Prema posledicama koje novi Zakon o radu ili Zakon o javnim nabavkama imaju na oblast kulture, nadležno ministarstvo pokazivalo je isključivo indiferentnost i nezainteresovanost. I dok institucije i akteri tog dela javnog sektora ostaju “zarobljeni” između starog zakonskog okvira i novih potreba, postojeći Zakon o kulturi samo doprinosi neoliberalnim reformama i preduzetničkoj retorici, dok se pitanje javnog interesa u kulturi zamagljuje.
Godinama unazad sektor kulture upire pogled u Ministarstvo kulture očekujući da se konačno, zvaničnim dokumentima i zakonima, definišu državna kulturna politika, strategija razvoja kulture i prioriteti u kulturnom sektoru. Iako se to još nije desilo, kulturna politika se ipak sprovodi i zasniva se na principu netransparentnosti koji omogućava svakoj političkoj grupi koja se dokopa kulturne vlasti da radi šta joj se hoće. Budući da zvaničnih dokumenata ima veoma malo, lako je novim nosiocima najviše vlasti u oblasti kulture da neregulisana pitanja slobodno interpretiraju i tako ostvaruju svoje političke ciljeve. Na taj način se izbegava mogućnost javne kontrole i učešća javnosti u procesima odlučivanja o javnom dobru, kako je kultura definisana aktuelnim Zakonom o kulturi.
Pored ovoga, oblast kulture je na prvoj liniji udara mera štednje koje, u ovom slučaju, nisu ničim opravdane, budući da je ta oblast finansirana sa svega 0,62% javnog budžeta. 1 Korišćenje argumenta štednje u javnom sektoru zapravo je izgovor za ukidanje javnog finansiranja nelukrativnih delatnosti, kakva je oblast umetnosti i kulture.
U poslednjih petnaest godina doneto je nedovoljno zakona i strateških dokumenata u oblasti kulture koja ostaje među najslabije uređenim oblastima društvenog života u Srbiji. Ti novi zakoni, međutim, prate neoliberalno ustrojstvo javnog sektora i omogućavaju upliv interesa krupnog kapitala: novi Zakon o radu ili Zakon o javnim nabavkama snažno su potresli oblast kulture, naročito javne institucije, dok se nadležno ministarstvo pravilo da to nije njihov posao i da nemaju šta da kažu u procesu njihovog donošenja. Ipak, bez zakonske regulative, mnoge važne delatnosti i akteri kulturnog života ostaju „zarobljeni“ između zastarelih zakonskih rešenja i promenjenih ekonomskih, političkih i društvenih okolnosti, kao i potrebâ za novim znanjima i profesionalnim praksama, koji ostaju van institucionalnih okvira jer za njih, najčešće, nije moguće obezbediti pravni okvir.
U praksi kulturnih vlasti i u upravljanju javnim institucijama kao središnjim mestima javnog dobra u oblasti kulture svedoci smo, međutim, brojnih kršenja i tih malobrojnih zakona, naročito krovnog Zakona o kulturi. Iako ovaj zakon zamagljuje javni interes u kulturi i pogoduje neoliberalnim reformama, njegova primena još je rečitija: njome se preduzetnički i profitabilni karkater kulture podstiče indirektno i čitav sektor se ostavlja u konfuziji. Proizvoljno tumačenje ili poštovanje zakonskih odredbi snažno je obeležje politika upravljanja u oblasti kulture, i utiče kako na opšte uslove i pravce kulturnog razvitka, tako i na mogućnost uspostavljanja širokog zajedničkog dijaloga svih aktera u oblasti kulture, bez kojeg se ozbiljne promene sistema ne mogu dogoditi. Primer te proizvoljnosti su selektivna primena pravila o izboru direktora na javnim konkursima, zanemarivanje roka za raspisivanje javnog konkursa za projekte, definisanog zakonom, selektivno poštovanje odredbi kojima se izjednačavaju svi akteri u oblasti kulture po pravima i doprinosu obezbeđivanju opšteg interesa u kulturi i slično.
Iako je aktuelno Ministarstvo kulture i informisanja od početka najavljivalo reforme u javnom sektoru u kulturi i insistiralo na jačanju kapaciteta javnih ustanova kulture (prvenstveno onih sa statusom nacionalnih ustanova i ustanova od nacionalnog značaja), dajući im prednost u svojim prioritetima, evidentno je da danas teško možemo videti neku koja je na putu suštinskih reformi. Iako ni ministar ni drugi zvaničnici Ministarstva nisu dosad uspeli da objasne kakve reforme imaju u vidu, ostaje nam da se nadamo da one neće biti poput ovih u medijskom sektoru – povlačenje države i izlazak na tržište. 2
Postoji nekoliko procesa koji se mogu uočiti u radu ovih institucija i koji ilustruju aktuelne politike Ministarstva kulture prema javnim institucijama kulture. Bitno je naglasiti da se ovi procesi nastavljaju na ono što je ustanovljeno politikama prethodnih vlada, te da smo svedoci kontinuiteta u načinima organizacije sektora kulture i sprovođenju kulturne politike: neoliberalni pritisci na neprofitne institucije da počnu same da zarađuju i da konačno prihvate preduzetničku logiku (kako neprekidno ponavljaju i lokalne perjanice kulturne industrije, nudeći državi partnerstvo u sprovođenju Mikser modela u čitavom javnom sektoru kulture), podsticanje veštačkih podela između javnog i nezavisnog sektora (kao da im interesi nisu isti), sprovođenje besmislenih mera štednje (smanjenjem ionako malog broja zaposlenih u javnom sektoru kulture), a sve pod izgovorom strukturnih reformi i evropskih integracija.
Jedan od tih procesa jeste nastavak primene „političkog ključa“ u odnosima između Ministarstva i uprava tih ustanova. Finansijski instrumenti su među najefikasnijim oruđima za realizaciju tog kriterijuma. Ukoliko je uprava ustanove „po volji“ i na „političkoj liniji“ aktuelnog Ministarstva (ministra?), ona dobija mogućnost da završi ranije započete radove i rekonstrukcije, redovno dobija sredstva za rad i programe, dobija vanredna sredstva za vanredne programe i biva počašćena ministrovim prisustvom na otvaranjima ili drugim važnim događajima. Ukoliko to pak nije slučaj, Ministarstvo koristi različita sredstva kojima pokazuje ko je tu šef. Na primer, ove godine „žrtva“ aktuelnog sukoba imeđu Ministarstva kulture i vršioca dužnosti direktora Narodnog pozorišta bili su sámo Narodno pozorište i njegovi radnici i saradnici: redovna godišnja sredstva za programe nisu bila na vreme uplaćena, te su brojni saradnici mesecima čekali na svoje honorare. Iako je Ministarstvo demantovalo ovakav javni istup uprave Narodnog pozorišta, iz drugih primera se vidi da taj način „disciplinovanja“ institucija ipak funkcioniše. Prošle godine identična stvar desila se Muzeju savremene umetnosti kada je, takođe zbog „nepoželjnog“ vršioca dužnosti direktora, Muzej bio kažnjen odugovlačenjem potpisivanja godišnjeg ugovora o finansiranju te neuplaćivanjem sredstava za redovne programe.
Iza ovakvog odnosa Ministarstva kulture prema javnim, nacionalnim institucijama kulture stoji namera da se, indirektno i neformalno, privatizuju javne ustanove koje dobijaju zakonom garantovanu podršku samo ukoliko ispunjavaju interese uže grupe (partije, interesne grupe u kulturi i slično…). Na ovaj način, monopolom koji te uže grupe imaju u raspolaganju javnim finansijama, suštinski se privatizuje i javni budžet, jer se stavlja u službu uskih, poluprivatnih interesa i ciljeva. Bez ikakve mogućnosti da bude javno kontrolisan i bez kritičke debate između sektora kulture i donosilaca odluka, ovakav sistemski konstrukt dugoročno vodi potpunom razaranju javnog sektora i njegovoj formalnoj privatizaciji.
Drugi proces koji se uočava jeste pojačan pritisak izlaska na tržište i komercijalizacija programa javnih ustanova bez ikakvog promišljanja i analize postojećih uslova u kojima te institucije postoje i rade. Ovaj pritisak se vrši bar na dva, za javnost često nevidljiva načina: jedan je smanjenje sredstava za programe i istovremeno očekivanje da se povećaju broj i raznovrsnost programa, a drugi je podrška i pokroviteljstvo za privatne, visokoprofitabilne festivale, čime se šalje poruka kako treba da izgleda jedan uspešan kulturni događaj koji dobija moralnu i finansijsku podršku kulturnih vlasti. U ovom drugom slučaju, podrška nije samo simbolična, već i finansijska, čime se zamagljuju kriterijumi za javno finansiranje programa koji ostvaruju opšti interes u kulturi, kako to definiše Zakon o kulturi. Poslednje izdanje Beogradskog festivala igre, čiji je glavni pokrovitelj Ministarstvo kulture, slikovit je primer takve politike: Festival se, kroz pokroviteljstvo i finansijsku podršku (o kojoj nije bilo moguće dobiti precizne podatke od Ministarstva kulture), promoviše kao vrhunski primer preduzetništva i organizacije u kulturi u Srbiji, dok taj isti Festival, privatan, sponzorisan od najvećih banaka i kompanija u zemlji, nema nikakvog dodira s lokalnom kulturnom scenom, osim što je vidi kao odlično tržište gladno novih sadržaja. Dok Ministar podržava i promoviše ovakav visokoprofitabilan festival, drugi se slični festivali poput Bitefa, osnovani da bi doprinosili zajednici i približili je aktuelnim tokovima društveno-angažovane umetnosti pozorišta i plesa, godinama bore za preživljavanje i ubeđuju svoje osnivače (na primer, Grad Beograd) u sopstvenu važnost za ovdašnju kulturu. U ovom slučaju važno je znati da je osnivačica i vlasnica Festivala igre članica upravnog odbora Bitefa, dakle u sukobu je interesa, koji može da ugrozi način rada i sudbinu Bitef festivala i Bitef teatra.3
Postavlja se pitanje kako preduzetnici u oblasti kulture, a koje Zakon prepoznaje kao subjekte u kulturi, ostvaruju veći javni interes privatnim i visokoprofitabilnim događajima i da li je to model koji Ministarstvo „preporučuje“ javnom sektoru? Da li druge javne manifestacije s dugom tradicijom i obrazovnom funkcijom, ali bez profita, treba da se menjaju u skladu s ovim modelima kako bi izbegli situaciju permanentne opasnosti od nestajanja i gašenja? Da li su modeli i metode koje predlažu kreativne industrije – profit, masovnost, konkurencija, a u našem kontestku i samoprovincijalizacija i samokolonijalizacija (kroz ponavljanje tuđih modela i šablona) ono čemu treba da se okrenu sve javne institucije? Da li je to pravac jačanja njihovih kapaciteta koji se javnim politikama promoviše?
Pritisak pod kojim su javne institucije veoma dugo ogleda se u još jednom procesu – potpunoj prekarizaciji rada javnih ustanova, koje postaju savršen teren za neoliberalno upodobljavanje javnog sektora. Smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru u kulturi zabrinjavajuće je veliko (drastičan primer je u javnim institucijama kulture u Beogradu u prethodnih nekoliko godina, naročito u pozorištima). Politika zapošljavanja je takva da je neophodno stalno angažovanje stručnih spoljnih kompanija (outsourcing) za obavljanje poslova koje su nekada radila stručna zaposlena lica, dakle in-house. Broj spoljnih saradnika neprekidno raste, čime se prekarnost umetnika i kulturnih radnika ustanovljuje kao trend i norma. Nametnut pritisak o opstanku i konkurenciji na tržištu kulture tera institucije na produkciju sve većeg i većeg broja programa koji treba da donose prihode (iako o trošenju tih prihoda same institucije ne mogu uvek samostalno da odlučuju), bez promišljanja sopstvene pozicije i odgovornosti za ostvarivanje interesa svih građana i zadovoljenje njihovih kulturnih i obrazovnih potreba. Osim toga, u nametnutom, lažnom strahu od konkurencije, institucije su primorane da razmišljaju o raznim marketinškim kampanjama, strategijama i svim mogućim i nemogućim partnerstvima, gubeći iz vida sopstveno mesto i značaj u društvu, koje moraju da potvrđuju kvalitetom i etičnošću svojih programa i poruka koje tim programima šalju.
Ta intenzivna (samo)prekarizacija koja se odvija u javnom sektoru kulture, baš onako kako se ona uspostavljala na nezavisnoj sceni pre 20-ak godina, proces je upravo suprotan osnaživanju javnih institucija i rezultat je dugogodišnje degradacije njihove društvene relevantnosti i značaja. Istovremeno, pitanja prekarizacije i položaja kulturnih radnika zaposlenih u javnim institucijama ili saradnika tih institucija ne pokreće se niti se pojavljuje kao važno u sveopštoj omamljenosti preduzetničkim duhom koji treba što pre, po onome što govore i rade aktuelne vlasti, da zavlada javnim institucijama.
Preduzetnički duh koji se u Srbiji već nametnuo sektoru obrazovanja doneo je mnogo lošeg – devalvaciju znanja, urušavanje autoriteta i društvene uloge učitelja, nastavnika i akademske zajednice, inflaciju sumnjivih visokoškolskih institucija, te inflaciju akademskih diploma. Nešto slično sprema se i sektoru kulture, koji je sada u fazi samoodbrane: sve što možemo čuti jeste pokušaj kulturnih radnika da u javnom prostoru objasne sebi i građanima zašto su i koliko važni za društvo. Taj defanzivni stav teško može doneti promenu, jer ga ne dele i kulturne vlasti. Iako možda nekada tvrde drugačije, čini se da predstavnici ministarstva kulture i drugih tela koja se bave kulturom više brane sektor finansija od kulturnih institucija i kulturnih radnika (da ne bi trošili previše?!), nego što zastupaju taj sektor, njegov vitalni značaj i interese pred onima koji kreiraju i sprovode ekonomsku politiku.
- Kako je sam ministar Tasovac rekao marta 2013. godine na svom tviter nalogu o odnosu države prema kulturi: „s 0,6 odsto iz budžeta kultura je statistička greška“. Nakon njegovog preuzimanja Ministarstva kulture, nastavio je da radi u nepromenjenom budžetskom okviru.
- Iz intervjua Vladana Vukosavljevića, sekretara za kulturu Grada Beograda: „Odavno se priča i razmišlja o načinima prevazilaženja negativnosti u institucionalnom sistemu, često se pominje mogućnost privatizovanja pozorišta. Kakav je stav Sekretarijata o tome?
„Beograd je kulturno žarište kad je reč o pozorišnom životu, naša pozorišta su poznata izvan granica Srbije, i svakako je jasno da će Grad nastavljati da ih podržava. Ostaje da se vidi da li možemo i u kojim pozorištima možemo da napravimo drugačiji koncept organizacije. Znamo da se u većem delu Evrope uspešno pokazao koncept takozvanih produkcionionih pozorišta bez stalnog ansambla. Nisam siguran da gradovi poput Londona ili Pariza finansiraju 11 pozorišta kao što to radi Beograd. Mi istražujemo mogućnosti kako da se naša pozorišta sa tradicijom sačuvaju, jer ne smete sve dati na tržište. Svi znamo da ako date kulturnu ustanovu na tržište, idete na komercijalizaciju i gledanost, a to znači da povlađujete širokom ukusu. A na repertoaru morate da imate i antičke drame i Steriju, znači i klasična, strana i domaća dela. Mi intenzivno razmišljamo kako da napravimo model po kome ćemo smanjiti broj pozorišta čiji se brojni ansambli finansiraju, ali tako da sačuvamo interes pozorišne scene u Beogradu.“ http://ludus-online.rs/vladan-vukosavljevic-sekretar-sekretarijata-za-kulturu-beograda-zakon-o-pozoristu-i-privatizacija/ - Poslednji primer tog sukoba je neosnovano prisvajanje imena Jovana Ćirilova, osnivača i umetničkog direktora Bitefa više od četrdeset godina, od strane Festivala igre. http://bgedtculture.blogspot.com/2015/03/bitef-udus-ubus-saopstenje-povodom.html
