Štrajk u Pošti Srbije je prekinut sporazumom između samoorganizovanih radnika i radnica i vlade Srbije. Sporazum će dovesti do delimičnog poboljšanja materijalnih uslova radnika i radnica, ali ne ispunjava njihove zahteve.
Nakon devet dana štrajka u Pošti, juče je došlo do sastanka između pregovaračkog tima samoorganizovanih radnika i radnica i potpredsednika vlade i Ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića na kojem je potpisan sporazum o prekidu štrajka.
Nešto više od nedelju dana je trebalo vlastima da odlučno krenu u rešavanje ovog štrajka. To što je nakon resornog ministra, i direktorke kompanije, kao pregovarač poslat Stefanović, jedan od najbližih saradnika Aleksandra Vučića, dovoljno govori o ozbiljnosti s kojom su vlasti prišle rešavanju ovog pitanja, ali i o snazi kolektivne akcije radnika.
Ipak, važno je primetiti da su vlasti na svojoj strani imali značajno sredstvo prinude – pretnje otkazima. Iako je i direktorka kompanije obećavala da se opomene radnicima neće realizovati, odnosno da neće biti sankcija prema štrajkačima, formalno ti postupci nikad nisu povučeni, dok su deo poslova obavljali radnici premešteni na mesta zaposlenih koji su obustavili rad. Radnici i radnice u štrajku su bili pod pretnjom da će ostati bez posla ukoliko se štrajk ne završi, što je vlada iskoristila u pregovorima.
Od zahteva do mogućnosti
Osnovni zahtev koji su radnici ispostavili bio je „povećanje plate zaposlenima na nivo republičkog proseka“. Pošte Srbije su, kako su objašnjavali radnici, profitabilno preduzeće koje može odgovoriti na sve zahteve tržišta te je „sramno da 13.000 radnika ovog preduzeća živi na rubu egzistencije“.
Veliki deo zaključaka pregovaračkog sastanka koji su objavljeni na sajtu vlade se odnose na povećanje zarada, međutim, na zahtev radnika i radnica se ne odgovara direktno već se kaže da bi tek nakon novembra vlada preduzela mere koje bi dovele do povećanja plata.
Vlada se jeste obavezala da se tokom aprila izvrši raspodela drugog dela ostvarene dobiti kompanije za 2017. i započne raspodela dobiti za 2018. godinu. Raspodela dobiti preduzeća će tako biti iskorišćena kao neka vrsta brze „pomoći“ radnicima i radnicama, dok bi njena preraspodela trebala da se podrazumeva i ne predstavlja deo redovnih zarada.
Dogovoreno je i formiranje „radne grupe za kolektivno pregovaranje, u kojoj će, pored predstavnika reprezentativnih sindikata, poslovodstva i osnivača, učešće uzeti i 3 predstavnika zaposlenih“.
Ova grupa će imati zadatak da se pozabavi izmenama delova kolektivnog ugovora koji se tiču raspodele dobiti, kao i pronalaženjem modela po kojem bi se isplatile naknade materijalno ugroženim zaposlenima minimalnog iznosa 20.000 dinara. Na ovoj radnoj grupi će biti i da izvrši „analizu koeficijenata osnovne zarade, na način da se tehnološka radna mesta više vrednuju“.
Deo sporazuma je i to „da se sredstva za povećanje osnovnih zarada (korekcija), kao i sredstva za uvećanje zarada po osnovu radnog učinka (stimulacija) preusmere sa administrativnih poslova na tehnološke poslove, sa izuzetkom deficitarnih radnih mesta (IT poslovi i sl)“.
Drugi zahtev je bio „obezbeđivanje dovoljnog broja izvršilaca u tehnologiji“. U okviru ove stavke je izneto više kritika na rad rukovodstva i podzahtevi koji su se kretali od potrebe za pronalaženjem novih poslova do pitanja marketinga.
Vezano za ovaj zahtev sporazum ostavlja pomenutoj radnoj grupi da „preispita opravdanost postojanja pojedinih radnih mesta“. Dok je obaveza poslovodstva Pošte da „sve prijeme u radni odnos stavi u svrhu tehnologije, odnosno da neće primati zaposlene na administrativnim (kancelarijskim) poslovima“.
Ukoliko poslovodstvo ispoštuje ovaj deo sporazuma drugi zahtev radnika će biti delimično ispunjen s obzirom da se deo tog zahteva koji se odnosi na prestanak „zapošljavanja radnika na ugovore o privremenim i povremenim poslovima“ u sporazumu ne pominje.
Treći zahtev štrajkača se ticao „stavljanja van snage svih rešenja o kaznama i premeštajima pravdanim potrebama posla“. Kao što smo već rekli, vlada jeste prihvatila ovaj zahtev, ali je već pokrenute postupke protiv radnika i radnica iskoristila kao snažan ucenjivački alat u pregovorima.
Nedelju dana obustave rada u Pošti, svakako veoma značajnom sistemu za državu, je bilo dovoljno da vlada bude prinuđena da hitno reaguje i reši problem koji su radnici izneli. Visok stepen salidarnosti i odlučnosti među samoorganizovanim radnicima i radnicama je svakako primorao vlasti da brzo reaguju, iako, kako se pokazalo, štrajkači nisu imali dovoljno snage da istraju do kraja u svojim zahtevima. Za veliki broj angažovanih u Pošti ovaj štrajk predstavlja značajno iskustvo u organizovanju koje bi u sledećem koraku moglo da bude ozbiljnije i snažnije.
Sindikati, kao zakonski prepoznate radničke organizacije, su najveći gubitnici ovih dešavanja. Njihovo držanje po strani, pa zatim i pokušaj pregovaranja sa resornim Ministrom o zahtevima i uslovima koje nisu oni ni ispostavili, su kod većine radnika i radnica doveli do dodatnog otklona, dok se veliki broj njih i iščlanio iz sindikata.
M.M.
