Predstava „Svet bez žena“, dobitnik nagrade publike 56. Bitef festivala, autorski je projekat Maje Pelević i Olge Dimitrijević. Nastao u koprodukciji Bitefa i Centra za kulturnu dekontaminaciju, polazi od preispitivanja položaja žena u domaćem pozorištu, i otvara prostor za promišljanje nekih budućih emancipatornih politika.
Predložak predstave čine dokumentarni materijali, intervjui s direktorima pozorišta na temu rodne ravnopravnosti u teatru, kao i teorijski feministički tekstovi autorki Silvije Federiči, Angele Dimitrakaki, Valerije Graciano, Katje Praznik, Danijele Čajld, Helene Rek i Dženi Ričards, uz korišćenje pesme „Posledice rada“ muzičke grupe Lira Vega.
Postavljajući pitanja poput onih o mogućnosti sindikalne borbe u pozorištu, organizovanja sindikata žena, te šta bi se desilo ukoliko bi žene u teatru stupile u generalni štrajk, autorke projekta pokušavaju da otvore prostor za kritičko promišljanje „političkih i afektivnih akcija koje intervenišu u postojeći sistem i strukture nejednakosti“, stoji u najavi za predstavu.
„Da li bi to bilo zbog niskih plata ili zbog seksizma i mizoginije kojima su neprestano izložene?“ pitaju se autorke.
U razgovoru povodom premijere predstave u okviru 56. Bitef festivala, autorke projekta su Joani Knežević približile razloge bavljenja navedenim temama. Kako su objasnile, na rad ih je podstakao slučajan uvid u aktuelni repertoar nekoliko pozorišta koji im je pokazao da situacija za žene u srpskom teatru „uopšte nije vesela“. To je bio okidač koji ih je inspirisao da se ovim problemom bave na više nivoa, od činjenice da su muškarci prisutniji na ključnim autorskim pozicijama, do pitanja uslova rada, radnim pravima žena, strukturnog nasilja i drugih:
„I mi smo, kao i koleginice, osetile na svojoj koži seksizam, mizoginiju, diskriminaciju, različite oblike nasilja i nejednake plate za svoj rad. I mi smo kao i koleginice nezadovoljne neformalnim hijerarhijama koje oblikuju naš profesionalni, a pošto se bavimo poslom kojim se bavimo, samim tim i privatni život“, navela je Olga Dimitrijević. Ona je dodala da se takvo strukturalno nasilje neće promeniti ukoliko se samo jedna osoba skloni a dovede druga.
Upravo iz pokušaja promišljanja na koji način se može prevazići ovakva sistemska dinamika, autorke su se bavile uvođenjem pravilnika u svetu pozorišta, iznalaženjem modela autorskog ugovora koji bi štitio prava angažovanih i kad su u pitanju honorari i kad je u pitanju nasilje na radnom mestu:
„Ako bi ikada došlo do toga da taj pravilnik postoji i da se poštuje, on bi svakako u sebi sadržao tačku koja se tiče ne samo seksualnog uznemiravanja i nasilja već i svakog oblika zloupotrebe pozicije moći. Al’ nažalost to je sve toliko duboko usađeno u patrijarhalne strukture na kojima počiva (i) pozorište, da se bojim da je to za sada misaona imenica. Na nama ostaje da o tome stalno otvoreno govorimo kao i da u našim procesima rada primenjujemo neke drugačije oblike pozorišnog zajedništva“, pojasnila je Maja Pelević.
Klasni odnosi u pozorištu: kakve veze fudbal ima s tim?
U istom intervjuu Pelević je govorila o klasnim odnosima u svetu pozorišta, koji su često prikriveni, naglasivši da su klasne nejednakosti prisutne ne samo među samim umetnicima i umetnicama već i unutar samih pozorišnih kuća:
„Naše institucionalno pozorište funkcioniše u skladu sa starim kapitalističkim pokličem ‘The show must go on’, i to smo internalizovali svi u pozorišnoj hijerarhijskoj piramidi. Već dugo imam utisak da su u pozorištu (ne samo domaćem) proizvodi t.j. predstave, svima važniji od ljudi koji učestvuju u njihovom stvaranju“, dodala je.
S tim u vezi, autorke su u izvedbi predstave napravile paralelu između sveta pozorišta i fudbala, naglašavajući da su oba sastavljena od kompleksne mreže odnosa moći.
„Da bi bilo tzv. ‘velikih’ umetnika, neophodna je masa onih koji se nisu probili u te više ešalone, kao i masa nevidljivih radnica i radnika koji opslužuju ceo sistem. Slično je kao i u fudbalu, na koji se dosta referišemo u predstavi: na svaku veliku zvezdu dolaze hiljade onih koji nisu uspeli da se probiju, iza svakog fudbalskog tima stoje oni što im svakog dana šišaju travu da ne bi polomili noge“, zaključila je Dimitrijević.
Svaka četvrta žena je plaćena manje od muških kolega
Podsetimo, nedavna istraživanja u okviru projekta ,,Rodna ravnopravnost rađa kulturnu raznolikost” o čemu smo pisali na Mašini, govore o tome da se značajan broj umetnica i radnica u kulturi susreo sa različitim situacijama koje se svrstavaju u seksualno uznemiravanje. Od dve stotine ispitanica, čak njih 70% susrelo se sa lascivnim govorom i neprimerenim komentarima u profesionalnom radu, 25% neželjenim dodirima, 7.5% seksualnim ucenama, a 4.5% fizičkom seksualnom napastvovanju.
Istraživanje pokazuje i da je svaka četvrta ispitanica plaćena manje od muških kolega za isti posao, svaka treća je odložila roditeljstvo zbog profesionalnih obaveza i rada u kulturi, dok je svaka peta ispitanica morala da prekine porodiljsko bolovanje zbog profesionalnih obaveza.
U najavi za ovu predstavu stoji i da autorke veruju da pozorište funkcioniše kao odličan case study za analizu širih društvenih procesa, postavljajući pitanje „šta ako u pozorištu, u kom zamišljamo drugačije i nove svetove, ne možemo da prevaziđemo odnose moći i da smislimo nove modele, kako ćemo to uspeti u stvarnom svetu?“
Stoga, kako kažu „slalom“ kroz ove teme uvodi publiku do pokušaja traganja za novim jezikom, „koji je i politički, i pozorišni i poetski – novi jezik žena, rada i levice za dane koji dolaze.“
Za predstavu „Svet bez žena“ koreografiju potpisuje Igor Koruga, muziku Anja Đorđević i Vladislav Rac, video Deana Petrović, kostim Selena Orb, dizajn svetla Nikola Zavišić, dok iza organizacije stoji Filip Perić.
Karte za predstavu možete da obezbedite rezervacijom putem email-a (info@czkd.org) ili pozivom na telefone CZKD-a (od 11 do 16 časova), a preuzmete pre početka predstave (bar 15 minuta ranije).
V.K.
