U pokušaju da povuku druge radnike da se pridruže višemesečnom štrajku prosvetara i tako prošire protestni front na radna mesta, studentski plenumi su u dva navrata izglasali poziv na generalni štrajk. Međutim, malo ko je svestan da je radnicima u obrazovanju, pošti, zdravstvu, informisanju i brojnim drugim delatnostima to pravo odavno de facto ukinuto.
Aktivni i borbeni sindikati se već nekoliko meseci nalaze pred dilemom – da li da se na neki način priključe protestima ili da ostanu po strani. U prvom slučaju rizikuju da unesu političke podele među svoje članstvo i uvuku ga u sukob s poslodavcima zarad zahteva čije ispunjenje neće uticati na odnos snaga na njihovim radnim mestima. U drugom, rizikuju da izostanu kao akter usred velike društvene mobilizacije.
Inicijativa Pravo na štajk pruža izlaz iz ove dileme. Ona udružuje sindikate oko zajedničkog problema arhaično definisanog te limitiranog prava na štrajk i otvara prostor za dalju društvenu saradnju između organizovanih radnika i studenata.
Gde je zapelo?
Aktuelni Zakon o štrajku, poznat i kao „Šešeljev zakon,“ donet je još 1996. godine. Tada je država još uvek bila glavni poslodavac u mnogim sektorima, te je ovim zakonom obesmislila štrajk u svim delatnostima u kojima je držala monopol. Zakon o štrajku tako uvodi obavezu najavljivanja štrajka, ali i „minimum procesa rada“ tokom trajanja štrajka koji ne određuje sindikat već poslodavac ili osnivač za određene delatnosti „od javnog interesa“.
Zbog toga je nedavno pokrenuta inicijativa Pravo na štrajk. Nju u ovom trenutku čine Samostalni sindikat predškolskog vaspitanja i obrazovanja Srbije, Forum beogradskih gimnazija, Sindikat Solidarnost Pošte Srbije, ASNS Sindikat radnika produkcije i tehnike zaposlenih u javnom medijskom servisu RTS, Sindikat obrazovanja Čačak i kolektiv Radnički glas. Inicijativa je izradila predlog izmena ovog zakona, koji bi radnicima omogućio rešavanje jednog od najvećih pitanja koje sindikat može da postavi i predstavljaće enorman resurs za njegove borbe u budućnosti.
Postoji i pravna osnova zahteva za izmenu Zakona o štrajku. Prvo, zakonima se može predvideti samo ispunjavanje prava, a ne njihovo sužavanje. Drugo, po članu 18. Ustava Republike Srbije ljudska i manjinska prava se neposredno primenjuju, što uključuje i sve međunarodne konvencije kao što Međunarodna konvencija 87. koja u članu 3. eksplicitno navodi pravo štrajka.
Inicijativa prepoznaje ove probleme kao ključne:
- Ograničeno trajanje štrajka upozorenja – Trenutni Zakon o štrajku ograničava štrajk upozorenja na maksimalnih 60 minuta. Ovakav štrajk upozorenja ima samo simobolični značaj i najčešće se sat vremena štrajka upozorenja odradi u toku radnog vremena istog dana, čime se štrajk obesmišljava. Duži štrajk upozorenja ukazivao bi na rešenost sindikata i ozbiljnost situacije. Predlog Inicijative je da se štrajk upozorenja produži na 24 sata, čime bi se omogućio stvarni pritisak na poslodavca.
- Neodgovarajuća kategorija „delatnosti od javnog interesa“ – Mnoge firme i ustanove u državnom sektoru svrstane su u ovu kategoriju, što znači da štrajk u njima može da se ograniči ili onemogući pod izgovorom zaštite javnog interesa. Evropski komitet za socijalna prava već 2014–2017. godine preispitivao kategoriju „delatnosti od javnog značaja“ i stavio na teret dokazivanja državi Srbiji obavezu da obrazloži zašto se pojedini sektori i dalje smatraju za delatnosti od javnog značaja. Inicijativa predlaže da se ova kategorija ukine i da pravo na štrajk ostane ograničeno samo u delatnostima gde bi prekid procesa rada neposredno ugrozio zdravlje, bezbednost i život ljudi, kako to definiše Međunarodna organizacija rada. Tu bi spadale delatnosti poput zdravstvene zaštite, kontrole leta, te elektroprivreda.
- Zloupotreba minimuma procesa rada – Sindikati se suočavaju s time da poslodavci, naročito u državnim preduzećima, zloupotrebljavaju ovu odredbu kako bi obesmislili svaki pokušaj štrajka. Tako, na primer, u prosveti minimum procesa rada podrazumeva skraćene časove od 30 minuta, dok su u RTS-u tokom štrajka gotovo sve službe dužne da rade, uključujući arhiv i kantinu. Sindikati traže da učestvuju u definisanju minimuma procesa rada kako bi se on koristio samo u nužnim slučajevima.
Teorija i praksa štrajka danas
Za predškolske ustanove, kojima su osnivači lokalne samouprave, dužne su da donesu odluke o minimum procesa rada. Te odluke u svim, osim četiri opština u Srbiji uopšte nisu donesene, samim tim je Zakon o radu prekršen. S druge strane, odluke koje jesu donesene podrazumevaju da minimum procesa rada podrazumeva da za vreme štrajka svi vrtići moraju ostati otvoreni i u njima sprovodi se prijem, briga i zdravstvena zaštita dece, ali se ne sprovodi vaspitno-obrazovni rad. Tako je direktno ugrožena bezbednosti dece.
„Našim osnivačima je bitno da su sva vrata otvorena, a kako se brine o deci vidite i sami,“ rekla je Bosiljka Jovanović, predsednica Samostalnog sindikata predškolskog obrazovanja na konfernciji za štampu povodom Incijative „Pravo na štrajk“. Pritom, kako dodaje, ovakvim minimumom procesa rada se i ukida pravo na štrajk za čak 30% zaposlenih u predškolskim ustanovama koji ne obavljaju vaspitno-obrazovni rad. Sindikat predškolskog obrazovanja već je uspeo da se u trideset opština izbori da se u slučaju štrajka kapaciteti vrtića smanje na 30% ustanova koje rade i 30% vaspitača koji rade. Ipak preostaju problemi u primeni, te čak i tamo gde imamo dobre odluke o minimumu procesa rada, direktori izbegavaju da ih primene. Upravo zbog toga sindikat ima ograničen manevarski prostor u borbi za postizanje boljih uslova rada.
Katarina Šćepanović iz Foruma beogradskih gimnazija i Foruma škola Srbije u osnivanju ukazuje na razliku između aktuelne obustave rada u školama, koji razumeju kao čin građanske neposlušnosti, i štrajka koji danas podrazumeva minimum procesa rada od 30 minuta držanja nastave, umesto standardnih 45. Ona je navela da prosvetari nevoljno ulaze u štrajk jer su svesni da država ovakav zakonski štrajk ne shvata ozbiljno, te da je on sasvim neefikasan.
Dalje, Šćepanović ukazuje na činjenicu da je ovako oktroisano pravo na štrajk imalo duboke posledice: „Ti besmisleni štrajkovi su doveli do toga da se najpre poverenje u sindikate uruši jer neefikasna borba znači poništavanje borbe za naša prava i naše dostojanstvo.“
Predstavnici svih sindikata okupljenih oko Inicijative podvlače značaj menjanja Zakona o štrajku. Ivica Stojković iz ASNS Sindikata radnika produkcije i tehnike ističe da u njegovih punih četrdeset godina radnog staža, Radio-televizija Srbije nijednom nije bila u štrajku. Kako ističe, čak i kada bi štrajk u RTS-u bio organizovan, sa važećim minimumom procesa rada prosečni gledalac programa ne bi ništa primetio. Sindikalci upozoravaju da, ukoliko se zakon ne promeni, sve više radnika biće primorano da traži alternativne oblike borbe, uključujući neformalna okupljanja i spontane obustave rada.
Inicijativa Pravo na štrajk planira da podnese konkretne izmene zakona kroz Narodnu inicijativu Skupštini Republike Srbije, za šta je potrebno prikupiti 30.000 potpisa. Pored toga, uputiće zahteve svim poslaničkim grupama u Skupštini. S druge strane, za sektore kojima je poslodavac lokalna samouprava, Incijativa će pokrenuti pokrenuti akcije za ukidanje pravilnika o minimumu procesa rada koji efektivno onemogućavaju štrajk na lokalu.
Jedan od ključnih primera lokalne mobilizacije jeste podrška više od pet hiljada, odnosno velike većine, roditelja čija deca pohađaju vrtiće u opštini Palilula. Ovakva podrška pokazuje da borba za ovo pravo nije i ne mora da bude izolovana.
„Promena zakona bi nam vratila ono što nam pripada i mi bismo mogli da se dalje borimo za sve što mislimo da je važno“, insistira Šćepanović. Sindikati okupljeni oko inicijative pozivaju i sindikate iz drugih delatnosti kojima je trenutnim zakonom ugroženo pravo na štrajk da im se pridruže. To mogu učiniti kontaktiranjem kolektiva Radnički glas.
