U fabrici „Aptiv“ Leskovac bez posla je od početka 2021. godine ostalo oko hiljadu radnica i radnika. Mnogim zaposlenima na određeno ugovori jednostavno nisu produženi, o čemu su uglavnom obavešteni elektronskim putem, javlja JuGmedia. Na sličan način je bez posla ostalo oko 250 angažovanih u leskovačkoj fabrici „Jura“ i isto toliko u niškom „Šinvonu“, a u avgustu 2020. godine 56 honorarno zaposlenih u RTV Vojvodina.
Oni zaposleni kojima su u Aptivu zbog povećanog obima posla ugovori produženi, produženi su „najkasnije do kraja marta ove godine“, što znači da u tom periodu angažovanje može da im prestane bilo kada. JuGmedia prenosi da u svim pomenutim firmama radnici konstantno strepe od otpuštanja.
Sindikati i pravnici su, kako su se u slučajevima otpuštanja u Aptivu izjasnili predstavnici Samostalnih sindikata i sindikata Nezavisnost, nemoćni, jer zaposleni na određeno ne uživaju zaštitu od otkaza ugovora. Radnici su, sa svoje strane, najčešće svesni da potpisuju nepovoljne ugovore, ali i primorani na to egzistancijalnom nuždom.
Zasad je nepoznato koliko je takvih slučajeva od početka pandemije bilo širom Srbije. Može se samo pretpostaviti da će ih biti sve više.
Veliki procenat zaposlenih u Srbiji su prekarni radnici
Otpušteni radnici Aptiva, Šinvona, Jure i RTV Vojvodine, zajedno sa ostalim privremeno zaposlenim, odnosno radnicima angažovani po ugovorima sa ograničenim (ili) neizvesnim trajanjem, te radnici angažovani preko agencija, putem podugovora ili kod više poslodavaca, spadaju po definicijama Svetske organizacije rada u prekarno zaposlene. Vredi uvek ponoviti da njihov socioekonomski položaj po pravilu karakterišu niske zarade, ograničen pristup socijalnoj zaštiti i radnim pravima, kao i izostanak zaštite u slučaju gubitka posla.
Pandemija koronavirusa i prateća ekonomska kriza pogoršale su položaj prekarno zaposlenih, zaključuju Bradaš, Reljanović i Sekulović u istraživanju „Uticaj epidemije covid-19 na položaj i prava radnica i radnika u Srbiji“. Oni su konstatovali da je opšta stopa zaposlenosti opala tokom vanrednog stanja, predviđajući nastavak istog trenda, navodeći kao jedan od uzroka visoku zastupljenost prekarno zaposlenih među zaposlenima.
Naime, u periodu od 2014-2019. godine broj privremeno zaposlenih radnika porastao za čitavih 45%, a samozaposlenih 11.2%., odnosno toliko da su pomenute kategorije, uz pomažuće članove domaćinstva, pretprošle godine činile čak 40% ukupnog broja zaposlenih.
Po podacima EUROSTAT-a (korišćenim u istraživanju „Uticaj epidemije covid-19 na položaj i prava radnica i radnika u Srbiji“) nepovoljnosti takvih vidova zaposlenja naročito ugrožavaju mlade. Naime, preko polovine zaposlenih radnika starosti od 16-24 godine angažovano je po osnovu ugovora ograničenog trajanja.
Radimo u sektorima pogođenim recesijom
Ne samo što je veliki procenat radnika u Srbiji angažovan prekarno, već su, uz to, oni angažovani u sektorima koji su intenzivno pogođeni aktuelnom recesijom.
Tako je, ukupno uzev, upravo u sektorima koji su po proceni MOR-a doživeli najveći pad poslovanja u Srbiji je 2019. bilo zaposleno dve petine radne snage, odnosno polovina od ukupnog broja zaposlenih, a preko polovine mladih zaposlenih prethodnih godina radilo u sektorima prerađivačke industrije trgovine i ugostiteljstva, koji su pretrpeli veliko sažimanje tokom pandemije.
Kao što je već rečeno, zasad nema pouzdanih podataka o tome koliko je radnika tačno ostalo bez posla od početka pandemije. Istraživanja Privredne komore Srbije iz aprila svedoče o tome da je već u februaru 2020. posao izgubilo 8% ispitanika, a 5.5% svih firmi drastično smanjilo broj zaposlenih.
Prekarno angažovani u vakuumu radnih prava
Kako naglašavaju Bradaš, Reljanović i Sekulović, Zakon o radu licima koja nisu u radnom odnosu sa poslodavcem ne garantuje nijedno pravo koje uživaju stalno zaposleni. Od početka pandemije prekarno angažovani su u većem riziku od otkaza i kršenja radnih prava:
Ovi radnici nemaju pravo na otpremninu ako su višak u odnosu na trenutni obim poslova kod poslodavca, ne ulaze u program rešavanja viška zaposlenih i nemaju pravo na otkazni rok. Oni, takođe, ne ostvaruju prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti (uz izuzetak radnika angažovanih na privremenim ili povremenim poslovima). Ovo ih čini izuzetno ranjivim i lakim za otpuštanje.
Kao što je upadljivo u ranije navedenim primerima, prilikom raskidanja ugovora o obavljanju privremenih ili povremenih poslova, ugovora o delu i sličnih, zakon ne obavezuje poslodavca da obrazloži razloge za prestanak radnog odnosa, niti da sprovede otkazni postupak.
Da bi se kvalifikovali za državnu pomoć poslodavci nisu smeli da otpuste više od 10% radnika. Međutim, ni ova mera nije štitila prekarno zaposlene, koji se nisu ni računali u ukupan procenat zaposlenih.
Za razliku od stalno zaposlenih, tokom vanrednog stanja ovi radnici nisu imali pravo na plaćeno odsustvo sa radnog mesta, a prekarno zaposlena lica upućena na rad od kuće nisu imala pravo na utvrđivanje radnog vremena. Sve je veći broj radnika koji svedoče da su zbog toga bili izloženi uvećanju obima posla, te, kako konstatuju i autori istraživanja, narušavanju ravnoteže između privatnog i poslovnog života i pratećem stresu.
Po svim procenama recesija koju je pokrenula pandemija koronavirusa, a koja se u izvesnoj meri očekivala i bez nje, tek se zahuktava. To naglašava urgentnost da se donosioci odluka odluče za rešenja koje će makar umanjiti otpuštanja i urušavanje socijalnih i ekonomskih prava radnika i u nastupajućem periodu.
