Kao jedan od prvih problema izdvajamo činjenicu da se beogradski centar za socijalni rad nalazi u štrajku još od 24. februara, dakle pre skoro dva meseca i da štrajk još uvek traje a da zahtevi štrajkača nisuispunjeni. Zapravo, nije ni da se mnogo mrdnulo sa mrtve tačke. Od sedamnaest beogradskih centara čak je šesnaest još uvek u štrajku, poštujući zakonski određeni minimum rada.
No i pored toga da se ovo dešava već, eto, dva meseca, usled kompleksnog političkog konteksta, ovi su radnici malo ispali iz fokusa pa ispada da je kulminacija sada nekako i višestruka – s jedne strane, institucije koje se u velikoj meri oglušuju o zahteve radnika socijalne službe, s druge mediji koji sada i nemaju previše kapaciteta za praćenje, s treće sami radnici čiji štrajk za neki dan ulazi u treći mesec i s četvrte koristnici koji svakako trpe posledice (ali u isto vreme – i svesni da je ispunjenje zahteva štrajkača nabolji način da oni svoja prava počnu da ostvaruju i ovaj štrajk podržavaju). Pa smo stoga razgovarali sa Jelenom Đukanović iz štrajkačkog odbora te otkrili jedan slojeviti problem – ministra/ministarku koji/a bude zaista želeo/la da centre za socijalni rad načini efektivnim unapred žalimo.
Razgovor smo – zanimljivo – počeli percepcijom. Jer centri za socijalni rad imaju zaista jedan ozbiljan problem: percepciju u javnom mnjenju koje centre za socijalni rad – komotno bi se moglo reći – vidi kao veoma zgodnu vreću za udaranje. Ogorčenje, međutim, nije potpuno neosnovano, rešavanje slučajeva je zaista sporo i neefikasno ali toj sporosti kumuju ponajviše brojevi.
Došli smo tako u razgovoru do podatka da naši socijalni radnici vode i po dvesta i kusur slučajeva dok njihove kolege u Evropi vode do tridesetak, pa ne bi trebalo ni da začudi da se posao nekako veoma sporo obavlja. O tempu rada koji je ovim radnicima nametnut govori informacija: kad su stupili u štrajk, radnici centra nisu u isto vreme i stali sa radom, no su dohvatili predmeta iz minimuma rada kojima se sada mogu posvetiti na način na koji bi zaista i trebalo da se posvete. Sporost tako, nije stvar samo inertnosti sistema, već prostih brojeva – 227 radnika u ovom sektoru na deset hiljada stanovnika u severnim zemljama u uspoređenju sa 0,1 radnika u Srbiji. Dakle, po broju stanovnika, severne zemlje imaju 2270 (rečima: dvehiljadedvestasedamdeset) puta više socijalnih radnika od Srbije. Trebalo bi da sada mnoge stvari budu i jasnije.
Doduše, PR problemu svojski doprinose i brljotine koje su se poslednjih meseci dešavale: podsećamo samo na skandal od pre dve godine oko malverzacija sa novčanom pomoći, skandal zaključavanja radnika službe za socijalnu zaštitu te požar u kojem je nastradalo nekoliko osoba u Barajevu – sve redom predmeti povodom kojih još uvek nemamo adekvatne rasplete, pa su i ostavljeni medijima za različiita razvlačenja i senzacionalističku eksploataciju. Nešto je, dakle, trulo i nikakav „PR“ sam po sebi neće to rešiti – zaključak je jednostavan, naši socijalci su jednostavno pretrpani i veoma slabo plaćeni.
Zato se vratimo štrajku, jer možda su sve ovo fenomeni, ali u korenu se, opet, nalaze radnici.
Zahtevi su, dalo bi se jednostavno sublimirati, elementarno poboljšanje uslova rada. Među njima, naravno, i nešto konkretnije – su i povećanje zarada jer su sadašnje zarade osetno ispod gradskog proseka (zahteva se i isplata regresa, toplog obroka i prevoza – koji zaposleni u ovim institucijama ne primaju); smanjenje obima rada – Beogradski centar za socijalni rad obrađuje više od 40% svih slučajeva u Srbiji te zbog prostog broja ljudstvo je ozbiljno podkapacitirano. Te čisto da podsetimo: u Evropi radnici na sličnim pozicijama imaju oko tridesetak slučajeva – u Srbiji na jednog radnika zna da dođe i po 250 slučajeva.
No, ima i onih zahteva koji su malo specifičnniji: formiranje radne grupe koja bi se prozabavila problemom javne percepcije službe za socijalni rad; uvođenje službene legitimacije – jer su ovi radnici vrlo često meta napada i, iako imaju status službenog lica, nemaju u isto vreme službene legitimacije; konačno uvođenje normativa rada; modifikacije SOZIS programa, koji je, zbog dotrajalosti kompjutera u centrima potpuno neuptrebljiv (a sagovornica nas je upoznala i sa time da se čini da je taj program radio neko ko nije imao iskustva sa radom u praksi te da uopšte ne prati potrebe radnika). Te da dodamo na kraju da je jedan od zahteva elementarno održavanje prostorija centara po kojima, kako saznajemo od sagovornice, trčkaraju čak i miševi.
Na zahteve štrajkača se odgovara nekako povremeno, neredovno i po potrebi: od četiri nadležne institucije – što je opet, samo po sebi jedan od problema – jedna se nikako nije javljala (ministarstvo za Rad i Zapošljavanje), jedna se javljala povremeno (Grad) a jedna se javljala relativno redovno (Ministarstvo za brigu o porodici) a četvrta (direktor Gradskog centra za socijaalni rad) je efektivno blokiran jer njegove odluke zavise od odluka ministarstava. No, kako su za ove centre odgovorne sve četiri institucije – problem se neće nikako rešiti participacijom samo jedne strane.
Uostalom sagovornica nam kaže i da su na pregovore dolazili ljudi koji situaciju jednostavno ne razumeju adekvatno – što je valjda dovoljan pokazatelj.
U nedostatku realnih pregovora – predložena je medijacija, to jest mirno rešavanje kolektivnih radnih sporova, ali ona za sada nije dala previše rezultata.
U isto vreme, zapravo su se u nadležnim institucijama – poput prosveti podsećamo – setili da rebnu po novčaniku, pa radnici isprva nisu primili plate za februar, odnosno umanjene za period proveden u štrajku (doduše, zaostali je iznos na kraju bio isplaćen – tek nakon pritisaka i upita koji su poslati). No, i zbog još jedne stvari: kako nemaju normative rada, ne može se ni odrediti šta jeste a šta nije ispunjavanje minimuma rada – pa i sa te strane valja stvar posmatrati. Uostalom, hitni slučajevi su, kako god da se okrene, nešto čime se mora baviti a prenatrpanost je takva da nam je sagovornica ukazala na to da se, što se radnika tiče, nikakva obustava rada ni ne oseća – zbog jednostavnog broja hitnih slučajeva kojima se mora baviti.
No, ostaje mi zanimljiva još jedna stvar: posebno smo se zadržali na komentarisanju skandalozne najnovije informacije o navodnim slučajevima zloupotrebe centara za socijalni rad koji, izgleda, potvrđuju ranije iznešene sumnje u medijima. Dakle, dolazimo i do tačke susreta politike, ekonomije i društvenih gibanja: želimo li slobodnije društvo dostojanstvo pojedinaca – pa i kada su najranjiviji pripdnici društva? Ako želimo, podržimo radnike centara za socijalni rad.
