni izbliza dovoljan da nadoknadi gubitke pretrpljene tokom pandemije, ali i da će većina novih radnih mesta biti lošeg kvaliteta i niske produktivnosti.

Ekonomski oporavak u EU brz ali nejednak

Iako je pandemija u početnom periodu na sličan način uzdrmala evropsko tržište rada, podaci pokazuju da je oporavak od posledica ekonomske krize bio zapanjujuće brz — za manje od 2 godine stope zaposlenosti su se vratile na približno iste vrednosti iz perioda pre pandemije.

Jedan od razloga zbog kojih je ekonomski oporavak na tlu Evrope bio tako uspešan pronalazimo u vrsti političkog odgovora na finansijsku krizu. Naime, u zemljama Evropske Unije bila je široko rasprostranjena primena državnih mera podrške poslovanju u vidu nacionalnih šema subvencionisanog skraćenog radnog vremena i privremenog otpuštanja.

Osim toga, od presudnog značaja bila je i implementacija finansijskog programa pod nazivom ,,Privremena podrška za ublažavanje rizika od nezaposlenosti u hitnim slučajevima” (SURE) usmerenog ka sprečavanju prekida zaposlenosti u ključnim momentima krize. Ovi programi su omogućili da se sačuvaju brojna radna mesta koja bi u odsustvu mera bila izgubljena zbog ograničenja kretanja, redukcije obima poslovanja i zatvaranja preduzeća.

Međutim, kako se navodi u izveštaju Evropske fondacije za unapređenje kvaliteta života i uslova rada (Eurofond), oporavak od posledica pandemije nije ravnomerno zahvatio sve sektore, zanimanja i kategorije zaposlenih, što je za posledicu imalo realokaciju rada i transformaciju strukture zaposlenosti na nivou Evropske Unije.

Gubitak posla najviše je pogodio radnice na slabo plaćenim poslovima, mlade radnike i radnice, kao i zaposlene u uslužnim delatnostima za čije je obavljanje bio neophodan neposredan kontakt sa klijentima. Stopa zaposlenosti na najlošije plaćenim poslovima je i tokom 2021. godine i dalje bile niža u odnosu na prepandemijski period.

Zbog toga u 3 ključna sektora — trgovina na veliko i maloprodaja, aktivnosti smeštaja i prehrambenih usluga, kao i transport i skladištenje — trenutno nedostaje oko 1.4 miliona radnika.

Foto: Mašina

U Srbiji se tokom pandemije koncentrisanost zaposlenih na prekarnim poslovima, poklopila sa velikom zastupljenošću zaposlenih u sektorima koji su bili najteže pogođeni recesijom, što se naročito negativno odrazilo na zaposlenost mladih. Prema podacima EUROSTAT-a, preko polovine zaposlenih radnika starosti od 16-24 godine radilo je po osnovu ugovora ograničenog trajanja, dok je istovremeno preko polovine mladih bilo angažovano u sektorima prerađivačke industrije, trgovine i ugostiteljstva.

S obzirom na nedostatak radnika na poslovima koji su esencijalni za funkcionisanje celokupnog društva, u sklopu evropskih javnih politika sve češće se adresira problem nedovoljne ponude radne snage, koja je u kontekstu pandemije bila manje povezana sa neusklađenošću veština, a daleko više sa smanjenom atraktivnošću određenih poslova zbog izuzetno loših radnih uslova.

S druge strane, najizraženiji rast zaposlenosti u evropskim zemljama zabeležen je u visokokvalifikovanim i bolje plaćenim zanimanjima u IT sektoru i sektoru informacija i komunikacija, sa 1.06 miliona novih radnih mesta nastalih u periodu između 2019. i 2021. godine.

,,Rad od kuće” predstavljao je jedan od glavnih izvora otpornosti tržišta rada u svim razvijenijim ekonomijama, budući da je potreba za socijalnim distanciranjem u cilju sprečavanja širenja koronavirusa, pogurala svet u pravcu još intenzivnije digitalizacije.

Mogućnost rada na daljinu, akcentovala je već postojeće razlike između globalnog Severa i globalnog Juga, urbanih i ruralnih područja, domaćinstava sa različitim socioekonomskim statusom, ali i između različitih kategorija zanimanja, imajući u vidu da su najveće benefite rada od kuće uživali zaposleni u onim sektorima koji su i pre pandemije garantovali bolje radne uslove. Na lošije plaćenim poslovima koji se ne mogu obavljati van radnog mesta, učestalost rada od kuće je bila i ostala marginalna, nezavisno od toka pandemije.

Činjenica da se oporavak zaposlenosti na evropskom tržištu rada odvijao bržim tempom za žene nego za muškarce, povezana je sa većom koncentracijom žena u zanimanjima koja su kompatibilna sa radom od kuće, poput sektora socijalne zaštite i obrazovanja. Međutim, važno je podsetiti da je pandemija istovremeno pojačala neravnopravnu raspodelu neplaćenog kućnog rada i doprinela intenziviranju dvostruke opterećenosti žena poslovnim i kućnim obavezama, naročito u periodu zatvaranja školskih i predškolskih ustanova.

Prethodni članak

Pred Svetsko prvenstvo u fudbalu: Katar, sjaj i tama

Rak dojke jedna od vodećih bolesti u Srbiji od koje godišnje premine oko 1500 žena

Sledeći članak