Neoliberalni kapitalizam pred čoveka stavlja imperativ stalnog napretka i optimizacije sebe samog. Napetost i stres oko uspeha i takmičenja sa drugima mogu osobu nagnati i da pomoć potraži u psihoterapiji, ali očekujući šta?
Jesu li otuđenje, individualizacija i konstantan pritisak da se mora napredovati nešto zbog čega nam psihoterapija može pomoći – ili će to samo produbiti? Marija Erić, diplomirana psihološkinja i master studentkinja kliničke psihologije, smatra da nam je potrebno kontinuirano preispitivanje cilja, usmerenja i posledica koje psihoterapija u datom društvenom kontekstu ima po pojedince, grupe i celokupno društvo.
Otuđen i anesteziran, konačno slobodan
„Može se reći da pojedinca u neoliberalizmu pre svega određuje njegova kompletna individualizacija, isključivo lična odgovornost, naizgled apsolutna sloboda odlučivanja, te nedostatak privrženosti, odnosno definisanosti nečim većim od sebe – ovakav pojedinac naizgled oslobođen je okova svakog autoriteta, a u biti, zapravo, u potpunosti podređen svojevrsnoj diktaturi slobodnog tržišta, te od šire zajednice (i uopšte drugog) kompletno otuđen i anesteziran“, smatra Erić.
Kako sagovornica Mašine navodi, ovakvo ustrojstvo delom je prevazišlo ono što je Fuko još pre pet decenija definisao kao disciplinujuće društvo, karakterisano sveprisutnim (samo)nadzorom, težnji ka normalizaciji i ukalupljivanju individua, a sve u cilju poslušnosti i produktivnosti.
Imperativ napretka
„Mogli bismo reći da pojedinac u neoliberalizmu biva preplavljen porukama bezgranične pozitivnosti i afirmacije, gde se pred njega više ne stavlja zahtev za disciplinom i poslušnošću, već konstantnim napretkom i uspesima. Odnos sa drugima uglavnom biva sveden na evaluaciju pomenutog napretka, ili kompeticiju u svetlu istih (rezultirajući sveprisutnijem otuđenju naspram zajedništva), a mogućnost da se svaka individualna potreba ispuni nalazi se unutar njega samog, prevashodno u onoj meri u kojoj mu kupovna moć dozvoljava“, navodi Erić.
Sagovornica Mašine ističe da je, u našem društvu, negativno „trebalo bi’“ zamenjeno sa afirmativnim „možeš sve“ – iza kog se zapravo krije, kako to Erić navodi, jedan implicitan i perfidan zahtev za uspehom i večnim razvojem u svakom pogledu. Ako „možeš sve“ – onda si i u obavezi da sve to ispuniš.
„Analogno tome, i sama psihotererapija podleže pritisku date logike slobodnog tržišta – nažalost, pred nju se često postavlja zahtev za degradacijom i svođenjem na instrument beskrajne optimizacije i napretka pojedinca. Može se reći – kakav nam je čovek, takva nam je i terapija“, zaključuje Erić.
Identitet kao cilj sam po sebi
Bez utemeljenja u nečemu van čoveka samog, sopstveno određenje sebe može doći isključivo od nas samih, te stoga i biva stavljeno u domen potpune kontrole i individualne odgovornosti svakog od nas.
„Mi postajemo centralna koordinata sopstvenog univerzuma, i kao takvi, nosimo apsolutnu moć (a i obavezu) da sebe odredimo i definišemo, a sve to, naravno, u kontekstu društva beskrajnog razvoja i sveprisutnog takmičenja sa drugima. Dakle, naš identitet postaje svojevrsni zadatak koji se mora kontinualno ispunjavati – praktično, cilj je biti najbolja verzija sebe, i u svakom pogledu – akademski, karijerno, fizički, psihički, spiritualno, romantično, seksualno…“, ističe Erić.
Savremeno društvo jeste društvo „svemogućnosti“ za pojedinca u kome je zaista sve, pa tako i potpuno detaljan izbor i razvoj identiteta dostupan, kaže sagovornica Mašine. „Sve možemo, i sve nam je dostupno, ali naravno, sa bitnom cakom da sve istančaniji razvoj identiteta zahteva i sve veću individualnu potrošnju“, ističe ona.
„U ovakvom kontekstu, odnosna priroda čoveka biva zanemarena ili negirana, a drugi (bilo kao pojedinac ili grupa) skoro i da ne postoji – maltene predstavlja i smetnju“, smatra Erić.
Temelj zrelosti počiva na prvom „moraš“ koje je drugi stavio pred nas
Kako Erić smatra, u kontekstu zanemarivanja drugog, cvetaju ideje o potpunoj samodovoljnosti, ili vraćanju svojem Ja. „Nekakvom autentičnom, izvornom, izgubljenom Ja koje koje u sebi intuitivno sadrži gotovo mistično znanje o dostizanju lične homeostaze – a zapravo u biti predstavlja beskrajnu potražnju i ulaganje u nešto što nam je u najmanju ruku nedostupno, a status njegove egzistencije kao takvog upitan“, dodaje Erić.
Ipak, sagovornica Mašine naglašava važnost drugog u razvijanju kapaciteta za zrelo reagovanje.
„U svetlu različitih ideja o pomenutoj samodovljnosti, te tome da nikome ništa ne dugujemo, niti moramo, bitno je zapamtiti da temelj našeg zrelog razvoja biva udaren na podnošenju prvog ,moraš‘ koje je drugi stavio pred nas, i stoga, kompletnim odbacivanjem postojanja ili odbijanjem da zahtevnost usmerenu ka nama prihvatimo, zatiremo realnu mogućnost produbljivanja bilo kakvih kapaciteta za zrelo reagovanje“.
Model tehnološkog razvoja pretočen u ljudski
Popularizacija terapijskog diskursa u onlajn prostoru je gotovo poetična, smatra Erić, jer je taj prostor donekle i oblikovao tendencije ka stalnoj optimizaciji identiteta.
„Izvorište ideji neprekidne optimizacije čovekovog sopstva zapravo možemo naći u tehnologiji kao takvoj, koja je samom čoveku predstavljala njegov prvi ,dokaz‘ u prilog tome da može dostići šta god poželi i smatra nužnim, odnosno da ni nebo više nije granica“, kaže Erić.
Prema njenim rečima, u tehnokratskom društvu, gde tehnološki razvoj (najvažniji uslov daljeg razvoja i napretka tržišta) biva stavljen kao prioritet u odnosu na ma koji drugi domen ljudske egzistencije, model tehnološkog funkcionisanja vrši bitan uticaj koji možemo prevesti na većinu drugih aspekata čovekove delatnosti, pa tako i načina na koji vidi sebe samog, odnosno sopstveni identitet.
„Upliv i plasman najnovijih mogućnosti da se različiti segmenti nas samih (ili drugog) poboljšaju, poprave, optimizuju – kako da smirenije reagujemo, budemo srećniji, izgradimo savršenu vezu – svoj blueprint nalazi u modelu tehnološkog razvoja. Stoga, osim što intenzivna ekspanzija terapeutskog diskursa u ovakvoj atmosferi nimalo ne čudi, možemo je posmatrati i kao pomalo poetičnu – ideje potekle iz sfere tehnologije, bivaju vraćene svom izvoru da ovoga puta služi i kao njihov medijum“, navodi Erić.
Šta je potrebno pre psihoterapije za društveni boljitak
Upitali smo Erić kakva psihoterapija može biti, s obzirom na dati društveni kontekst i pritiske koje trpi, ali i, ako je psihoterapija podređena kapitalističkoj logici – šta je rešenje za individualni i kolektivni boljitak.
„Stanje modernog čoveka jeste, u najmanju ruku, jedno kompleksno, teskobno i otuđeno stanje, neretko obojeno traumatizacijom, gde terapijski prostor često biva njegov prvi susret sa iskustvom toga da je od strane drugog ili grupe viđen i prihvaćen, te da mu se pomoć koju traži pruža. Stoga, sve prethodno rečeno ne treba biti shvaćeno kao slučaj protiv psihoterapijske prakse, već svojevrsno razmatranje zašto nam iskonski potrebno kontinualno preispitivanje uticaja koje trpi, kao i cilja, usmerenja i posledica koje ima po pojedince, grupe i celokupno društvo. Prosto, psihoterapija nije i ne sme biti jedan beskrajan proces dopuštanja bez granica“, smatra Erić.
Isto tako, važno je istaći da i sami psihoterapeuti bivaju stavljeni u poziciju koja se najblaže može opisati kao kompleksna, dodaje Erić.
Oni često jesu i među prvima koji različitim problemima i stanjima svojih klijenata svedoče, što pred njih stavlja zahtev za konstantnim podnošenjem i proradom različitih stanja i situacija, ističe Erić i dodaje da pritom, kao neoliberalni subjekti, bivaju suočeni sa imperativima da svoju praksu bar donekle podrede zahtevima tržišta. Uzimajući u obzir da Zakon o psihoterapijskoj delatnosti u Srbiji i dalje izostaje, sagovornica Mašine navodi da proces edukacije ne samo da je ostavljen na milost i nemilost onome što sfera privatnog nudi, već nedostaje šira i jasnije definisana mreža podrške i razmene unutar same terapeutske zajednice, odnosno, njena egzistencija biva svedena na dobru volju iskusnijih profesionalaca unutar oblasti.
„Ono što svakako zasigurno mogu reći jeste da bismo ispunili želju za individualnim i kolektivnim boljitkom koju verujem da svako angažovan u sferi pomagačkih struka poseduje – daleko pre ma kakvih poduhvata u polju individualne psihoterapije, potrebna nam je kvalitetna i dostupna socijalna i zdravstvena zaštita, pravo na dostojanstven i adekvatno kompenzovan rad, odmor, kao i za sve podjednak pristup kulturi, prirodnim dobrima i zajedničkim prostorima socijalizacije i kreativne ekspresije“, zaključuje Erić.
A.G.A.
